Промоциjа ће се одржати у Банском Двору у понедјељак 07. децембра 2015. са почетком у 19 часова.

Књига „(Х)историjа осушене збиље“ аутора Николе Кобца, у издању Удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке, говори о понављању пакленог прогона и погрома у осмишљеном програму смрти намиjењеног Србима из Хрватске. У књизи jе описана нова форма трагедиjе краjишких Срба, као насљедна судбина прошлих времена.

Тематско срце књиге jе ново искушење Срба из Хрватске у староj стратегиjи „ножа и крижа“.  У центру „приче“ jе Копчево родно село Трепча, „расло, стасало и убиjено на прагу Загреба“.

„Никола Кобац jе окован краjем кога више нема. Иако живи посвуда и свагдjе може савити гниjездо – гниjездо рођења не излази му из душе и памети“, рекао jе Проф. др Светозар Ливада.

На промоцији ће поред аутора говорити Проф. др Светозар Ливада, Миленко Стојичић, Јанко Велимировић и Душан Ј. Басташић.

Позивамо Вас да своjим присуством увеличате оваj за нас важан догађаj.

Везане вијести:

„(х)историjа осушене збиље“ – о стратегиjи „ножа и крижа“

Књига аутора Николе Копца „(Х)историја осушене збиље“ , представљена је синоћ у Банском Двору у Бањалуци. Организатор промоције и издавач књиге је Удружење „Јадовно 1941“ из Бањалуке.

Никола Кобац у књизи говори о свом завичају Трепчи, српским страдањима на Кордуну, својим настојањима да се избори за истину и правду.

Књига је спој прозе, лирике и историографских записа и говори о понављању пакленог прогона и погрома у осмишљеном програму смрти намиjењеног Србима из Хрватске. У књизи jе описана нова форма трагедиjе краjишких Срба, као насљедна судбина прошлих времена.

Тематско срце књиге jе ново искушење Срба из Хрватске у староj стратегиjи „ножа и крижа“.  У центру „приче“ jе Копчево родно село Трепча, „расло, стасало и убиjено на прагу Загреба“.

Поред аутора, о књизи су говорили Светозар Ливада, Миленко Стојичић, Душан Ј. Басташић и Јанко Велимировић.

Професор Светозар Ливада, који је написао предговор књизи, рекао је да књига Николе Копца представља доказ да је рат највеће зло човјечанства и да може направити значајан корак према брисању „културе смрти“ која се створила у главама људи на овим просторима.

„Никола Кобац jе окован краjем кога више нема. Иако живи посвуда и свагдjе може савити гниjездо – гниjездо рођења не излази му из душе и памети“, рекао jе Проф. др Светозар Ливада.

Душан Ј. Басташић је рекао да је књига представљена љетос у Плашком, у вријеме обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941, као и на недавно одржаном сајму књига у Београду.

„Кобац својим причама и пјесмама гради порушене мостове између Српске и завичајне Крајине из које је са преко 450.000 сународњака отргнут током протеклог грађанског рата“ рекао је Басташић.

Миленко Стојичић, рецензент књиге, истакао је да (Х)историја осушене збиље инспирише читаоца, јер садржи елементе белетристике и није статична историјска књига – већ „књига која дише, која живи“.

Јанко Велимировић је, говорећи о изузетној вриједности књиге и резултатима истраживања аутора о прошлости и размјерама страдања ширег и ужег завичаја – Војне Крајине, Кордуна, родног мјеста Трепча, позвао да што више аутора и свједока страдања уложе напоре да слично ураде и оставе новим генерацијама записе и доказе о траговима постојања и посљедицама нестајања. Велимировић је посебно нагласио ауторов напор да у књизи изнесене доказе о рушењу зграде Дома ЗАВНОХ-а у Топуском 1991. године у чему су учествовале хрватске оружане формације под командом Ивана Церовца, познатог диригента филхармоније.

У свом емотивном обраћању, Кобац се између осталог захвалио Бањалуци и Бањалучанима на доброчинству којим су дочекиване избјегличке колоне из Крајине у којима су били многи који су своје трајно уточиште нашли у главном граду Српске и сродили се са њим.

Извор: Јадовно 1941. Бања Лука

Добро вече Крајишници, добро вече драги пријатељи, добро вече Бања Луко!

Хвала вам што дођосте и  ово моје књижевно вече уљепшасте.

Свима хвала, посебно хвала Теби професоре Светозаре Ливада и Теби професорице Драгице Шпановић – Ливада, прво за написани Предговор моје и наше књиге, а онда за ријечи охрабрења – „пиши када те је Бог подарио“. Нашли сте снаге да у годинама које носите и са теретом којим се борите – будете међу нама. Да са нама подијелите радост рођења још једног, и најбољег свједока и друга свих времена – књиге.

Књига (Х)ИСТОРИЈА ОСУШЕНЕ ЗБИЉЕ или ТРАЈАЊЕ ЈЕДНОГ НЕСТАЈАЊА не би свјетлост мрака или таму дана угледала и међу вас доспјела да није било УГ „Јадовно 1941.“ Да није било Душана Ј. Басташића чије разумијевање „културе сјећања“ види у вриједности записанога. Он, уз све оскудице нађе новца за објављивање мога скромног прилога једном трајању.

Миле Дакић и Миленко Стојичић пишући рецензије обогатили су приче о народу који је постојао да би нестао. Даровали су читалачкој публици ријечи пуне бисера, а мени снагу писања.

Књигу је љуљао и над њом бдио Јанко Велимировић. Савјетовао, провјеравао, сугерисао, по некад се чудио али није одустајао. Помогао ми је да књига прогледа, прохода и да тражи нове видике.

Нека вечерас ова књига сузу пусти за онима којих нема, који нису овдје, за онима који су отишли да би свијетом и небом лутали, за онима које ова књига воли а моја бескрајна љубав чува.

Вечерас међу нама су људи који су у овој књизи поменути. Они ће у њој вјечно живјети. Скупио сам их и уплео у приче из којих не могу изаћи, ма колико година и искуства имали. Истина, они су само мали дио оних које памтим, из догађаја којих се сјећам. Да ми је времена пописао би сву избјегличку колону у којој се нађох почетком августа 1995. године. Све књиге овог свијета би тада гласно зајаукале.

Ја би ћутао.

Нека вечерас ова књига сузу пусти за онима којих нема, који нису овдје, за онима који су отишли да би свијетом и небом лутали, за онима које ова књига воли а моја бескрајна љубав чува.

Несрећу српскога народа из Хрватске од 1991 -1995. године је дијелила и подијелила Бања Лука и Бањалучани. Без те доброте овај град би наша пустиња био, а вријеме избјеглиштва гробница постала.

Бања Лука нису зграде и паркови! Ви сте били и остали Бања Лука!

Хвала ти Бања Луко – граде, хвала свима онима који дочекаше, примише или испратише преварени српски народ.

Народ, који послије четири вијека живљења и стварања, мораде напустити своје огњиште.

На Кордуну, гдје сам рођен, рађаше се многи умни и храбри људи. Ти људи нису јурили политику већ је она њих ћерала. Дрзнули су се да, и прије Вука Стефановића Караџића траже нове путе писмености, као што је то чинио Сава Мркаљ. Одупирали су се свим режимима који су себе  демократским називали, онда ћутали и на нова стратишта у колонама мирно ходили. Цијену постојања, најчешће су крвљу  плаћали.  Само општина Вргинмост је у Другом свјетском рату дала 16 генерала и 10 народних хероја. Споменућу неке: Павла Јакшића, Гојка Николиша, Раду Булата, Николу Видовића. Број јунака, на жалост више није могуће пребројати.

Данас је Кордун само појам на географској карти који свједочи о „тисућљетној хрватској култури“. Спаљена земља, уништена и опљачкана села се у мислима Кордунаша и Крајишника дозивају. И неку нову, не испричану причу међу собом везу, плачући над Судбином српског рода.

У овој књизи Кордун никада умријети неће!

1990. године објављујем књигу „Таван бунар“. Прве примјерке подјелим сарадницима у фирми „Петровац“ Вргинмост гдје сам на жалост први и посљедњи директор био. Колега Стеван Мраовић из села Бовића након прочитане књиге, сутрадан уђе у моју канцеларију и рече:

– Директоре књига је добра, само је танка..
А ја му одговори:

– Стеване, ‘ел књига крмача па да се коље?

У књизи нисам робовао форми већ љубавима. Догађаји су ме претјецали. Ја сам их ‘ватао и трпао између корица. До поноћи су ме водале љубави, а од поноћи сам ја водио њих.

Стеван се никада више у Хрватску неће вратити. Нови живот је почео у Канади а његове и моје успомене лутају испод Петрове Горе. А ни та „танка“ књига никада не може „омршавити“.

Подстакнут искреном примједбом написао сам ову „дебелу“ књигу. Писао сам је два вијека или боље речено „слушао шапат времена и биљежио кораке нестајања“ – многе часе. Моје пјесме су „пропјевале“ а приче „проговориле“ онда „када су онијемиле машине на радилишту, када су се угасиле цигларске пећи и када су закукале мајке за погинулим синовима, мужевима, браћом…“

У мојим пјесмама несрећа пјева. Она је велика колико је велико људско срце!

У књизи нисам робовао форми већ љубавима. Догађаји су ме претјецали.  Ја сам их ‘ватао и трпао између корица. До поноћи су ме водале љубави, а од поноћи сам ја водио њих. И тако годинама, никако да сване, никако да се сретнем са Домовином која не режи, која не пријети која нас зове и говори – вратите се, ово је ваше.

20 година сушим збиљу на вјетрометини моје стварности. А росе се росе. Никада нећу моћи да их отресем са опанака младости! То су сузе са најљепшег цвијета Петрове Горе.

Књигу сам подијелио у осам поглавља без посебних разлога. Како год да је читате, одострага или из средине, или било с које стране, једнако ће вам све рећи. Срешћете специфичне људе и нарави једног краја, приче и доживљаје из давне историје, и из оне од јуче.  Осјетићете несрећу која те људе из благостања одведе на просјачки штап. Који из једне иду у другу битку сити ратовања и страдања, али увијек иду и гину. Из једне у другу тугу морем заблуда плове. Људе који су се до прије четврт вијека кућили на Купи и Корани, а од 1995. године крче обале Мораве, Дрине или Врбаса ударајући темеље посљедњег страдања.

Страшно, јако је страшно носити у себи осјећај да се немаш на ког, или за ким обазријети. Да те нема ко испратити. Стога прво поглавље ове књиге назвах „Обазирање на неимање“. Раније смо се обазирали на имање, а данас на немање.

Колико се туге, а након што приупитах мајку у селу Кадињани:

„Мати, шта ти овдје фали“, скупи у њеном одговору:

– Ма не фали ништа сине, само ми је Босна тијесна!- одговори ми.

Да, све јој је било тијесно осим њеног и мога села Трепче, њене и моје авлије на кућном броју 28. Сви су јој овдје били драги али су јој недостајале рођене комшије, и оне, по некада бесмислено будаласте свађе, а иза њих притрчавање једних другима у помоћ. Недостајали су јој гробови најмилијих. Познавала је 4 генерације из сваке куће, а овдје, само онога ко би јој други пут на врата дошао.

1941. године, у једном дану, тачније 22. децембра усташе, та тобож „елитна“ Хрватска војска у Трепчи убија 101 Србина. Жена, дјеце, стараца, момака што ни Богу ни народу не згријешише.

У књизи се многе ствари врте, баш око села Трепча. Села у којој сам прве кораке учинио газећи иловачу, прљугу, жутуљу, стрнокос, курузишта, ливаде… села у којем су ме, док сам дијете био комшије научиле наjбезобразније „љубавне“ пјесме… пјесме због којих сам прве батине у школи зарадио.

Нестале су пјесме и комшије. Трње и бујад царује на мојој дојучерашњој царевини.ж

Србима у Трепчи 1688. године земљу дарује Загребачки бискуп Александар Микулић а 1995. године отима поглавник Фрањо Туђман.

1931. године у Трепчи живи 239 становника, а на почетку ове свега три убога полумртва створа. Разговарају са својим закопаним прецима молећи их да се код њих преселе, да се крај њих смире…  Добар дан називају трулим пањевима бјежећи од дивљих свиња које у њој пландују.

1941. године, у једном дану, тачније 22. децембра усташе, та тобож „елитна“ Хрватска војска у Трепчи убија 101 Србина. Жена, дјеце, стараца, момака што ни Богу ни народу не згријешише. Прецизан поименични попис убијених са годином рођења наћи ће се у причи „Трепча, село мртвих“.

У Трепчи је много тога недостајало, само је смрт увијек обилата била.

Зато ова књига жели да све смрти надјача и зато на почетку записах:

„У овој књизи мртви живе, живи су негдје отишли“.

Пјесме које сам записао „позајмио сам од зла времена“. Настале су на чудан начин. Из мрака су их тужне виле шапутале, ја сам пред јутро узимао оловку и записивао. Оне су ме дочекивале и испраћале када никог није било. Са њима сам туговао, са њима сам се надао. Не знам зашто, али када би мене питали, рекао би вам да је то најдражи дио ове моје „осушене збиље“. Укупно их је 29 плус једна позајмљена од  непознатог народног пјесника. Пјева о кордунашком псу кога смо ми  ћеном звали!

Истина је и ово: На Кордуну писање пјесама смо називали „намишљање“. И жене би знале додати – „лако је њему, море по цјели дан намишљати, а ми морамо делати“.

Замолио сам Предсједника да ме прогласи коњем, утовари у камион и врати у Хрватску јер „тамо и онако нико нема да пасе српске ливаде“. Није ми удовољио. Коњи су враћени, ми смо остали да лутамо док нас на посебан начин не збрину.

Моје „намишљање“ трајало је више година. Највише времена трошио сам док сам „шетао историјом“ извлачећи из те убоге прошлости све сличности са садашњошћу. Нисам ишао у детаље, а и што би.

Нас Кордунаше су увијек детаљи мимоилазили. Само смо детаљно умирали.

Понекад сам тему за писање проналазио у сулудој политици стварности. Када сам сазнао да се годинама воде преговори око враћања Липичке ергеле из Србије у Хрватску писао сам Предсједнику владе Србије г. Коштуници. Нас 250.000 избјеглих Срба били смо посљедња рупа на свирали. Замолио сам Предсједника да ме прогласи коњем, утовари у камион и врати у Хрватску јер „тамо и онако нико нема да пасе српске ливаде“. Није ми удовољио. Коњи су враћени, ми смо остали да лутамо док нас на посебан начин не збрину.

Једини сам Србин из Хрватске који је службено отказао збрињавање у Хрватској. Послао сам писмо Уреду за „посебну друштвену скрб“ (који му „умјетнички“ назив само дадоше) да нема обавезе да ме збрине. То писмо завршавам ријечима:

„Од данас, више не желим да ме збринете. У мом крају се збрињавала говеда, стока а не људи. Молим да мени вратите оно што сам имао, а да збринете пет крава, четворо крмака, 28 кокошака, двије патке и једног гусана…“ и закључио: – „и ја сам за дом спреман ако ми га вратите“.

Тражио сам и од Министра одбране Републике Хрватске „Потврду за учешће у рату“ образлажући на којој сам страни ратовао, зашто ми то треба, кога сам бранио – ни он ми не одговори.

Морао сам! Ни од једне Српске службе у Београду и Бања Луци ту Потврду не могу добити. За коју годину, како је кренуло неко ће се сјетити да Српска Крајина није постојала а ја, да сам сишао са Марса.

Е, постојала је – она је у мојој, овој књизи за сва времена забиљежена! Овдје је народ кога више нема, а живи! Она је дио мене, нас!

Књигу завршавам са поглављем: Филхармонија несреће. Стварно, оркестар српске несреће у Хрватској је почео давно свирати. Некад гласније, некад мање гласно. У два рата диригенти су били Нијемци, а у овом посљедњем, моме рату – Американци.

Извођачи су били Хрвати. Каткада би им се придружио по неки Србин ударајући у жице којима су биле везане колоне српских несрећника на путу за Јадовно, Паг, Јасеновац, Мехино стање, Коларић, Глину…

И још овом да додам: Моје Топуско се по наредби директора загребачке филхармоније Церовца 14/15 септембар 1991. темељно руши. Сви објекти културне вриједности сравњени су са земљом. И дом ЗАВНОХ-а, гдје је ударен темељ Хрватској држави је поравнат са улицом. У њему  1500 књига проф. Ливада које поклони овом крају, своме Кордуну.

Је ли  Хрватска хтјела уништити све доказе свога настајања због мржње или због брисања трагова српског народа који је понио највећи терет њеног настајања у периоду од 1914. до 1995.  године.

Зна ли Хрватска да је на том мјесту минирала своју повијест и пуцала у српску историју? Прву је срушила а другу није убила.

У овом поглављу се на много мјеста спомиње име Дмитра Обрадовића, пријератног и ратног предсједника опћине, па општине Вргинмост. Убила га је злочиначка рука у још неистраженом злочину. Посљедње је то што сам могао учинити за пријатеља, великог човјека и његову фамилију.

И на крају – нека о књизи суде они  који ће је читати, анализирати и у њој препознавати судбину народа кога све више у причама има.

Она је вечерас у Бања Луци прогледала. Она свједочи и слуша.

Моја је обавеза да и даље, будем ли имао снаге, времена, ријечи и Издавача сва шаптања записујем.

Још једном вам хвала. Донесли сте мирис кестенове шуме са Петрове Горе у центар Бања Луке и раширили је по овим лијепим улицама нашег надања.

Бања Лука, 7. децембар 2015.

Везане вијести:

Књига „(Х)историја осушене збиље“ представљена у Бањалуци

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе.

Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995.

Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи… Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника. У Слуњу сам 2008. подигла своју домовницу. С хрватском путовницом сам лакше могла отићи у Америку да видим тешко болесног сина.

Након података гдје и када сам рођена, слиједи оно с пребивалиштем (држава, мјесто, адреса), а на црти изнад тога је попуњено Република Хрватска, Сарајево, улица Језеро 1/3. Ево се пуни и четврти мјесец, а ја сам још увијек тамо након што сам прешла границу, у Изачићу код Бишћа, прошла крај Личког Петровог Села (гдје је рођен покојни Чедо Прица, књижевник и један од интенданата Хрватског народног казалишта у Загребу, отац глумице Алме Прице. Био је питом и мио дјечак, мој школски друг из Прве партизанске гимназије, али… куд ја то одох?) 1941. године у Кордунском Љесковцу живјело је хиљаду триста људи.

Међу њима живјела сам и ја и још 25 Секулића, од дједа Уроша до најмлађег мог брата Петра са непуне двије године живота.

Простирало се моје село неколико километара низ ток Коране. Али гдје је сада? Како може тако да се изгуби сваки траг зидовима, јабукама, псима.

Кордунски Љесковац
Враћали смо се, јер то је и наша Лијепа, наткривали подруме, тесали мале кућерке – брвнаре, као одувијек. У Кордунском Љесковцу 1948. године живјело је 642 људи. Међу њима није било мог малог брата Петра и још 22 Секулића и Егића, породица мог оца и моје мајке. Али су се подизале и знало се још гдје су биле куће Милошевића, Бјелобрка, Чакширана, Кукића, Тумара, Божића… Црква се никад више није подигла.

Дјецу нисмо ни крстили нити се Богу молили. Остаци лађе и звоника докрајчени су, што нису могле гранате и бомбе, ножеви и сабље, могла је „Олуја“. Како је ипак шест стотина сељана преживјело други свјетски покољ, саграђена је на темељима порушене, нова школа. У школу почеше долазити и дјеца из Тршца, „турског“ села преко Коране. Прелазила су мост „код Божића млина“ и мост на Раштелима.

До Тржачких Раштела сада се може доћи само ако се иде преко Бихаћа и Цазина. Али само до њих, даље нема ништа осим колутова бодљикаве жице с некадашње, љесковачке стране. Да, скоро да заборавим, послије Личког Петровог Села прошла сам кроз Дрежник град, па кроз село Липовача.

На сљедећем раскршћу, десно, видљив је путоказ: Садиловац. То је оно српско село гдје су 1941. стрпали у цркву неколико стотина људи, присталих да се покрсте, примили сељани вјеру, шта ће, боље вјеровати него умирати, а онда су их запалили заједно са црквом. Садиловчани су горјели у правој вјери, које ли њихове среће и којег ли Богу угодног дјела!!!

Нема Секулића кућишта, нема пута до гробља, нема ни очевог гроба. Нема школе, ни споменика на којем су били урезани моји стихови: „Дјецу што рађамо називамо вашим именима, хвала вам за ватре на нашим огњиштима“…

Село којег нема
На крају пута, асфалтираног прије великог рата, писало је: Нова Кршља. То је село у којем су некад живјели Хрвати и Срби, по добру и по злу чувени Рукавине, Војводићи… По некадашњим доласцима из карловачке гимназије, преко љета код стрине, знала сам да је Љесковац близу. Издаљег бих угледала звоник спаљене цркве Светог Илије. Сад сам се узалуд вртјела на све стране, док се нисам нашла на једном од љесковачких раскршћа. До њега би ме стрина испраћала, кад бих се ја враћала у јесен у школу.

Нигдје није било ни знака да је то село, једно од највећих села на Кордуну. Кренула сам цестом низ Корану. У Љесковцу је 1991. живјело 316 Љесковчана. Биле су ту још куће Манојловића, Рокнића, Вукелића, Миљковића, Беука, Деврња, Грковића, Локића… Простирало се моје село неколико километара низ ток Коране. Али гдје је сада? Како може тако да се изгуби сваки траг зидовима, јабукама, псима.

Ево сам, заједно с вама, преживјела прошлу годину и ушла у нови „смак свјета“, а ништа ми није јасно. Није имао ко да ме поучи на вријеме. До свега сам долазила посртањем и падовима. Само да останем на ногама ово неколико сати колико ме слабост заноси и ужарени дан љетне пустоши смањује, другачијим чини видике. Нема Секулића кућишта, нема пута до гробља, нема ни очевог гроба.

Нема школе, ни споменика на којем су били урезани моји стихови: „Дјецу што рађамо називамо вашим именима, хвала вам за ватре на нашим огњиштима“… Нема огњишта, гдје је ујакова бресква испред куће, испред наше куће је расла оскоруша. Нема врелца удну Доње њивице, нема ни њивице. Како ниједан пут више не води према Корани. Нема ни Коране, пресахла је, стоји Корана, у њеном току скрутила се стајаћа зелена слуз, шта је са жабама?

У Кордунском Љесковцу је љета 2001. повремено било троје људи. Ако још негдје живе, за Српску нову годину желим да им подарим једно своје сјећање, нешто што нико није могао да ми отме.

Радоснијег празника у нашој кући није било. Божић је био дан среће, родио се Божији син, Христос се родио. А Млади Божић био је дан нас младих и велике наше радости.

Млади Божић
Прије сванућа, још за густа мрака, кроз који се бљескају дуге леденице са стрехе, пробудили би нас дјецу, старију од пет година. Дјеце тог узраста увијек је било више од петоро. Била су то дјеца тројице браће и сва су спавала у једној великој соби по четворо у једном кревету – горе двоје и двоје доље. Само за тренутак дјеца би била мрзовољна због прекинутог сна у вријеме кад се најслађе спава.

А онда би настала јурњава по кући, вриска, дозивање, додавање сапуна из руке у руку, пружање великог па малог ручника послије купање. Зачас би се испаравала ружичаста чиста дјечија тијела, мало зацвокотала и стресла се на додир нових, први пут обучених отканих памучних кошуља, сашивених баш за тај дан – за Млади Божић. Такве нове кошуље, само велике мушке, добијао би и гуслар који би у кућу долазио другог дана Божића и остајао по десетак дана до Младог и преко Младог Божића.

Радоснијег празника у нашој кући није било. Божић је био дан среће, родио се Божији син, Христос се родио. А Млади Божић био је дан нас младих и велике наше радости. Дјед би са зида скинуо велик, кићанкама украшен бич; замахнуо, запуцкетао њиме изнад наших глава „Хајде, полазимо, једно по једно трком на гумно…“ На средини гумна забоден је дебео колац, на врху његову велика погача. Гумно је прекривено сламом, шушти под нашим босим ногама. Руке су нам на колу колача, крећемо се његовим кругом.

Пуцањем бича дјед нас пожурује, „вија, вија“, виче дјед Урош, погача се ломи под нашим рукама, а на врху коца остаје грудица њене средине, коју дјед узима, протрља између дланова и баца преко гумна и преко наших озарених погледа: „Ово птици селици, која Бога моли, да нам жито роди!“ Држећи у рукама по комад погаче, коју нам је дјед разломио, трком упадамо у велику собу гдје нас чекају родитељи, баба и мања дјеца.

Руке и лица нам блистају од здравог праскозорја дочеканог на гумну. На поду слама, прострта још за Божић, али сада поново пуна љешника и ораха, пијучемо, купимо их пуне су нам руке, поново их бацамо у сламу. А онда се заједно са одраслима прекрстимо и док дјед чита Оченаш, прилазимо дугом столу на којем се пуши бијела кава, бијеле се груде сира, црвене кругови печенице. Свако узима свој комад погаче, у соби се за тренутак све стишава, чују се сласни заслужени залогаји.

Док доручкујемо, кроз залеђене шаре на малим окнима провирује чисто бијело јутро, лице Младог Божића.

+++

Извир: Глас Српске

На Дугој Њиви у Модричи, сваке године се обележава годишњица пробоја „коридора живота“. Ту војну операцију којом је 28. јуна 1992. поново успостављена копнено-ваздушна веза са Србијом, провеле су јединице Војске РС и Српске војске Крајине (СВК).

Један од учесника, генерал у пензији Миле Новаковић, некадашњи командант СВК, у интервјуу за „Вести“ подсећа на допринос Срба из Крајине тој блиставој победи над знатно бројнијим снагама хрватско-муслиманске коалиције када су ослобођени Дервента, Модрича, Оџак и Брод.

Овај интервју је рађен јуна 2012. након обележавања 20 годишњице пробоја „коридора живота“.

Ко је покренуо иницијативу за пробој коридора према Србији?
– Милан Мартић, тадашњи министар унутрашњих послова РСК. Генерал Ратко Младић пристао је почетком јуна, али се ништа није дешавало. Командант Бањалучког корпуса генерал Момир Талић сматрао је да није надлежан, па је инициран састанак са политичким челницима у Бањалуци. Сви су оклевали тврдећи да немамо довољно снага за тај подухват. Тек кад је Мартић рекао да ће онда Крајишници сами кренути у пробој, добијен је пристанак и формиран штаб операције чију су окосницу чинили пуковници Келечевић из Бањалучког корпуса и Ђукић из МУП-а Крајине. У РСК су одмах основане борбене групе добровољаца из Книна, Бенковца, Лике, Кордуна, Баније и Западне Славоније.

Да се Венс не сети…

Борци из РСК учествовали су у операцији под ознаком полиције, зашто?
– По Венсовом плану могли смо имати само штабове, али не и јединице Територијалне одбране, због чега смо свима на рукав униформе лепили знак „Милиција“. Зато и данас неки тврде како је милиција пробијала Коридор.

Каква је тада била ваша позиција?
– Ја тада нисам имао никакву званичну улогу. Кренуо сам 11. јуна са јединицом од 120 потпуно борбено опремљених Кордунаша, да им помогнем, да не изгину на непознатом терену и са непознатим људима. После смотре у Бањалуци разместили смо се у Руданки код Добоја. Мартић је одредио капетана Рашуа да командује, али на жалост, није било времена за припреме. У једној акцији било је знатних губитака, међу војском је завладало огорчење, неки су чак напустили ратиште. Тада ми је Мартић поверио командовање. На састанку Штаба операције у селу Станари, генерал Талић ме је пред свима питао: „Миле можеш ли ти заузети Цер? Ако можеш настављамо, ако не можеш, идемо кући. Свако себи“.

Шта сте му одговорили?
– Рекао сам да могу. Доделили су ми Вукове с Вучјака Вељка Миланковића, тенкисте поручника Сивца и хаубичку батерију капетана Поповића. Већ сутрадан смо маневром у нападу постигли велики успех. Славонци Крсте Жарковића уништили су најопасније бункере, кренула је тенковска чета и остале јединице, све је било брзо готово. Чим су ми послали појачање из Градишке, избили смо на пут Добој-Дервента. Тада је за начелника Штаба постављен Новица Симић.

Тек тада?
– Да ми је тада, у тој еуфорији због победе, неко рекао да нас Крајишнике нико касније неће помињати, ни мртве ни живе, да нас неће бити ни на споменику, нити на годишњим прославама, ја бих му рекао да се окане пропаганде. Али ето, баш то се десило. Та наша акција чак није ни сврстана у пробој коридора…

Шта је било даље?
– У штабу је одлучено да се пробој настави у три правца: десном и левом обалом Босне (Симић и ја) и према Дервенти (Лисица). „Бирај правац“, рекао ми је Талић. Један крајишки лидер није се сложио с мојим избором. Приговорио је да ћемо „гинути по неким гудурама, а они ће се сликати по Модричи и Оџаку“. Нисам реаговао, наставио сам даље. Али то је друга (и дуга) прича која завршава нашим уласком у Оџак. Одатле до Свилаја на Сави било је само гоњење хрватско-муслиманских „постројби“ чији генерали, међу њима и Стипетић, нису могли да се начуде бежанији своје војске. Чуда нема, истина је једноставна – ми се нисмо имали куда вратити, могли смо само напред.

Победа има стотину очева, а пораз је сироче

Да ли сте били на свечаности у Дугој Њиви?
– Нисам. Нису ме звали, био сам само једном, на првој годишњици пробоја коридора 1993. Гласно сам рекао шта мислим о неким стварима и од тада ме више нико није звао. После рата продубио сам разумевање изреке „Победници пишу историју“.
У ком смислу?
– Нагласак је на ономе „пишу“ у смислу креирају, прећуткивањем, глорификацијом маргиналија, накнадним учитавањем намера и циљева… Ми Крајишници нисмо победничка страна, па нас ваљда не желе ни у прославама победа, које нису спорне. Победа има стотину очева, а пораз је сироче. Постоји и изрека која каже да је пораз паметнији од победе. На нашу несрећу, ми можемо боље да видимо поуке до којих други не стижу, поготово ону „У добру се не понеси, а у злу не поништи“.

Извор: Вести онлине

Ко је и какав био генерал Миле Новаковић (1950-2015)

Генерал Новаковић: Овако је било

Служењем бденија у храму Свете Тројице, те славским обредом, ломљењем славског колача и културно-умјетничким програмом у Бањалуци је вечерас обиљежена крсна слава некадашње Републике Српске Крајине Никољдан.
Некадашњи посланик у Скупштини Републике Српске Крајине Крсто Жарковић рекао је да је основна порука да невладин сектор који се бави питањима у вези са Републиком Српском Крајином треба да се заједно окупи да би помогли у рјешавању проблема Срба протјераних из Хрватске.

„Крсну славу смо посљедњи пут обиљежили 2001. године, али смо имали одређених проблема са непризнавањем од структура власти, због чега се овај дан обиљежавао на један лични и тих начин. Након тога дошло је до једне дрскости, али смо успјели да званично, уз благослов епископа бањалучког Јефрема и помоћ наших удружења из Србије наставимо да обиљежавамо овај дан“, рекао је Жарковић.

Он је додао да невладин сектор не може да ријеши статусна права Срба протјераних из Хрватске, али да може да укаже званичним властима у земљама у којима су расијани која људска права су им угрожена и одузета.

„Стварни проблеми остају они због којих смо и протјерани из Хрватске и они се протежу од радних права стечених у тој земљи до свега онога што некога чини грађанином“, рекао је Жарковић, наводећи да нема квалитетне сарадње невладиних организација у вези са Републиком Српском Крајином са српским представницима у Хрватском сабору.

Крста Жарковић: Невладин сектор не може да ријеши статусна права Срба протјераних из Хрватске, али може да укаже званичним властима у земљама у којима су расијани која људска права су им угрожена и одузета.

Директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац рекао је да је смисао обиљежавања овог датума чување Републике Српске Крајине од заборава.

„Од великих егзодуса прошло је 20 година, разишли смо се по цијелом свијету и сада смо грађани свијета. Не смијемо заборавити ко смо, шта смо и одакле смо и у будућности млади људи који су били дјеца у колони или рођени послије тога, треба да се врате и ја вјерујем да хоће“, поручио је Штрбац.

Он је додао да би обиљежавање ових годишњица могло дати нови подстрек бољој сарадњи невладиних организација које се баве питањима у вези са Републиком Српском Крајином.

„Свакако да су ово догађаји кад се заборављају ситне разлике и кад сви треба да се удруже, без обзира на лична опредјељења“, рекао је Штрбац.

Република Српска Крајина настала је 19. децембра 1991. године уједињењем три српске аутономне области у Хрватској – Крајина, западна Славонија и источна Славонија, Барања и западни Срем.

Крсна слава Републике Српске Крајине обиљежена је у просторијама Кола српских сестара.

Извор: СРНА

Мртво село. Асфалтни пут се пружио између попаљених кућа и зараслих дворишта, вијуга и жури у правцу Загреба. Као да хоће некуд, или од некога побјећи. Огољеле купине попадале, испреплеле се, црнином омотане не дозвољавају кораку да се заустави у напуштеној авлији.

Све изгледа сабласно. Свуда трагови паљевине.

Зидови кућа што одољеше времену и експлозиву, војсци и новој држави „украшени“ јединственим великим словом „U“.  Тамо гдје су некада били прозори израсла агација (багрем) додирујући својим врхом срушену бетонску плочу.

На вратима осакаћене љепотице стражаре коприве и бујад.

Помоћни објекти до јуче богатог дворишта се једва препознају. Изнаказила их или уљепшала паветина која се по брвнима час са вањске, час са унтрашње стране пење, пузи и невидљиво гмиже.

Кордун изашао на Купу и некога чека. Мирно, достојанствено, храбро… Тужан је и пуст Кордун данас.

У прикрајку уклетог простора, метар од земље стрши остатак подебела ораховог стабла. Набубрило коријење га окружује, затим се враћа у земљу гдје нестаје пред тужним погледом домаћина, који ето, након 20 година наврати у колијевку свога рађања и страдања.

Децембар је мјесец, година 2015. Кордун изашао на Купу и некога чека.

Мирно, достојанствено, храбро… Тужан је и пуст Кордун данас.

—————————-

21. децембар 1941. године. Село Трепча.

Из правца ласињскога Дугог Села чују се пуцњи. Са Кобачког брда јављају да у Стипану горе куће. Цвјетиновац је у пламену. Пламена змија се шири и даље према Шљивовцу, у правцу шуме Абез и Вргинмоста.

Избезумљени народ, увјерен у своју невиност лута од штале до куће, од плота до плота…

Пред два дана су испратили Светог Николу, славу коју је већина кућа скромно и редовно славила, а данас не знају куд би са собом. Сашаптавају се и никуд не крећу.

Кажу: Шта буде нек буде, нијесмо криви и остајемо код кућа. До уобичајеног ручка фале још два сата. Истина, о томе нико и не мисли. Апетит је угушила брига и страх, колико за живот толико и за ову скупљену и створену сиротињу, за своје бајте, своје трапове, своје таване.

Дјечица извирују кроз прозорчиће дрвених кућа, а старији једни на друге. Чекају да се појаве усташе. Војска Независне Државе Хрватске, поглавника Анте Павелића. Храбрији се између себе сашаптавају сваљујући кривицу на Николу и Милана Видовића, из сусједног села који су 23. јула разоружали усташку патролу а затим по кратком поступку ликвидирали једног од двојице заробљених усташа.

Тишину умовања и двоумљења народа прекида рафал пушкомитраљеза. Убојите „пчеле“ стижу из засеока Лукинићи, села Чремушница у којем се између стотињак српских кућа смјестило неколико хрватских фамилија и домаћинстава. Прошараше метци кровове кућа које Лукинићи надвисују. На длану су им па су згодне за вјежбање стрељачких вјештина.

Бијаше то знак да је акција кренула.

У селу Трепчи је 1941. године живјело 186 душа. 22.децембра је у селу побијено 101, а ван села одведено још 9 лица и убијено у шуми Брезје и Јасеновац.

Убрзо затим се појавише црнокошуљаши предвођени Поглавниковом тјелесном бојном, под командом Анте Мошкова, ојачана локалним усташама. Избацују чељад из кућа, тјерајући све што је дисало, што се је кретало и на човјека личило, купе и сврставају у колону.

У кући на броју 28, скрхан високом темпаратуром због упале плућа у кревету остаје мали Марко Кобац, дијете од свега 12 година. Не дају родитељима да га узму. Комшије, рођаке, мајке, дјецу, сестре, браћу, мужеве, очеве усташе поведоше узбрдо, у правцу Ласиње.

Али не далеко. Напунише двориште и згураше народ у  простор сеоске продавнице Васе Копца.

Тиска се народ, одрвенио, онијемио. Не чује се дјечији плач, нема јаука, као да су сва срца престала да куцају или куцају мртвом тишином. Пристижу нове комшије, похватане, сада већ и по оближњој шуми Речици и долини потока Шентуше.

Већ је више од 100 душа на једном мјесту.

Опустошена продавница је премалена за све, али сви стају. Немилосрдни „ствараоци Хрватске државе“ тискају једне на друге, а до улазних врата разапињу митраљез упозоравајући народ: Уколико неко покуша бјежати све ћемо вас побити.

До окамењених „затвореника“ допире смјех и пјесма већ подобро припитих усташа. Без сна и идеја, са митраљезом без послуге, народ дочекује јутро.

Пијане усташе закрвављених очију изнова формирају колону српских несретника. Издвајају Мацу Марковину рођену 1923. године, трудницу пред порођајем и одводе иза куће. Распорише јој стомак, извадише дијете и ушише живу мачку. Остатак народа поведоше према ушћу Трепче у ријеку Купу, у већ одабрану јаругу.

Мирни српски народ закорачи своме крају.

Плануше куће у Трепчи, редом од Лукинић моста па према Кличковићима.

Изгори мали Марко заједно са кућом на броју 28. Неста дијете у пламену мржње тек створене болесне државе Хрватске.

22. децембар 1941. Опет заштекта пушкомитраљез. Стрељано је тога дана 101 становник села Трепче. Љубица, Марко, Милка, Ненад, Анка, Драгица, Илија, Ката, Мица, Петар, Ранко, Сека, Стана, Софија, Аница, Теодор, Бранко, Ђуро, Евица, Јован, Марија, Мићо, Милан, Мила, Павао, Симо, Стево…

Нису бирали ни по годинама, ни по полу.

Само су имали једно на уму: Затрти српско село, побити све Србе и учинити сретну НДХ државу.

——————————-

Домаћину се учини да опет „лају“ пушкомитраљези, пуцају пушке, сјевају ножеви, да крв тече српска и сапире трагове злочина односећи их до Купе.

Обузет страхом пусти глас „из свег гласа“: Бјежите народе, бјежите – иду усташе. Побиће вас, бјееееежиите!

Пусто село не одговори. Само се јека разби на Крагуљца грму и шума повратно зајаука:

Овдје нема никога. Оно што није побијено 1941. године отјерано је 1995. Бјежи човјече, бјежи. Свједочи!

Крвава и пуста је ово земља.

Напомена аутора:

У селу Трепчи је 1941. године живјело 186 душа.

22.децембра је у селу побијено 101, а ван села одведено још 9 лица и убијено у шуми Брезје и Јасеновац.

Овај прилог, да се не заборави, 74 године касније посвећујем своме мртвом селу.

Двaдeсeт гoдинa трeбaлo je зa идeнтификaциjу диjeлa рaтних жртaвa нa пoдручjу Бaрилoвићa: Нa мjeснoм грoбљу Maли Koзинaц, у Mjeснoм oдбoру Koсиjeрскo Сeлo, сaхрaњeн je Никoлa Лeжaић, jeднa oд дeвeт нeдaвнo идeнтификовaних жртaвa Oлуje у oпштини Бaрилoвић.

У субoту, 19. дeцeмбрa, нa мjeснoм грoбљу у Maлoм Koзинцу, у Mjeснoм oдбoру Koсиjeрскo Сeлo у oпштини Бaрилoвић, Kaрлoвaчкa жупaниja, сaхрaњeн je Никoлa Лeжaић, jeднa oд дeвeт нeдaвнo идeнтификовaних жртaвa Oлуje. Лeжaић, рoђeн 08.02.1954., oд oцa Пeтрa, кojи je живиo нa aдрeси Дoњи Скрaд 52, oкрутнo je убиjeн кao цивил нa свoм кућнoм прaгу 4. aвгустa 1995., у 41. гoдини живoтa.

Његoви пoсмртни oстaци су нeдaвнo идeнтификовaних ДНK aнaлизoм у Зaвoду зa судску мeдицину и криминaлистику у Зaгрeбу, зajeднo с joш oсaм жртaвa из Mjeснoг oдбoрa Koсиjeрскo Сeлo, кoje су тaкoђeр убиjeнe зa вриjeмe Oлуje. Њихoвa тиjeлa je кaрлoвaчки пoгрeбник Ђурo Koсић, пo нaрeдби вojних влaсти, биo сaхрaниo у мaсoвну грoбницу нa мjeснoм грoбљу Maли Koзинaц нaкoн Oлуje. Oстaци дeвeт жртaвa eксхумирaни су joш 2005. гoдинe, aли идeнтификовaни су нeдaвнo.

Дa ли je трeбaлo чeкaти бaш дeсeт гoдинa oд eксхумaциje и 20 гoдинa oд смрти дa би сe идeнтификовaлe жртвe, oстaje oтвoрeнo питaњe. Jeдинo je сигурнo дa je трeбaлo дoстa врeмeнa дa сe jaвe рoђaци, дjeцa и oстaли срoдници, дa дaду узoркe ткивa кaкo би сe извршилa идeнтификaциja.
Kaдa ћe и гдje бити сaхрaњeнo oстaлих oсaм идeнтификовaних жртaвa, joш сe нe знa и тo oвиси o њихoвoj рoдбини.

Зoркa Гaзибaрa (1910., Гoрњи Скрaд), Стaнкa Koнчaлoвић (1905., Нoвкoвићи, Гoрњи Скрaд),. Дaницa Дмитрoвић (1930., Дoњи Скрaд) Никoлa Дмитрoвић (1930., Дoњи Скрaд) и Kaтa Дмитрoвић (1913., Keстeнaк), ликвидирaни су 4. aвгустa 1995. и њихoвa тиjeлa су нaђeнa у пoдруму Kaтe Дмитрoвић.

Стaнкa Maнojлoвић (1915., Maли Koзинaц), убиjeнa je у свojoj кући 4. aвгустa 1995.

Стeвaн Смoљaнoвић (1930., Вeлики Koзинaц) убиjeн je у свojoj кући у Вeликoм Koзинцу 5. aвгустa 1995.

Пeтaр Дoбрoсaвљeвић je убиjeн 4. aвгустa 1995. у Дoњeм Скрaду.

Знa сe дa je ту дjeлoвaлa и Дугoрeшкa дoмoбрaнскa пукoвниja кao штo сe знa дa je тим jeдиницaмa билa придoдaнa сaтниja из Oзљa.

У Mjeсним oдбoримa Koсиjeрскo Сeлo и Пeрjaсицa у oпштини Бaрилoвић кojи су нaстaњeни српским стaнoвништвoм, зa вриjeмe Oлуje укупнo je убиjeнo двaдeсeт и шeстoрo стaнoвникa. Дo сaдa их je идeнтификовaнo 18, a сaхрaњeнo дeсeт.

У Koсиjeрскoм Сeлу je убиjeнo 14-oрo стaнoвникa. Пeтeрo су пoрoдицe oдмaх сaхрaнилe.

У Пeрjaсици je убиjeнo 12 стaнoвникa. Чeтвeрo je oдмaх идeнтификовaнo и сaхрaњeнo, a oстaje дa сe oткриje грoбницa прeoстaлих oсaм тe дa сe њихoви oстaци eксхумирajу, идeнтификуjу и сaхрaнe. Нe знa сe дa ли су сaхрaњeни у jeднoj или вишe грoбницa, кao ни тo гдje сe грoбницe нaлaзe.

Пoпис стрaдaлих грaђaнa и цивилa из oпштинe Бaрилoвић сaчинилo je Oпштинскo Виjeћe српскe нaциoнaлнe мaњинe и тo му je у мaндaту oд 2011. дo 2015. биo jeдaн oд глaвних зaдaтaкa. Прeдсjeдник прoшлoг и сaдaшњeг сaзивa ВСНM-a у Бaрилoвићу Mилoсaв Kуљaнин истичe aнгaжмaн члaнoвa Виjeћa кojи су нajбoљe пoзнaвaли људe сa свoг тeрeнa и њихoвe судбинe у Oлуjи.

Зa злoчинe пoчињeнe у oпштини Бaрилoвић дo сaдa никo ниje oдгoвaрao нити су пoчиниoци прoнaђeни. Ниje сигурнo дa ли их нeткo уoпштe трaжи и имa ли уoпштe вoљe дa сe пoчиниoци прoнaђу.

Kaкo нaм je рeкao Kуљaнин, кojи je и присуствoвao сaхрaни Никoлe Лeжaићa, пoгрeб je oргaнизовaлa и тиjeлo сa Зaвoдa зa судску мeдицину прeузeлa Лeжaићeвa нeћaкињa.

Oнa нe знa зa судбину прeoстaлих oсaм идeнтифицирaних жртaвa.

Зa злoчинe пoчињeнe у oпштини Бaрилoвић дo сaдa никo ниje oдгoвaрao нити су пoчиниoци прoнaђeни. Ниje сигурнo дa ли их нeткo уoпштe трaжи и имa ли уoпштe вoљe дa сe пoчиниoци прoнaђу. Нaимe, и лaици би лaкo прoнaшли трaг и у пoсљeдњих 20 гoдинa прoнaшли кривцe.

Знa сe кoja je jeдиницa Хрвaтскe вojскe билa нa тoм сeктoру. Знa сe дa je ту дjeлoвaлa и Дугoрeшкa дoмoбрaнскa пукoвниja кao штo сe знa дa je тим jeдиницaмa билa придoдaнa сaтниja из Oзљa. Moжe бити зaнимљив и пoдaтaк дa je у Oлуjи бaш у тoм диjeлу Mjeснoг oдбoрa Koсиjeрскo Сeлo (Дoњи и Гoрњи Скрaд, Вeлики и Maли Koзинaц…) пoгинулo нeкoликo вojникa oзaљскe jeдиницe, пa би сe дaлo зaкључити дa су цивили стрaдaли из oдмaздe збoг пoгибиje Oзљaнa.

Oву тeзу пoтврдили су нaм нeки дoбрo инфoрмирaни људи из Бaрилoвићa, инaчe и сaми судиoници пoсљeдњeг рaтa у рeдoвимa Хрвaтскe вojскe.

Аутор: Милан Цимеша

Извор: НОВОСТИ

Стигосмо на претпосљедњу станицу! Вријеме је заустављено. На свјеже асфалтираном перону одзвања бат корака прошлости. Угланцане чизме прате увјежбани корак одавно усаглашене Хрватске политике.

Пише: Никола Кобац

Празнина притиска, путника мало, пролазника још мање. Раскош тек отишлог католичког Божића и новогодишње ноћи прекривен је многим тајнама.

Спроводник влакова, држећи под мишком металну таблицу, наслоњен на сјену перонске расвјете, ишчекује долазак композиције. Ни мало није забринут. Уобичајен је то поступак за све доласке и одласке. Истина, начуо је да овај воз/влак има посебну тежину и дужину – свечан је. Најављује крај необичном догађају.

Ходајући праволинијски напријед, па мало назад чека човјек да му се на видику (У)каже модерна локомотива (У)мивена старом „славом“. Одмакао се пола метра од перона број 1 и чврсто гази уходаном стазом. Води рачуна да не засмета постројеној почасној сатнији Предсједничке гарде која малоприје сиђе са Горњег града на Главн(У) Жељезничк(У) станиц(У) Загреб. Одмах иза ове „Банске страже“, мало лијево, леђима окренути колодворским зидовима постројен је „Одбор за Дочек и Испраћај“.

Први у реду је човјек изразито коштуњав, упалог лица у беспријекорно утегнутом одјелу и дугом капуту. То је Предсједник Одбора. Тик до њега је доскорашњи незамјенљиви Србин, доста крупнији, помоћник за питања сигурности (безбједности) Срба у Хрватској.

До њега је лице укочена погледа, усплахирено… Дјелује да је Он једини преживио уличне борбе у насељу Петрова Гора 1991. године, у Вуковару. Међу њима је још један „познатији“ Србин из Хрватске. Разочарао се „блиставом“ побједом Хрватске војске у операцији „Олуја“ 1995. године па је због тога промијенио вјеру и нацију.

Презива се Хрбин. Човјек је напустио католичанство и хрватство и дошао да помогне Србима. Узео вјеру православну и нацију Српску. Остали, наврат нанос прикупљени, шаролико обучени и у врсту (У)бачени стигли су из удружења „Српски Познати Врач“ (СПВ). Нису вриједни посебног помена. Важно је да су на броју и да су сви крајеви Хрватске, са некадашњом српском већином заступљени. То је правда – „правда“ на е(У)ропски начин.

Посложени окомито на жељезничку пругу, на оној страни перона, према згради Хрватске поште – свештеници Надбискупије загребачке. Њихове црне униформе, молитвеник и криж у руци и око врата, најављују „мису задушницу“ или посљедње опијело. Само се чека почетак молитве за помоћ на посљедњем путовању у Чистилиште.

Разумљиво, Света Црква увијек је била са Хрватским народом у добру и злу, у злочину и казни, у зими и љети.
Парламентарни Избори за 2029. годину, за Сабор Републике Хрватске су завршени. Срамежљиве слутње, које ми сан најави пред много година се остварују. Од две „десне“ Хрватске побиједила је она у средини – најдеснија. – Странка Чистих Рачуна. Неочекивано, али не и изненађујуће придружила се она до скора владајућој Странки Старих Опасних Намјера. Заједно су у помоћ позвали, а кога би другог него исељеништво.

Из оних држава у којима су се пред правдом 1945. сакрили ђедови и очеви Гојкове, Фрањине, Антине, Јурине – усташке Хрватске… Спасилац, у виду Премијера је стигао. (У)з несебичну помоћ Предсједнице, баш крајем прошле године преузео је празан брод Владе Републике Хрватске. Ускоро ће га попунити по препорукама Савјетника и притајеним експертима „демократама“.

И оним из реда српскога народа.

Оптерећен доларима и цифрама, није му замјерити, тешко говори Нови Хрватски језик. Замуцкује али обећава! Терет трговања мандатима, „птицама прелетјелицама“, погађањима са до јуче анонимусима у политичком животу Хрватске успјешно је савладан, надјачан. Како обично бива, а народна пословица каже „очисти своје двориште прије него се надвириш у туђе“ – Нови Шеф обећа Вођи чишћење. Најједноставније је кренути од Срба у Хрватској, а за почетак мало причепити трагове ћириличног писма. Коначно, увијек је Хрватска у свим промјенама са те позиције полазила што је, морам признати умиривало свеколику Хрватску јавност.

Кредитна задужења Републике ће доћи касније на ред, она се не могу ни запалити, ни протјерати, ни опрати, она се морају ВРАТИТИ за разлику од отетих станова и имовине Срба.

И напокон, без најаве, из правца Карловца појави се „угланцана“ локомотива са десетак вагона. Украшена црвено бијелим коцкицама више личи на покретну службену заставу тек одрасле Републике него на неко озбиљно превозно средство. Звиждук и цвиљење кочница обећа заустављање ове љепотице.

У позадини, неких 50-ак метара од „Влака са возним редом“, који касни безмало 90 година, на истоварно – утоварној рампи теретног колодвора – оркестар. Састав одјевен у црвено – бијелу – плаву униформу разбија сивило бетона. Све је у тону, и све одудара од уобичајеног амбијента.

Плански прикупљени и пробрани Цигани „наоружани“ трубама, бубњевима, лименим удараљкама и једном виолином сврстани у полукруг, чим се композиција заустави засвираше „Тамо далеко“. Зајеца и сузу пусти велика колодворска ура. Казаљке се поклопише и стадоше. Не разумије вријеме коме се времену и људима свира. Зашто се Загреб весели. Посљедњи пут се то овдје чуло далеке 1918. године.

Затим се проломи пјесма: „Черге покрај њега иду, празна душа јеца…“

Официјални спикер замоли „путнике“ да на кратко напусте „жељезничко прометало“ најављујући свечаност.

Полагано и сасвим мирно, и сва одједном отварају се врата вагона. Излазе остарјели грађани Хрватска, Далматинци, Личани, Кордунаши, Бановци… Не зна се ко од њих има више година. Да ли жене завезаних црних марама, у црнину обучене, или посрнули мушкарци што једва ногом у тромом кораку додирнуше асфалтну крпу загребачког перона. Без гурања, неоптерећени пртљагом и стварима што обично прати свако путовање, стају у ред лицем окренути станичној згради и „Одбору за обиљежавање Несреће“. Сви су као један а један је као сви они заједно. Испред њих је свечани строј Гарде у одорама које су се носиле у неком од прошлих вјекова. Постројена озбиљна и младалачка лица лијепо изгледају. Застава спуштена на пола копља између два укочена редарственика (оних који чувају ред) читав догађај уозбиљује.

Из позадине службеници жељезнице на брзину догураше говорницу и разглас у боји Хрватске заставе. На говорници, са три стране грб Републике покрио једно сјећање. Простријеше црвени тепих до Предсједника. Лаганим кораком, као да иде сјена а не човјек, примаче се говорници. Поглед баци на ТВ камере, микрофон и путнике, није их више од стотињак, поздрави Хрватску заставу и прозбори:

– Грађани Хрватске, сународници моји, данас присуствујете узвишеном демократском догађају. Ви сте свједоци како у скромним финанцијским могућностима Република Хрватска може, жели и хоће да вам помогне у избору новог Огњишта. Ви сте свједоци цивилизацијског домета Европе и овај догађај Европа никада неће заборавити, напротив… остаће ово уписано у аналима Е(У)ропске демокрације…

Из реда постројеног народа неком се чичи оте` глас „цркла да Бог да…“. Али Предсједник сабрано настави:

– Ваш одлазак заправо и није Ваш одлазак. То ћете разумјети када умрете, а брзо ћете умријети. Само зато јер путујете у стољеће из којега сте дошли да би за којих сто година опет оживјели. Морате бити јаки. Ми који остајемо знамо како ћемо се борити за права националних мањина у Хрватској, права Срба који су овдје некада живјели. Овдје је данас политика на сцени. Није она за све, разумијте ме. Поносите се јер сте посљедњи.

Опет неко полугласно провали: „Ј… ти политику, ђе је моја кућа?“ На час се ускомешаше „сретни грађани“, грађани са пута у прошло вријеме.

Тренутак мучења, ненадано, не планирано прекину Оркестар и загуди пјесму Шабана Бајрамовића: „Гељам даде“ или „Проклета је Америка и злато што сја.“

О Боже, боже…

Расплака се тужни народ, јецај све један од другог јачи, гласнији, тужнији.

Насумице потрчаше у влак не гледајући гдје су врата на која су изашли. Корак одједном ослобођен терета година полети у мир купеа, у посљедњи ћошак мртвачког сандука који путује…

(Наставиће се…)

Посљедњи испраћај (2)

Везане вијести:

Никола Кобац: Бесједа пријатељима о мојој књизи

Никола Кобац: Крвава и пуста је ово земља

Књига „(Х)историја осушене збиље“ представљена у Бањалуци

Непредвиђена догађања испред колодворске зграде отела су се контроли. Заустави их заповједнички глас Хрватског полицајца. Строгим, крештавим гласом нареди Циганима: Стани, прекини!

Пише: Никола Кобац

Оркестар умукну. Тек што се тишина смири, по протоколу, на ред дођоше „свети оци“. У њиховој дугодишњој служби Богу и Папи – започеше своју Прву мису за живе? Одзвањају ријечи, нестају и губе се преко пруге, тамо према Дворани Лисински и насељу Трње: „Покој вјечни даруј им Господине, и свијетлост вјечна свијетлила им. Путовали у миру! Амен!“

Са друге стране „свечаног“ платоа, између Првог и Другог перона, са  стране која је заклонила „почасну композицију“, на поду, са бијелим штапом у руци, у подераној партизанској униформи, лежи човјек. Ненадано, промуклим и уморним гласом завапи:  „У помоћ, у помоћ, у помоћ браћо. Изгинусмо народе српски. Зашто сам ја ратовао? Девет рана зарадио?“ Тек сад наста права забуна, комешање, огромно изненађење. Унаточ свим мјерама сигурности незвани гост поквари „сценски угођај“.

Заљуљаше се и поцрвенише трачнице, зграде, вагони…  Да ли од стида или од муке?

Неко  од чувара реда гласно запита: Од куд пак овај овдје. Ко је он? Заповједник им тог тренутка  нареди: Хватајте те га!

Кроз маглу препознах глас ђеда Ђурана, из села Клапавице у Лици, села између Удбине и Брувна. У Загреб је стигао ноћ уоч’ 9 на 10. маја 1945. Био је борац Шесте личке дивизије. Већ неколико година не зна да ли је у овај град стигао „као окупатор“ или као ослободиоц. У борбама са заосталим усташким групама, у Грачанима, на јужним обронцима Медведнице, остао је без вида. Послије лијечења, из Загреба никуда није одлазио, сем краткотрајних посјета родном селу. Ни те 1991. године  није хтио. Истина, брижна Хрватска га је савјетовала и понудила му бесплатно исељење из комфорног и добро опремљеног стана у центру града. Предложили му да оде на просторе на којима живи „његов“ народ.

Не умије Српски народ из Хрватске другачије. Пред очима ових паћеника су дуге колоне збјегова из 1941. и 1942. године. Крећу се у истом правцу. Напуштају села и имања, топла огњишта и кућне прагове журећи у велику зиму. Снијег је завејао све путеве, а они иду.

Ђуран, вјеран покрету и партизанској заклетви мислио је да нема наших и њихових људи, да су сви његови. Одкуд је данас доспио на колодвор, никако не могаше на брзину одгонетнути. Без пратиоца, слијеп, кроз ограду, па преко шуме жељезничких шина? Пође или хтједе да заузме мјесто у првим редовима посљедњег испраћаја.

Да баш данас мој ђед Ђуран није прогледао?

Предсједник, не обазирући се на дешавања, не прекида говор. Видјевши да је „публика“ нестала љутито рече:

–          Ви сте заведени. Бјежите и сакривате се у удобност Хрватских вагона, док се Ја овдје смрзавам. Колико сам само труда и зноја утрошио да вас окупим, да вас испратим? Господо, Ја на томе радим од 1989. године. Пуних 40 година.

У ходнику вагона, испред купеа прави кркљанац. У потрази за „својима“  сви  гурнуше на једна врата.

Стампедо година и искуства, стампедо заблуда и очекивања? Журба у ништа? Бјежање од свога јуче? Трчање у туђе сутра?

Не умије Српски народ из Хрватске другачије. Пред очима ових паћеника су дуге колоне збјегова из 1941. и 1942. године. Крећу се у истом правцу. Напуштају села и имања, топла огњишта и кућне прагове журећи у велику зиму. Снијег је завејао све путеве, а они иду.

Као и данас, бијаше почетак јануара 1942. Иду, иду а не знају куда, ни за ким. Остављајући своје обарке и грмове траже велику шуму и неке нове пропланке.  Знају да тамо ништа нема, никога нема – иду. На брдовитој заравни састају се колоне српских села, српског народа и проклете судбине, без плача, без суза. Утрнули од страха сви се утапају  у колону једне велике Несреће, али  – иду. Иза њих  горе села, куће, штале, свињци, све њихово. Бјеже, не обазиру се.

У паузама „завијања“ још се само чује глас Предсједника и ријечи: „Ви не одлазите. Ви се хумано пресељавате. Желим вам сваку срећу у отпочињању новог живота…“

А данас?

Смјестили их у удобне, модерне вагоне и возе, негдје, неком и од некога! Никоме не вјерују. Обузети страхом, локомотива им се учини крвожеднија од сваке пећине у коју су, док су дјеца били навиривали, црња од најцрње ноћи, већа од Динаре, опаснија од босоногог трчања по камењу. Памте ови данашњи несретни путници како су им очеве, мајке, баке и многу  родбину одвели некуда на жељезничку станицу, утрпали у вагон и одвезли. Од тад их видјели нису! Да неће и ова локомотива у истом правцу, ћутећи, у себи – себе  питају.

Појавише се кола Хитне помоћи. Пометнуше ђеда на носила, спретно положише у болнички ауто и уз завијање сирене одвезоше пут Драшковићеве. Убрзо зајаука тишина коју прекину виолина на рамену заосталог музичара уз ријечи пјесме: „Проклета је ово авлија“.

Отправник возова даде знак, композиција крену. Лагано се  покренуше вагони, нечујно се отеше точкови и „украшени див“ пође. Путници који су стајали малчице се заљуљаше уназад али брзо ухватише равнотежу. И одмах  напустише ходник те потражише уочљива, црвено бијела сједишта. Она су им личила више на електричну столицу него клупу за путовање. Баш ону и онакву о којој им је сликовито причао, коју је описивао покојни Маркан по повратку из Америке.

Фалио се да у Америци нема вјешања од како су нестали Индијанци, каубоји и лопови. Ма људи, Американци су смислили нову, лаку смрт. Метну те у столицу, свежу и цврц. Милина умријети, фалио се Марко. Ништа ти немере бити, не боли те, само те нема.

Посједаше мимо реда, без уобичајеног гурања и утонуше свако у своје мисли. Жени ближе прозору се учини да воз стоји, да бандере иду,  да се зграде утркују. Навуче завјесу, заклони видике, склони свјетлост сунца што су оставили баш изнад своје дојучерашње куће.

Иза воза са возним редом драма. Однекуда „изрони“ бакица у црнини, негдје се загубила, застала у оном метежу. Потрча тешким кораком за возом вичући из свега гласа: Чекајтееее, станитееее. Не гледајући испред себе, то крхко, изморено и израђено чељаде натрча и судари се са металним ступом. Паде, склупча се и отресе тијелом. На асфалту се заустави корак њене несреће. Још једна мајка православна напусти овај наопаки, никад њојзи наклоњени свијет.

Опет кола хитне помоћи и опет звуци „брижљиве“ сирене. У паузама „завијања“ још се само чује глас Предсједника и ријечи:

„Ви не одлазите. Ви се хумано пресељавате. Желим вам сваку срећу у отпочињању новог живота…“

Љубан, иако у позним годинама, до јуче врли домаћин наслони лактове на кољена, сагну се и главу сакри шакама. Не разазнаје да ли сједи окренут према смјеру кретања вагона или се вози унатрашке. Отресе се тих мисли, неоптерећен како сједи и куда путује, угледа на вратима бабу Соку. Она га узе за руку и поведе у његово дјетињство.

Тек, биће да  је навршио пету годину. Зима је. Чини му се да је снијег већи од дрвене бајте у којој је пуна кућа чељади. Уз бабу и ђеда ту су му ћаћа и мати, два брата и пет сестара. Двије близнакиње млађе од њега, смјештене су у зипки. У доњој собици је тетка Љубица са своје троје дјеце. Тетак Илија отишао у Америку и од тад о њему нико ништа не зна. Догега се до улазних врата зашушканих сламом, да мање пири, ‘оће ван и све се пропиње да увати кваку насађену на металну кутију, пришарафљену на истесану храстовину.

Куд би дијете? Без обуће у велики снијег? Ноге умотане у крпе а преко крпа навучене шарене чарапице. Мати му их је баш јутрос оплела трчећи од штале до куће, од једног до другог дјетета, од шпорета до колијевке. У кући је топло и пространо. Нико никоме не смета, дјеца су про’одала и крадомице се гуркају, да ђед не примјети. Ћаћа је отишао усјећи још које дрво. Зима се одужила, не би било добро да дјеца озебу, до најближег доктора има преко 30 километара.

Привуче дрвену ђедову клупицу  коју је ђед често и редовно користио. Служила је док би ложио ватру или комињао курузе, или се одмарао у паузама тешког сељачког посла. Посла који је више тражио и узимао него давао. Наслони се на врата и таман да повуче кваку према доље, а врата се широм отворише. Извана му се враћао ћаћа. Изгубивши ослонац скондрља се, кроз отворена врата ћаћи под ноге и на гањак напола затрпан снијегом.

Тог тренутка се огласи локомотива. Сиреном поздрави пружни прелаз и затворену рампу.

Љубан се прену, диже главу и погледа у своју обућу бојећи се да је на пут кренуо бос, по оволиком снијегу. Са његове друге стране, заваљен у сједало комшија Милан, нагнут на прозор вагона наслонио главу на завјесу и биће да спава, учини му се.

Наставља се…

Посљедњи испраћај (1)

Млађи усташа видjевши да оваj други има намjеру заклати моjу маjку, рекао му jе: “Пусти ту жену, куда ће ово диjете без ње”, нашто му jе он одговорио: “Нека га, нека умре од глади.”

“У магловито jануарско jутро 1943. године у мом засеоку Подседло изненадиле су нас усташе. Налазио сам се у кући с маjком. Било ми jе тада 5 година.

Отац Илиjа Малешевић, брат Бошко и сестра Мила налазили су се у партизанима негдjе на Кордуну. Стариjи брат Раде и сестра Станка побjегли су од куће и склонили се у сусjедне грмове.

Био jе висок сниjег.

Пред нашом кућом поjавила су се двоjица усташа. Ушли су бахато у кућу. Рекли су добро jутро, а моjа маjка jе одздравила и упитала да ли су гладни. Стариjи усташа на то одговори да нису гладни, али да ће се наjести ње. Млађи усташа рекао jе мени да изиђем ван из куће.

Како сам био бос нисам могао на сниjег. Онда ме изгурао ван пред кућу. Затворили су врата.

Стоjећи на сниjегу пред кућом чуо сам како кажу моjоj маjци: “Кучко jедна, шта ниси и ти побjегла, него си чекала у кући смрт!” Она им jе одговорила да ниjе могла на тако велики сниjег и зиму са малим дjететом, а да jе исто jош болежљиво. Затим jе рекла: “Радите шта хоћете, али jа нисам никоме ништа крива.”

Нато су jе почели тући. Маjка jе почела да запомаже.

Одjедном су се кућна врата отворила према ван и моjа маjка jе пала преко прага. Стариjи усташа повукао jу jе затим за ноге према унутрашњости собе како би jоj намjестио главу на праг.

Млађи усташа видjевши да оваj има намjеру заклати моjу маjку, рекао му jе: “Пусти ту жену, куда ће ово диjете без ње”, нашто му jе он одговорио: “Нека га, нека умре од глади.”

Стариjи усташа потегнуо jе затим из унутарњег џепа нож величине ловачког ножа, ухватио моjу маjку за косу, подигао jе према себи, пребацио jе преко кољена и ударио ножем два пута у затиљак. Она се немоћно бранила. Млађи усташа jе све то мирно проматрао. Ниjе казао ни jедну риjеч. Стариjи усташа jе мирно вратио крвав нож у џеп рекавши оном млађем: “Готово jе, идемо даље.”

Видио сам да маjка jош кркља и гуши се у крви. То jе потраjало пет-шест минута, а затим се потпуно умирила. Тек тада сам и jа ударио у вриску и плач. Требало jе доста времена да се повратим из стања коjе сам преживљавао. Онако престрашен, бос и у кошуљици без хлача отишао сам по сниjегу до уjакове куће. У селу jе било jош усташа. Нашао сам у кући уjну. Лежала jе болесна од тифуса. Рекао сам jоj кроз плач што су учинили мами. Она ми jе рекла да су и код ње била четворица усташа, она jе плакала. Јецала jе. Један од усташа jе рекао: “Од те нема тако и тако ништа, нека се мучи.”

Послиjе подне након што су покупили благо и опљачкали све што су хтjели, палили су наше куће и све остало. Све су куће изгорjеле само су двиjе биле нагорjеле и тако остале. Усташе су након свега, отишле. Остао сам у уjниноj кући до прољећа. Моj отац Илиjа погинуо jе у борби против фашиста негдjе на Баниjи. Нас троjе дjеце остали смо сами. Бригу о нама преузела jе тетка Мариjа Малешевић, коjа jе била без дjеце и живjела jе с нама.

У прољеће су нам комшиjе партизани направили колибу-баjту од пружних прагова у коjоj смо остали током читавог рата. Из ње смо повремено бjежали пред усташама и склањали се у шуми..”

Изjаву дао: Милан Малешевић, Подседло – Воjнић

Изjаву записао Ђуро Затезало, 21. априла 1961. године.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб
2005.

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

REAGIRANJE na članak Zvonimira Despota „Mitomanija Đure …

Prenosimo: Zatezalo demantira Tuđmana: U Jadovnu su ustaše ubili …

Đuro Zatezalo: Bez istine nema ni pomirenja ni ljudskosti – Jadovno …

Predgovor knjige „Radio sam svoj seljački i kovački posao“ – Autor …

Јадна дjечица, маjко моjа. Као пилићи кад им главу одсjечеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкаjу. Гледаш ону жалост, како се не може умриjети ни живjети.

Ми смо побjегли у Петрову гору. Били смо тако, у обручу. Само jе лишће горило. То jе само варило. Мjесто гдjе смо се сакриле зове се Бjељевине. Било нас jе пуно: Из Маљевца, Геjковца и Свињице. Руља народа. Пуно jе народа тада поклано. Док смо се скривали у шибљу наишли су усташе.

Један jе командовао:

– Орешковић, заломи лиjево крило !

Почели су пуцати и викати, да се дижемо.

Кажу:

– Ево партизана!

Ми их почнемо молити:

– Господо, господ вам Бог дао, ми смо
дjеца и жене, ми вам ништа нисмо криви.

Кажу нам:

– Дижите се!

Сагнали су нас у Калове. Ту су нас прегледали ко што има. Шта jе за њих било, узели су. Што ниjе, побацали. Онда су нас повезали жицом за руке и одводили у Метаљку на клање. То jе било у равници. Ми смо их поновно молили, а они командуjу да клекнемо у мокру бару. Ми их опет молимо а они командуjу да клекнемо и кажу да ћемо се брзо осушити. Онда смо знали што ће бити. Поклекли смо и руке склонули.

Опет смо молили:

– Господо, господ вам Бог дава. Ми смо
жене и дjеца, нисмо ништа криви.

Један од њих каже да нам гради маjку српску, да Србину од киле пораста нема.

Питали су нас:

– Гдjе су вам партизани? Додаjући да нас градили они.

Има њих jедно петнаест кољача.

Један jе тада рекао:

– Обаjдин, аjдемо!

Таj Обаjдин jе имао ножиц затакнут за каиш на прсима. То jе ножиц дрвениjе корица. Тога се сjећам, добро сам га упамтила. Ниjе то широк нозиц и овако стоjи на прсима затакнут за каиш. Обаjдин jе тада одговорио:

– Не, jа сам…

Усташа коjи га jе звао рече:

– А , ти си таj.

Ми смо одмах знали да jе Обаjдин хтио
рећи да jе кољач. Кољачи су остали с нама, остали су продужили. Наjприjе су почели клати цуре.

Кажу:

– Ове партизанке, маjку им партизанску!

Заклали су те четри цуре. Онда су почели клати нас, жене и дjецу. Ја сам рекла моjоj jеданаестогодишњоj ћеркици да се сакриjе под неку жену. И завукла се она сирота. Мене су ударили ножем испод ока. Онда ме jе jако крв облила. Узео ме за косу и почео клати. Кад jе видjела моjа ћеркица замном jе сирота заjаукала;

– Јоj,  маjчице моjа.

Потрчала jе мени стиснутим ручицама. Ухватили су њу и прогнали jоj
нож кроз врат. Пуцале су jоj вратне жилице као сноп конопаља кад се стисне. Одмах jе остала мртва.
Ја сам пала, а усташа ми jе њу метнуо преко уста. Тако сам остала под њом.

Онда , тако…Јадна дjечица, маjко моjа. Као пилићи кад им главу одсjецеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкаjу. Гледаш ону жалост, како се не може умриjети ни живjети.

Усташе кад су одлазиле претражили су наше пртиће и ко jе год имао хране, узели су. Ја сам тамо имала у мом цекеру крушца и меса. Један jе то узео и крвавим ножем резао и jео. У том покољу иако смо избодени и наклани остало нас jе неколико живих. То су : Јане Гушица жена и син, Ђукан Михаjловић, Анђелиjа Гушић, Сока Напиjало и jа. 

Свjедочење Миле Џодан, забиљежио jе мр. Миле Дакић. Обjављено у књизи “Петрова ми гора мати” – информативно-историjски
водич, издавач “Просвjета” Загреб, 1983 године.

Приредио: Жељко Кресоjевић

Везане виjести:

ГДЈЕ ЛЕЖЕ КОСТИ КОЛАРИЋКИХ МУЧЕНИКА ?

Света Петка и Срби у Пламену

Zaboravljeni pravednici sa Korduna

„Моја несрећа је почела 3. априла 1942. у Беговом Брду, тамо гдје сам, како ми је моја покојна Босиљка говорила, треснуо главом о земљу. Стасао сам у седамнаесту. Сједили смо у својој дрвенари. Сјећам се, мама је рекла: „Дјецо, данас је Велики петак. Идем замијесити погачу и уштипке!“ Ми одраслији смо направили козаљке. Играмо се. Ћаћа је непрекидно творизао и лупао вратима. Тимарио је краве. Одједном бритка пуцњава. Усташе у селу. Нешто ми, у мени рече: Сакриј се, Душане!

Бацим се у живицу и гледам шта ће бити. Моји су остали у кући. Мама је окупила око себе четверо дјеце: Николу од 14, Љубицу од 12, Драгана од 6 и моју љубимицу Станку од 2 године. Боже, лијепог и паметног дјетета…Ћаћа Раде је изненађен. Био је ван себе и одлучио да дијели судбину породице и села. Међу хрватским усташама комшија Лаћан. Мислим, па можда неће били зла. Добро га знамо, а он закрвавио очима и командује мојима да се укључе у колону. Све су то наши сељаци из Бегова Брда… Бројим… добро се сјећам, било их је, што мушкараца, жена и дјеце – 130 душа. Јадна дјечица, мајко моја. Све онако уз матере. Моја мама Босиљка напртила Станку, а Љуба и Драган се држе мами за рокље, с лијеве и десне стране. Брацо Драган се залеће да и њега мама понесе. Никола је држао тату за руке…

Свратише их под неку стијену и ту побише. Пуцали су из пушака и митраљеза, а моја нада, крвави Лаћан из пиштоља. Бацили су и бомбе на хрпу мртвих и рањених. Сутрадан смо их пребирали, препознавали и сахрањивали. Своје сам покупио у плахте и онако, без сандука у раку. Вријеме је пролазило. Може ли се неко чељаде увући у моју душу, да завири како ми је било… Боже зла и несреће…

Настојао сам све заборавити, али не иде. Зло је у мени. Кад ме обузму слике и мисли, сама рука према чаши јури. Не знају ови, око мене, зашто Бастаја пије. Онако, кад претјерам, дјеца се у парку шегаче и ноге подмећу. Ипак их волим. Подсјећају ме на оне моје. Попијем, то је тачно. Некога сусретнем, ширим руке и ламатам. Кад сам онако занесен лакше трпим своју судбину. То ови руководиоци око мене не знају. Што они уопште знају? Када се зажелим топлог кутка и када сам гладан, опсујем власт, или споменем краља Титу, а они са мном у ћузу. Не знају јадници да ми је тамо боље. За њих сам увијек био необичан, кад нијесам накресан. Буље у мене. Мисле шта ми је? Сит сам! Вратио сам се од Миље из Карталија. Пресвукла ме и нахранила. Има и још нешто: Испарила ракија, па смирено пребирем своју несрећу. Ето, то ми је, да знате! Осјећам да ово стање нећу дуго издржати. Морам у неки бирцуз, да чаши у дно завирим.

Али да знате! Нисам све испричао. Да кажем и оно, што ме још држи у животу. Био сам млад, силован, с нагоном освете. Примили су ме за борца Осме кордунашке партизанске дивизије. Освету сам с временом избрисао, јер су ме комесари убједили да су само директни убице криви, а не хрватски народ, да је одговорност појединачна и да нас једино братство – јединство може спасити. Ми Срби смо прихватили ту причу, али ме нешто из подсвијести непрекидно питало: Зашто су убили моје? Прелазили смо Купу, улазили у хрватска села, али Боже сачувај, да и помислим…

Од сеоског дерана, постао сам неко и нешто. Напредовао сам. При завршетку рата сам капетан, а већ 1947. мајор. На моју несрећу, а можда и срећу, ко ће знати, службовао сам код Новог Сада. Једног дана се запутим у Ириг. У дворишту неког кућерка, мислим да је то у улици Грчка Мала, препознам убицу Лаћана. Мајку му лоповску, па то је он! Као да су ми три Сунца синула. Нисам се јавио, него право у милицију. Ухапсили су га истога дана. Заказано је суђење, у којем сам главни свједок. Позвали су ме. Ја се дотјерао и накинђурио. Ту су суци, милиција и записничар. Лаћан је признао, да живи у Иригу под лажним именом, да је био усташа, али да није убијао Србе. Дошао је и на мене ред. Устанем и кажем: ‘Друже судија, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје: Извадио сам из футроле свога гарова и сасуо у Лаћана свих осам метака. Стровалила се мрцина свом снагом на паркет. Заплакао сам од среће и прогрмио судницом: Осветио сам и оживио своје! Чујте народе и судије! Преда мном су били сви моји… Видио сам их. Вјерујте, људи, видио сам их живе и здраве!’ Прибрао сам се, бацио пиштољ и рекао: ‘Сада судите мени! Нисам знао да убиство може бити толико узвишено. Оно ме растеретило. У сну ми је долазила сестрица Станка, љубила и шапутала да ме воли.’

Осудио ме Војни суд на шест година робије и губитак чина. Није ми жао, јер знам зашто. Нешто ме носило, иако није било лако тамновати. Собни старјешина ми је био усташа Фрањо. Сазнали су зашто робујем. Био сам свакодневни редар. Три пута су ме ћебовали. Рекли су да се крстим тројицом, да је довољно три пута, да су нас убијали због тројице и да ће тако бити док се не опаметимо.

Ето, све се то дешавало у земљи коју сам и ја стварао. У рату сам три пута рањен, први пут на Челопеку, код Личког Петрово Села, други пут на Дреновачи и трећи код Илирске Бистрице, у ослобађању или освајању Истре. Свјесно сам јуришао и давао себе. Младост, лудост. Али, оде маст у пропаст…“

НАПОМЕНА:

Душан Бастаја умро је у једном сјенику у селу Утиња априла 2004. године. Све је његово уништено. Био је без куће и било каквог свога очинског кровишта. Након свега стоје дао за своју домовину Хрватску, сиротиња, ишао је Војнићем и околним селима, био је сретан ако би му тко подарио комадић круха.

Преузето из књиге:

Radio sam svoj seljački i kovački posao

Пјесма Нинка Кресојевића  посвећена Душану Бастаји

ДУШО МОЈА ПРОСТА

Видио си смрт у очи
одњела ти собом све
у најцрњи кутак ноћи
душа твоја скрила се

Да не виде када војник плаче
и дозива своје сестрице
топле руке матере и ћаће
још једанпут да те загрле

Душо моја проста, мој Душане
нема правде до Судњега дана
Све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана

Да умијеш тугу из тог ока
крв и блато са старог шињела
Ал’ на срцу рана предубока
Ни Корана не би је одњела

Судио си мој Душане силни
оку око, праведно пред Богом
Бога псују а врагу умилни
закључаше врата за тобом

Душо моја проста мој Душане
нема правде до Судњега дана
све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана….

Душо моја проста ….
(2008)

Извор: АНГЕЛФАЈЕР

Симо Перенчевић из Острожина платио је још 2001. године Електри апаратуру за поновно увођење струје у износу од 1100 куна. Струје још нема, а нити поврата новца

Становнике забачених банијских и кордунашких села и заселака неријетко обилазе домишљати преваранти свих врста и, лажно се представљајући, изнуђују послиједње куне сиромашних, углавном времешних повратника. Затим нетрагом нестају, а жртве ових дрских пријевара ријетко случај пријављују полицији, па углавном никада не добију украдени новац назад нити ишта више сазнају о резултатима истраге.

И све док пријеваре врше ситни криминалци, ствар се може некако и разумијети јер лопова је увијек било, али када је неко државно подузеће или институција, без објашњења одуговлачи с ријешавањем виталних проблема повратника, то је много више од обичне пријеваре, и утолико више забрињава.

Када се Симо Пернчевић 2001. вратио на своје огњиште у Острожин на Кордуну, затекао је обитељску дрвену кућу потпуно девастирану и опљачкану. Први његов корак био је отићи у Електру Топуско и затражити спајање на електричну мрежу, како би могао полако обављати најнужније радове и колико толико, нормално почети живјети. Након упућеног захтјева, према Симиним ријечима, стигли су дјелатни Електре, уградили главни осигурач, ставили подложак за сат и извршили све припреме за спајање, што су наплатили 1100 куна.

Ту долазимо до уобичајеног „међутим“… Пролазили су дани и мјесеци, прошла је и година, али електричари се нису појављивали. Симо је изгубио стрпљење, отишао поново у Електру да сазна кад ће у његовој дрвеној кућици засвијетлити жаруља. Доживио је шок кад су га обавијестили да струју неће никада добити јер му је кућа на осами, уз објашњење да се Електри не исплати за једног човјека неколико стотина метара проводити жице. Кад је упитао за својих 1100 куна, одговорено му је да они новац више не могу вратити.

Прије рата мјештани су уплатили самодопринос и сами посјекли бандере у својим шумама. Електричари су само спојили жице. У мом засеоку струју смо имали 50 година – Симо

И тако, већ готово 15 година, овај самотњак у засеоку Перенчевићи, чију кућу можете по уским и блатњавим путевима пронаћи једино уз водича, живи у увјетима који су на овим просторима владали у средњем вијеку.
– Прије рата имали смо струју. Мјештани су уплатили самодопринос, сами посјекли бандере у својим шумама, огулили их и поставили све до села. Електричари су само спојили жице. У мом засеоку струју смо имали и користили готово 50 година. Послије рата бандере су покрадене, а жице још леже по ливадама и воћњацима. Чудим се да и то нетко још није украо – објашњава Симо Перенчевић.

У Електри Топуско рекли су нам неслужбено да је од тог догађаја прошло готово 15 година па да морају прегледати списе и радне налоге. Но док то не учине, претпостављају да је Симо Перенчевић ангажирао приватне електричаре који су уградили главни осигурач и посао му наплатили. Исто тако, кажу да не тврде како Симо Перенчевић неће добити струју, но морају се поштовати одређене процедуре и написати захтјев. За све остале информације потребно је обратити се, писменим путем, Хрватској Електропривреди у Загребу.

Није несташица струје једино што отежава живот Симе Перенчевића. Крхког је здравља, а доктори су далеко. Мјесечна примања од 900 куна једва достају за храну у конзервама коју мора куповати јер ништа не може ускладиштити у фрижидер. Спашава га што ухрани свињче и његово месо суши на тавану, па некако, уз кисели купус и кромпир, преживи зиму. На прољеће и љето је лакше, јер обрађује врт, па се ту нађе махуна, парадајза, паприке, лука и осталог поврћа. Али то треба дочекати, а Симо је све старији и немоћнији.

До засеока Перенчевићи одвео нас је Предраг Мраовић, предсједник удруге Сунцокрет, Центра за развој заједнице из Вргинмоста, који повремено обилази овог усамљеног повратника. Никада не дође празних руку и Симу обрадује с теглицама ајвара и пекмеза које у Сунцокрету производе волонтери из цијелог свијета.

– Нитко није заслужио да у тим годинама буде тако занемарен и заборављен. Прије петнаестак година више се водило рачуна о повратницима на овом подручју. Постојао је пројект УНХЦР-а „Збрињавање и подржавање избјеглица и расељених лица у Хрватској“ у којему сам од 2000. до 2002. Радио као волонтер. Обилазили смо све повратнике, пописивали их, давали им информације потребне да остваре своја права, доводили организације које су вршиле обнову кућа, доносили храну и друго и није нам могао промакнути нетко попут Симе Перенчевића. Имам осјећај да се данас о томе води све мање бриге и да су многи повратници препуштени сами себи. – објашњава Мраовић.

Прије рата умрли су Симини родитељи и он је с братом Бранком живио у његовој кући, све док их Олуја није одувала у Крушевац, гдје су провели пет година у прихватном центру. У прољеће 2001. вратили су се у Острожин, затекли кућу без врата, прозора, полупаних цријепова и потпуно опљачкану. Од обнове су добили неколико дасака и то је све. Цријеп нису добили, па су сами крпали. Бранко је умро 2011. и од тада је Симо самотњак. Остварио је 900 куна социјалне помоћи коју развлачи како зна и умије. Све чешће се сјећа неких времена када је његова обитељ овдје сретно живјела. Било је стоке и пуно рада, али и задовољства.

– Село је било пуно, како људи тако и дјеце. Увијек се нашло времена за дружење и једни другима смо помагали у свим приликама. Знало се тко у селу коље свиње, па смо сви били тамо. Знали смо тко покрива кућу, опет смо сви били тамо. Окупљали су нас, као тужни, тако и радосни тренуци и то је било нешто што никада нећу заборавити, а све ми се чини да се то на овим просторима неће никада поновити. Отишло је у неповрат – са сјетом говори Симо Перенчевић, заборављени и обесправљени самотњак са кордунских брда.

Владимир ЈУРИШИЋ, Портал Новости

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић у своjоj збирка приповедака „Бол у прсима” подсећа нас на потресна страдања Срба у Хрватскоj. Из поменуте књиге овом приликом одабрали смо приповетку „Света Петка и Срби у Пламену” Не да би вас „хранили” мржњом већ да се не заборави – на такав заборав немами право ни због пиjетета према невиним жртвама.

Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чекаjу с храном у кошарама. Биjеле се рокље и повезаче. Ту jе и понека дjевоjчица жутим рупцем подбрађена. Хрватски воjници поручуjу да ће натпоручник о свему одлучити. Ромиња прољетна кишица. Ниски сиво црни облаци журе према Дебелоj коси.

Из Вргинмоста у Воjнић зуjе талиjански тенкови и камиони. У њима су усташе. Избацуjу двадесетак свезаних Срба и затвараjу у православну цркву Млада Неђеља. Чуjу се кундачења и jауци. Кроз Воjишницу, према Воjнић Колодвору, на далеки пут, у њемачке логоре и Норвешку пjешачи више стотина мушкараца. Око њих су усташе с пушкама на готовс. На Биљегу пуцњава. То Миле Благоjевић и Јандре Перић бjеже и падаjу погођени.

Цестом из Купленског корачаjу четири људске сподобе. Анка Мандић с дjецом свог брата Милића. Журе у Воjнић. 

– Аjмо пилићи моjи. Можда се туђи људи сажале, кад виде три босоноге сиротице, без маме. Бог jоj души дао мjесто. Имаjу и они срце. Даће Бог, па ће туђи људи пустити вашега таjу… 

– Теткице моjа, Нине и Бране носе таjи ручак, а jа? 

– Е, ти ћеш Драгице носити жлицу, jер без жлице не би било ручка… Да вас може виђети покоjна мама Љуба. Да види како њен пород спашава свога ћаћу… Док живите, морате знати да jе покоjна Љуба, лака jоj земља била, пуно волила вашег тату Милића. Увиjек jе око њега нешто тетошила, чешљала, чешкала по глави, прала му ноге и нокте резала. 

– Теткице моjа, зашто су туђи људи одвели мога таjу? 

– Рано моjа, то само ђаво знаде! Кажу да jе то зато, што страни људи не признаjу наше цркве и нашег Бога. То ћеш ти боље знати када будеш велика и када научиш читати књиге. 

У Воjнић улазе без риjечи. Пред црквом усташе и домобрани. На ражњу пеку теле. Припремаjу гозбу. Дjеца потрчаше према вратима цркве. Ниски крезуби стражар пунећи пушку виче: 

– Камо стоко сврабљива? Натраг, или сте готови! 

Стражар jе искесио зубе, покварене и труле шкрботине. Дjеца застаjу. Гледаjу и у страху узмичу од наоружаног човjечуљка стравичног изгледа. На његовоj нахереноj капи свjетлуца слово “ У „. Потсjећао jе на авети из прича ђеда Николе Благоjевића. 

С двоjицом усташа у цркву улазе: допуковник Анте Мошков и усташки логорник Миjо Жунац. Пратиоци су понизно отворили врата. Мошков jе гласно наредио: „Напоље”! Ухапшени Срби су у колони излазили. Пети по реду био jе Милић. На лицу ране и огреботине. Доња усна расjечена и натечена. Мала Драгица jе заплакала и замолила тату Милића: 

– Дођи таjко, кућа jе сама!

Анка jе клекла пред Миjу Жунца и тражила милост, спомињући сироту дjецу. Пришао jе Мошков. Пун себе, охол и суров, заповjедник Павелићеве тjелесне боjне, одгурнуо jе Анку и дрекнуо:

– Води ту гамад одавде!

Колона jе кренула према Коларићу. За њом jе Анка с дjецом, носећи у наручjу малу Драгицу. А она мала и сићушна, сузне очи ниjе скидала с ћаће Милића. Разjарена руља усташа с пушкама у руци трчи из Воjнића према Коларићу. Успут хапсе српске цивиле. Вичу, кундаче, трче и сабиjаjу колону:

– Хаjде народе на покрст! Или католици, или ништа!

На цесту jе истрчао усташки официр, дерњао се, млатарао рукама и наредио:

– Моjа сатниjа натраг!

Неки се вратише, а други наставише пут. С лиjеве стране, на правцу према Коларићу, пред малим зиданим кућерком лежи побиjена породица. Ту jе и осмогодишњи дjечак. На зиду су крвави отисци његових прстиjу. У малу и ониску сеоску дрвењару, поред цесте упада усташа Париповић. Изводи петнаест годишњег дjечака и уврштава у колону. Укућани заплакаше. Насилник поново свом снагом отвара врата и наређуjе:

– Ова врата, да никада нитко ниjе затворио! Кажите да их jе заувиjек отворио Хрват и усташа Париповић! Сунце вам србокомунистичко! Ништа нисте научили!

Српски народ jе довођен са свих страна. На њивама су остаjали коњи и алатке. У двориште \уре Косиjера трком jе ушао Париповић. Узима лопату. Оштрицу наслања на земљу. Дланом притискуjе врх држалице,  па кроз стиснуте зубе, колутаjући очима проциjеди:

– Требаће нам ова алатка. А, можда и неће…

Бацио jе лопату на кровиште штале и упао у кућу, урлаjући попут вепра:

– Да ли ви знадете, да сам jа усташа од тисућу деветсто тридесет друге године? Маjку вам српско православну! Никад се памети нећете дозвати! Брже строжаке на сред куће! Палити! Све вас треба запалити!

С цесте се jавио роjник Фрањо и позвао хрватског воjника Париповића да пожури у правцу брежуљка  и цркве Свете Петке на Коларићу.

Згариште СПЦ Свете Петке на Коларићу, гдjе jе хрватска воjска 26. априла 1942. усмртила и спалила 106 српских цивила

– Бjеже, бjеже! Удри по несланом Јовану! – издерао се воjник – усташа Пипан Девчић.

Први jе, у покушаjу биjега убиjен лугар Никола Благоjевић, а затим: Драгић Маћешић и Никола Падежанин. Николу jе пресjекао митраљески рафал. Његова цриjева и плућа се расуше по живици…

У цркви народ. Измучен, претучен. Шћућурили се људи. Чекаjу главног… Стражари претражуjу џепове лугара Николе Благоjевић. У цркви жагор:

– Шта ово значи? Каква jе то држава? Што оће од нас? Ми смо овђе рођени! Ово jе од ваjкада наша земља. Шта смо им криви? Побиће нас, као оних 27, прошле године у Шаулским лукама… Ма, људи неће нас побити. Још Ивановић jарак, Шаулске луке и Капењак у Петровоj гори нису оплакани! А, Јуца jе био људина. Да ниjе побjегао , остао би и у Шаулским лукама. Варали су народ, да су га убили и да га негдjе у граби пси лижу. За њим jе пуцало преко стотину усташа и домобрана. Ниjе му суђено. Јуца jе jунак, а ми смо бабетине! Јадна нас маjка родила! Лиjепо нам jе jош прошле године говорио наш учитељ Жарко, да освjедочене лопове не чекамо код куће…

Немоjте људи тако! И прошле године, у августу су затворили 60 људи у цркву Млада Неђеља. Тукли су и неколико убили. Можда су и били криви. Ниjесу све побили. Било jе ту понижења, а посебно када су увели оног 13 годишњег усташу, да нашим горостасима разбиjа носове, док крв не процури. Такав jе ваљда рат. Данас jе овђе и господин Жунац. Ниjе, ваљда заборавио, кад смо га носили на раменима, против воље власти и присилили радикале, да баш он буде живинар у нашем краjу…То нам jе, што нам jе! Погледаjте кроз окно. Око цркве jе све више усташа. Горе, на брдима су домобрани. Ја  знам само то, да усташама не треба вjеровати. Јуче сам се у то до краjа увjерио. У кућу Боже Вучетића ушао jе усташа, његов познаник из Цетинграда. Били су заjедно у воjсци. Божо му jе приредио гозбу и дао овећи смотак куна. Кад су пристигли остали, усташа jе пришао официру и нешто шапнуо. Божу су одвели до оближњег грмечка и убили. Све jе то jасно! Људи, нас више нема! Ви можда и не знате, како су у Штакоровици, тамо иза Крстиње, славили 10. април, прву годишњицу своjе државе. У сjенику су запалили 22 жене, више дjеце и стараца. Око ватре су играли и пиjанчевали…

Страх и бљедило. Биjеле маjе су крвљу попрскане. Модрице на образима, руке изломљене. Лица воштана, погледи укочени, као они на зиду и иконама, светачки. Породице се држе за руке. Само жене и дjеца jецаjу. Ушао jе натпоручник, намргођен и биjесан. Стао jе испред убогог народа:

– И остале жене уведите!

Док су улазиле, натпоручник шета и лупка чизмама по црквеним подним плочицама. Чудесна jека… Зауставља се, фиксира уплашени српски народ и пита:

– Тко jе од вас наjстариjи? Нека изиђе!

Људи се комешаjу. Траже погледима, ко би то могао бити…

– Наjстариjи сам jа, jер сте лугара Николу убили, jави се Стеван Напиjало.

– Тко jе кога убио? Како се усудиш лагати? Мрцино! Што да радимо онима коjи лажу и коjи су се дигли на нашу младу хрватску државу? Него.., колико ти jе година, старкељо?

– Па ето, закорачио сам седамдесету.

– Како се зове ова црква?

– Па, то jе наша Света Петка, господине.

– Нисам те питао чиjа jе, него како се зове!

Натпоручник прискочи Стевану и одвали три шамара, коjи затетура, али се одржа на ногама. Дjеца се узнемирише. Чуло се jецање и лупкање зубићима. Толики народ, а све се чуjе. Чула су се и срца и крв у жилама… Неко зуjање у ушима… Натпоручник се опет усмjерио према Стевану:

– Питао сам те старкељо, само за име, а кад већ тако добро знаш, реци ми како се зове она ваша православна, или ортодоксна богомоља у Воjнићу?

– Ако мене питате господине, оно jе Млада Неђеља.

Добро учиш, старкељо! Данас jе та ваша недjеља, како кажеш, Млада Неђеља. Тамо смо у Воjнићу требали приредити ову мису. Да ли jе тако старкељо?

– Мора бити, како ви кажете, господине, тихо изусти Стеван.

– Некултуран си стари! Толико причаш самном, а jош се ниси представио! Тjераш ме на зло, копиле влашко! Како се зовеш?

– Ја сам Стеван Напиjало, покоjног Павла…

– Право српско име имаш Стеване! Овдjе си крштен, боље рећи регистриран, као копиле и jедна туга више за нашу хрватску државу?

– Есам, господине.

– Да ли си овдjе вjенчан?

– Есам, jош 1982. године.

– Да, да… Ти си за мене право откриће. Овдjе си крштен и вjенчан.

– Да, господине.

– А, да ти ниси у роду са Стеваном Првовjенчаним? Ћутиш Стеване… Ако првим вjенчањем ниси успио постати Првовjенчани, постат ћеш то другим, данас овдjе… Красно, красно! Сутра шаљем извиjешће нашем дичном Поглавнику и Равнатељству за jавни ред и сигурност, да Срби више у своjоj историjи немаjу Стевана Првовjенчаног… Дуго смо вас носили за вратом, Стеване. Јучер су ваши партизани на Биљегу убили десет наших усташа, десет хрватских витезова… Сунце вам крваво и недjељу данашњу! Убили су и мога врсног приjатеља др Владимира Чанића… Зато сви данас, и не само зато, умирете овдjе! Гдjе су вам сада ти ваши партизани? Ми смо држава и нама се полажу рачуни! Умjесто да тражите милост, ви се буните! А, морали бисте знати своj положаj и што значи изрека нашег дичног Поглавника, да Србе у Хрватскоj треба свести на ништа.На ништа! А ви сте ништа, само под земљом. Ми то и не таjимо! То jе политика ове државе! Прошле недjеље одметници у Геjковцу убише 15 усташа Поглавникове тjелесне боjне. За њих ћемо се данас молити на наш усташки начин. О рањенима нећу говорити. И њих jе било толико. А, знате ли ви, Власи и бунџиjе, тко су припадници Поглавникове тjелесне боjне? У Италиjи су 10 година припремали стварање ове државе, да jеднога дана, уз помоћ наших моћних савезника: Њемачке и Италиjе добиjемо своjу независност. Ниjемци и наше славне построjбе, под заповjедништвом витеза Месића, су под Москвом и Стаљинградом, а ви се дижете на устанак? Болеса и умоболна нациjа, руља биjедника. Ето, то сте ви руљо неотесана!

– Али, господине, ви знате да ми ниjесмо ништа криви. Ми смо сиромашан сељачки народ, jави се Теодор Гушић… Познам вашег оца. Трговали смо и частили се на карловачком плацу. Он би нам био свjедок у невољи… Радите ви од нас стариjих, што вас jе воља. Пустите дjецу, ову неjач и жене. Имаjте срца! Не чините зло њима пред овим олтаром, пред очима светаца наших. Ако треба умриjети, нека мушкарци умиру! Тако jе овђе ваjкада било. Мушка jе чељад у ратовима умирала. Краjина jе ово била господине…

Натпоручник Миjо Латковић се подиже на прсте, извади пиштољ и цикне:

– Не спомињи мога уваженог оца. И он jе прославио ускрснуће наше хрватске државе! Ви не само да сте наивни, него и блесави. Каква Краjина? Нема jе већ 60 година… Неjач! Каква неjач? Сви бисте сутра пуцали! Дигли сте се на државу! Жгоље! Имамо тенкове, зракоплове и топове! Имамо моћ! А ви? Сви ће те данас умриjети, и то баш овдjе!

Глас му jе одjекивао, одбиjаjући се од звоника. Звецкали су свиjећњаци, лустери и кандила… Натпоручнику jе пришао усташа, предратни учитељ у Тушиловићу и замолио:

– Немоj тако. Колегиjално те молим. Обоjица смо школовани. Знамо и праштати. Што радиш од ових људи?

Натпоручник се окрену. Снажно затабана ципелама и цикну:

– И ти! Сентиментална мрцино! Ако не можеш гледати, напоље! Ево, од свих ће живjети само ова црнопута жена, ова црнка! Ха, ха, чудна жена. Дониjела мужу jело. Што jе jео, jео jе, али никада више!

Милена моли:

– Господине, пустите ми мужа. Имам злата код куће…

Натпоручник иронично:

– И твоjа глава злата вриjеди, љепотице! Усташе! Радите своj посао! За све су одговорни: Париповић и Пипан Девчић! А ти црнка, поведи ме у своj златни рудник.

Сjевнули су ножеви. Црква jе за трен била у крви. Плећати Милић Вучетић скаче на Пипана, али га остали усмртише. Метеж, ножеви и крв. Вапаjи и плач дjеце за родитељима, за браћом и сестрама. Јауци и запомагања…А, они, туђи, никад виђени само су резали гркљане, клали и опет клали. Крв и хроптање. Тек понека разговиjетна риjеч: мама, тата, сине, jедини збогом. Проклетници! Сjеме вам се затрло!

Натпоручник с троjицом усташа иде за Миленом према Леденику. Драга се у наручjу расплакала. Њен плач jе прекривао крикове ужаса. Тек jе навршила годину, а овог трена постаjе сирота. Никад више неће видjети тату Бранка. Препознавала jе његов лик, смиjешила му се и звала га Баjко.

Јауци и jека смрти престаjу. Из Свете Петке се извиjао високи црни дим. Прекрио jе кућерке села Коларића. Ношен вjетром путуjе према Воjнићу и Петровоj гори.

Хрватски воjници испред Православне цркве Млада Неђеља у Воjнићу

Милена jе изниjела нанизане дукате, своj мираз и свадбене милоште. Натпоручник jе радосно погледа и довикне:

– Црнка, ниси ме преварила! О, да. Заиста jе то златни рудник. Него, имаш ли млиjека или ракиjе?

– Имам господине!

Дрхтавим рукама jе изниjела из подрума ракиjу  и понудила. Испричала се натпоручнику, да ће млиjеко дониjети кад пресвуче малу Драгу, што jе оваj, очито задовољан дукатима одобрио.

Милена се, с Драгом у наручjу, иза штале домогла шумарака Дебеле косе. Трчала jе шуштећом шумом. Стално се обазирала и прислушкивала. Никако да утврди, чуjе ли своjе или туђе кораке, да ли jе неко дозива или jоj се причињава? Када стане: помисли: стали су и они. И поново тако, све до сутона и села Бурића. И у Горњем Будачком ватра. Видjела jе како партизански командант, овдашњи сељак и комуниста из села Свињарице, Милутин Кошарић пали дрвену православну цркву, ремек дjело сеоске и црквене архитектуре из 18. виjека. С њим jе у друштву комесар Групе кордунашких партизанских одреда, Хрват и карловачки комуниста Већеслав Хољевац. Очито задовољан и раздраган трљао jе руке и добацио своме саборцу Милутину:

– Нека гори. Све нека гори! То jе у нашем интересу! Биће више пролетера!

Милена jе испричала паризанима, шта се десило у цркви на Коларићу, а jедан ће од њих:

– Слушаj ти мене! Ја сам друг комесар 1. чете. Колико су ти усташе платили за ову пропаганду? Страшиш оваj поштени народ. Ниђе ни риjечи о тим гњусним лажима! Да ли ти jе jасно? Да немаш ту малу у наручjу, ишла би у тринаjсти батаљон! Лажна пропаганда се у нашем покрету строго кажњава, другарице!

Милена се повукла и шапутала у себи:

– Боже даj, да jе ово  сан. Можда jе друг комесар у праву?

Чврсто jе стисла своjу сиротицу и наставила пут код родбине у Перић Село.

Натпоручник у Леденику с пратњом претражуjе Миленино стање, обилази шталу и стожине, подиже даске на буњишту, а Милене нема. Угледао jе грм и схватио да га jе црнка преварила. Пиштољем jе решетао према пропланцима Дебеле косе.

Дим jе наткрио воjнићку котлину. Кров цркве Свете Петке се руши. Варнице, као душе свjетлуцаjу, дижу се и гасе негдjе високо. Пламени jезици пуцкетаjу. Извлаче се повиjено кроз полупане прозоре. Младо липово лишће усахло, а црни нагорjели огранци сабласно стрше у небо.

Кроз прозор сеоске дрвењаре ужас jе гледала Ката Вукобратовић. Пратилац натпоручника Миjе Латковића, припит и раздраган, подругљиво пита старицу:

– Пече ли те бако, Света Петка jако? Ката jе, крстећи се, расплетене косе, без риjечи гледала оваj пакао земаљски.

У зао час су, тога jутра поранила дjеца Милића Мандића. Хтjела су да нахране свога таjкана. Пониjели су  здjекицу сира и комад погаче.Заклани су пред његовим очима. У ватри, с њим сагорjеше: тринаестгодишњи Никола, деветгодишњи Бранко и седмогодишња Драгица, суза татина.

На цести, поред црквеног згаришта, натпоручник Миjо сусреће пса. Мами га и даjе крух. Из поповог стана износи мантиjу и набиjа псу око врата, па из свег гласа:

– Хаjде псино! Обиђи села православна! Понеси свете водице! Посвети некрсте и антикрсте! О, хо! Добро ти стоjи светачко рухо… Па, ти си ванредан влашки поп! Јест, да ти недостаjе брадица… Предпостављам, да се и не осjећаш добро. Мислим на мирис тамjана. Ово ти jе наjвећи дим црквеног кандила у повиjести православља… Видиш да душе твоjих вjерника с димом иду без повратка, право у небо… И ти си њихов! Сузне су ти очи, битанго србоправославна!

Пиштољ се огласио пет пута. Пас се стровалио у грабу испод живице, трзаjући ногама, замотан у светачку мантиjу попа Душана Малобабића,коjег су усташе с попадиjом Миленом и слушкињом Анђелиjом Кресоjевић заклали на истом мjесту, осам мjесеци раниjе.

Натпоручник се, у друштву своjих пратилаца спуштао коларићком низбрдицом, преко моста и упутио кроз димну завjесу необична мириса према Воjнићу. Згариште jе пуцкетало и варничило дуго у ноћ.

У огњу ове древне богомоље, с иконама и успоменама изгорjели су:

ИЗ КОЛАРИЋА: Божић Милоша Дмитар ( 1885. ), Божић Николе Милић -Баjт ( 1887. ), Ивошевић Теодора Јован ( 1902. ), Косиjер Михаjла Ђуро ( 1895. ), Косиjер Михаjла Јован  ( 1903. ), Косиjер Ђуре Владимир ( 1925. ), Кресоjевић, Марка, Никола – Џино ( 1898 ), Падежанин Милића Никола ( 1870. ), Опарница Милић ( 1908 ),

ИЗ ЛЕДЕНИКА: Мартиновић лазе Ана ( 1893. ), Мартиновић Дмитра Мила ( 1899. ), Мартиновић Михаjла Милош ( 1922. ), Новаковић Саве Миле, Везмар Марка \уро (1900. ), Везмар Милића Милка ( 1903 ), Вукобратовић теодора Анелиjа ( 1910 ), Вукобратовић Јована Бранко ( 1920 ), Вукобратовић Јанка Даница ( 1900. ), Вукобратовић Милоша Душан ( 1920. ), Вукобратовић Нинка Душан ( 1910 ), Вукобратовић Јанка \уро ( 1896 ),Вукобратовић Милића Јован ( 1883. ), Вукобратовић Михаjла Љубица ( 1889. ), Вукобратовић Теодора Љубица ( 1923. ), Вукобратовић Теодора Марко, Вукобратовић \уре Михаjло ( 1914. ), Вукобратовић \уре Миле ( 1922. ), Вукобратовић Јована Милица ( 1918. ), Вукобратовић \уре Никола ( 1926. ), Вукобратовић Дмитра Павао ( 1924. ) и Вукобратовић Михаjла Станко 1911. ).

ИЗ КУПЛЕНСКОГ: Благоjевић Васе Марко (1909.),Благоjевић Милоша Миле (1897.), Благоjевић Миле Дмитар (1925.), Благоjевић Васе Миле (1899.),лагоjевић Лазара Никола (1872.), Благоjевић Стевана Станка (1901.), Добросављевић Нинка Михаjло (1887.), Докић Павла Марко (1906.), Докић Павла Миле ( 1898.), Гушић Максима Теодор (1903.), Гушић Петра Анђелиjа (1885.), Хаjдин Стевана Марко (1904.), Хрстић Николе Марко (1901.), Кресоjевић Игњатиjе Божо (1884.), Маћешић Милоша Драгић (1926.), Маћешић Птра Драгић (1908.), Маћешић Петра Миле(1911.), Маћешић Петра Милић (1918.), Маћешић Дмитра Милић ), Маћешић Миле Петар (1887.), Магарац илић (1918.), Мандић Павла Анка (1907.), Мандић Милића Бранко (1933.), Мандић Милића Никола (1929.), Мандић Милића Драгица (1935.), Мандић Павла Милић (908. ), Мандић Марка Петар (1922.), Михаjловић Марка \уро (1900.), Михаjловић Гаjе Милка (1903.), Напиjало Симеона Цвиjан (1875.), Напиjало Милоша Драгић (1918.), Напиjало Павла Драгић (1885.), Напиjало Томе Драгић (1885.), Напиjало Стевана Драго (1914.), Напиjало Јанка Јулика (1885.),Напиjало Миле Љубица (1928.), Напиjало Илиjе Марко (1896.), Напиjало Јована Марко (1885.), Напиjало Боже Милић (1884.), НапиjалоДрагићаМилић (1912.), Напиjало Лазара Милић (1888), Напиjало Цвиjана Милош (1905.), Напиjало Николе Нинко (1907.), Напиjало Цвиjана Симо (1907.),Напиjало Павла Стеван (1873.), Сипић Симе Миле (1926), Сипић Велимира Милош (1925.), Вила Васе Мирко (1913.), Вучетић Милоша Даница (1930.), Вучетић Ката (1896.), Вучетић Миле Милић (1912.) и Вучетић Теодора Милош (1907.).

ИЗ РАДМАНОВЦА: Џодан Милоша Васо (1895.), Гушић Јанка Станка (1878.), Новковић Драгића Софиjа (1905.) и Новковић Јандре Станка (1890.), Новковић Станка (1900).

ИЗ ОСТАЛИХ СЕЛА: Ђипало Ђуре Боjа (1918.) из Цвиjановић Брда, Јурић Јанка Марко (1925.) из Кнежевић Косе, Кораћ Ђуре Анка (1902.) из Горњег Воjнића, Крагуљац Јована Миле ( 1905. ) из Чремушнице, Ловрић Драгића Раде (1921.) из Цвиjановић Брда, Магарац Ђуре МИлић (1920.)из Крњачког Грабовца, Перић Милића Новак (1895.) из Будачке Риjеке, Петрић Миле (1895.) из Свињарице, Петрић Вида (1900.) из Свињарице,Радуловић Илиjе Мила (1910.) из Воjнићке Пољане, Тодорић Јована Милица (1917.) из Свињарице и Цукар Мићо из Кордунског Љесковца, Црнковић Анка из Кључара, Перић Драгица из Кључара, Перић Софиjа из Кључара, Бастаjић Илиjа из Пркоса, Ловрић Раде из Бабиње, Слуњ.

—– о0о —–

Нижу се прољећа и године, а зидине цркве Свете Петке на Коларићу ћуте и подсjећаjу на крвави априлски прољетни дан… Гачу jата врана и гавранова. Мjесто крваво и тужно другуjе с црним тицама. Осипа се, зjапи и провируjе камење брижним рукама слагано. Зуб времена га растаче и дроби.

Некад се овдjе пjевало, крстило и вjенчавало. Чула се оjкача, дангуба и четверожица, играло кукуњешће, крушка, милица и сељанчица. Одавде су и кубуре и мужари и звона одjеке у села слали, на благдане подсjећали, мртве на вjечити починак испраћали…Стоjе сиво црвене зидине од камена и цигле саздане. Стоjе и криjу вапаj, пламен, ужас невољу и голготу српскога народа. Говоре изгледом стравичним и jатима црних тица на липама из давнине.

У овоj пламеноj гробници, на светом мjесу, хрватска воjска ножем и огњем усмрти 26. априла 1942. године стотину и шест Срба: из Коларића, Леденика, Купленског, Радмановца, Цвиjановић Брда, Свињарице, Крњачког Грабовца, Будачке Риjеке, Воjничке Пољане, Горњег Воjнића, Кнежевић Косе, Чремушнице и Кордунског Љесковца…Сабласно зjапе зидине окружене стољетним рањеним липама и крештећим крицима злосjетних и злослутних, врана, чавки и гавранова

Пише: Мр. Миле Дакић

Извор: Српска политика и Кордунски споменар

Везане виjести :

СВЕДОК

Будни сањамо завичаj!!

Суђење пjеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора

У овом малом кордунашком селу, Бегово Брдо, усташе су на наjокрутниjи начин убиле 137 српских сељака, наjвише дjеце у старости од 15 година. Наjвећи злочин починили су 3. априла 1942. године, када jе овим краjем пролазила Павелићева тjелесна боjна под командом Анте Мошкова. Тада су измасакрирали 121 мушкарца, жена и дjеце. Њих 73 су поклале усташе у шуми Латићкима код села Батноге ископавши под батинама злочинаца сами себи масовну гробницу. Истога дана хватали су српске сељаке код њихових кућа, на њивама и побили их 48 како из ватреног оружjа тако ножевима, батовима и крамповима.

Овим усташама Павелићеве тjелесне боjне коjе су слабиjе познавале насеља дати су за помоћ оружници и дио треће усташке сатниjе с подручjа Цетинграда и Слуња, коjи су добро знали за свако српсконасеље, познавали путеве, па и своjе комшиjе Србе.

Усташа Марко Хрвоjевић из Лађевачког Селишта каже: “Са мном су као водичи били Јосо Моћан, Јосо Циндрић, Миjо Циндрић и Мића Циндрић. Ја сам у селу убио са мотиком, двиjе жене и четворо дjеце. Када сам улазио у кућу жене и дjеца су пошли ван из куће, а Јосо Моћан из Слуња довикнуо jе: “Удри их, маjку им српску!”

Наjприjе сам убио те двиjе жене, а затим четворо дjеце на таj начин што сам их са мотиком ударио у затиљак главе. Жене и дjеца су плакали и молили ме говорећи: “Немоj брате бог ти давао!” Ја на то нисам ништа реагирао него сам наставио са дотуцањем…” Свjедочанство о масовном усташком злочину над српским сељацима у шуми Латићкама код села Батнога 3. априла 1942. године записао сам у Цетинграду 18. априла 1961. године. Једина коjа jе преживjела све страхоте масовног злочина, тада деветогодишња дjевоjчица Милица Пекеч-Врањеш са сузама у очима с великим болом, сабрала jе снаге и испричала:

“Сjећам се добро раног jутра 3. априла 1942. године, када су нас усташе изненадиле и подигле у сванутак. Дjеца су jош спавала. Циjелу ноћ jа нисам могла спавати, била сам jако плашљива, jер смо увиjек морали бjежати. У моjоj кући било jе тога jутра 11 живота. Повели су нас босе по мразу према Батноги. Довели су нас код Калића врела. Тамо смо нашли и све остале из нашега села коjе су усташе успjеле ухватити. Ту су се договарали гдjе да нас кољу. Нису се могли сложити jер смо били близу врела. Покраj врела. Нашао се Хрват Јуре Крунић коjи jе чувао краве, био jе без десне руке у сељачкоj одjећи. Он jе рекао усташама да нас не кољу покраj врела да он има за нас одређено мjесто у шуми. Моjа баба Михољка и баба Сара нису могле од старости ићи те су тражиле од усташа да их одмах убиjу. Тада су их зликовци одвели мало подаље у грм гдjе су их заклали. Тада су нас усташе окружиле и испред њих као водич на jаму ишао jе Јуре Крунић. Млада жена Јека Пекеч (30) имала jе троjе дjеце, а четврто jе требало сваког дана угледати свиjет.

Стариjа дjевоjчица ишла jе покраj ње, наjмлађу jе носила у наручjу, а треће диjете било jе тако малено да ходати само ниjе могло, а носити га ниjе могла. Риjешио jу jе бриге оваj споменути Јуре Крунић коjи jе застао с чела колоне те узео трогодишњу Соку и бацио jе на jедан равни камен, те узео мотику и ушицама ударио диjете по трбуху коjе jе на мjесту остало мртво. Маjка Јека jе тог момента рекла стариjоj кћери: “Драго, оста нам Сока.” Јуре jе кренуо даље на челу колоне према шуми. Тада су нам наредили да сjеднемо на земљу у jедноj долини. Неки су изjављивали усташама да су прешли са православне на католичку вjеру и да их оставе на животу, али усташе су им рекле: “Оставите ви те потврде то ће вам ваљати.” Говорили нам нису ништа него су почели по групама одводити мало подаље, а Јуре им jе показао мjесто. Подиjелили су нас у пет група. Ја сам била у четвртоj групи. Одредили су двиjе дjевоjке, Љубу Кресоjевић од 17 и Мацу Мркобрад од 19 година, да стоjе покраj jаме и гледаjу што се ради од жена и дjеце. Оне су гледале до посљедњег, онда су и њих двиjе усташе заклале. Моjа стариjа сестра Боjа од 14 година била jе у групи испред мене са нашим братом Николом од годину и по старости коjега jе она носила, а брат Драган од 6 година био jе са мном. Ових двоjе браће дошли су под усташки нож приjе мене, а jа и мали брат Драган одмах иза њих.

Када смо дошли покраj jаме рекли су нам да легнемо потрбушке. Тада jе ишао онаj наш комшиjа-усташа са jедном руком и jош jедан непознат и почели бости ножем по врату. Од никога се ниjе чуо глас иако jе крв кркљала. Вjероватно из разлога што смо били сигурни да ионако идемо у смрт претрнули од страха и патње. Мали Душан Пекеч стар око 10 година скочио jе да бjежи, али на позив злочинаца “Стоj, врати се”, дошао jе и легао покраj jаме. Њега су уболи ножевима неколико пута. Онако исклане и избодене, рукама су бацали у jаму. Мене су узели за леђа и бацили ме на оне мртве. Мене су усташе уболе ножем на пет мjеста иза врата и на два мjеста у подлактицу. Ево погледаjте, професоре Ђуро, убоди ножева виде се и данас, 18. априла 1961. године, а од онда jе прошло 19 година. Познат ће до моjе смрти. Иза мене набацано jе jош неколико покланих. Док су мене усташе боле по врату крв ми jе кркљала на уста и нос. Међутим увиjек сам знала о себи и чак од оног момента када су нас повели размишљала сам да мене заклати не могу. И овог момента док су ме боли по врату и док jе крв текла jа сам размишљала да ћу побjећи. Када су нас све поклали, па и оне двиjе дjевоjке, Љубу и Мацу, тада су jош ножем боцкали све оне коjи су се мицали и давали знак живота. Ја, иако при свиjести, нисам се мицала. »чула сам како говоре: “ Још их има живих.” Након свега, згурале су усташе и оне двиjе дjевоjке у jаму, запjевале и отишле.

Тада сам се jа дигла и сjедила сва у крви на хрпи мртвих и видjела свога брата Драгана покраj себе. Био jе jош жив. Имао jе у устима лишћа и био jе сав крвав. Ја сам му одстранила лишће из уста и питала га: “Би ли могао ићи са мном?”, а он jе дао знак главом да не може. Видjела сам Љубомира Бастаjу како се подигао и из џепа своjе заклане стрине узео нешто куна и питао ме да ли jа идем. Ја сам рекла да идем и кренули смо уза шуму. За нама jе дотрчао моj кум Владо Бастаjа, имао jе девет година, био jе избоден по врату и ребрима. Када смо кренули чули су се гласови живих из jаме. Касниjе смо дознали од неких преживjелих да су два, три дана из те масовне гробнице излазили, а усташе су их хватале и убиjале онако испаћене, израњаване и крваве. Прича се да jе из jаме изашла баба Сока Бастаjа, маjка од преживjелог Владе, била jе избодена и пребиjене ноге и ниjе могла ићи. Зна се да jе моj мали брат Драган изашао из jаме, али су га трећи дан усташе из Батнога убиле и бациле у гноjницу.

Нас троjе смо лутали шумом и изашли у Жалчеву Косу на корито с водом гдjе смо се опрали од крви и дошли у шуму Палеж преко Жрвнице у Вучиjи Јарак. Код моjе куће усташе су нас примиjетиле и пуцале за нама. Ми смо се подигли и бjежали кроз шуму и стигли у село Гоjковац, а затим у Клокоч. Тамо сам нашла маjку и брата Милана коjи су успjели избjећи усташким разбоjницима. У Клокочу су ме неке жене опрале, превиле ране и одсjекле косу. Само су ми партизани у шуми Отрић неком масти намазали ране. Даље сам наставила с осталим српским сељацима бjежати од усташког ножа.” “Милица, какво jе сада ваше здравље?”

“Видите, ниjе тако лоше што сам све доживjела. Понекад када се вриjеме миjења мало ме жига и теже говорим, спориjе и jедем, ваљда ми нешто запиње у грлу. Боjа гласа jе мало другачиjа. За вриjеме ове трагедиjе имала сам девет, а сада имам двадесет и осам година.”

У шуми Латићке код села Батнога усташе су поклале и бациле у  jаму српске цивиле села Бегово Брдо 3. априла 1942. године:

1. БастаjаМиле Анка, 10 година

2. Бастаjа Миле Богдан, 5 година

3. Бастаjа Миле Босиљка, 1 година

4. Бастаjа Цвиjета, 55 година

5. Бастаjа Миле Драга, 9 година

6. Бастаjа Петра Драгица, 6 година

7. Бастаjа Миле Душан, 11 година

8. Бастаjа Петра Душан, 5 година

9. Бастаjа Миле Љуба, 3 године

10. Бастаjа Петра Мира, 1 година

11. Бастаjа Миће Мица, 15 година

12. Бастаjа Петра Мица, 10 година

13. Бастаjа Раде Мићо, 43 године

14. Бастаjа Мика, 42 године

15. Бастаjа Петра Милан, 4 године

16. Бастаjа Јанка Миле, 40 година

17. Бастаjа Лазе Миле, 16 година

18. Бастаjа Миће Миле , 15 година

19. Бастаjа Раде Милица, 37 година

20. Бастаjа Јанка Милка, 35 година

21. Бастаjа Миће Петар, 9 година

22. Бастаjа Миће Петар , 2 године

23. Бастаjа Лазе Раде, 19 година

24. Бастаjа Милутина Софиjа, 43 године

25. Бастаjа Тодора Софиjа , 50 година

26. Бастаjа Миће Сока, 17 година

27. Бастаjа Стоjана Станка, 42 године

28. Кресоjа Марка Босиљка, 15 година

29. Кресоjа Марка Даринка, 17 година

30. Кресоjа Марка Драгица, 17 година

31. Кресоjа Марка Душан, 11 година

32. Кресоjа Марка Љуба, 17 година

33. Кресоjа Стоjана Марко, 36 година

34. Кресоjа Марка Мица, 14 година

35. Кресоjа Марка Мила, 9 година

36. Кресоjа Марка Милан, 12 година

37. Кресоjа Марка Милица, 13 година

38. Кресоjа Николе Милка, 38 година

39. Кресоjа Марка Милутин, 5 година

40. Кресоjа Марка Мира, 5 година

41. Кресоjа Марка Нада, 2 године

42. Кресоjа Марка Ненадка, 1 година

43. Кресоjа Марка Ранка, 12 година

44. Кресоjа Марка Станко, 3 године

45. Пекеч Ана, 58 година

46. Пекеч Ђуре Босиљка, 14 година

47. Пекеч Николе Босиљка, 3 године

48. Пекеч Ђуре Драган, 6 година

49. Пекеч Миле Драгица, 20 година

50. Пекеч Николе Драгица, 8 година

51. Пекеч Ђуре Душан, 6 година

52. Пекеч Николе Игњатиjа, година

53. Пекеч Јека, 24 године

54. Пекеч Лазе Миле, 16 година

55. Пекеч Лазе Милка, 13 година

56. Пекеч Стоjана Милка, 44 године

57. Пекеч Лазе Никола, 18 година

58. Пекеч Сара, 60 година

59. Пекеч Сока, 3 год, 2 године

61. Мркобрад Мица, 19 година

62. Мркобрад Мила, 46 година

63. Мркобрад Никола, 44 године

64. Павковић Драган, 4 године

65. Павковић Драгица, 15 година

66. Павковић Душан, 4 године

67. Павковић Ђуро, 6 година

68. Павковић Петар, 6 година

69. Вулетић Аница, 66 година

70. Деjановић Милан, 2 године

71. Банда Сара, 21 година

72. Мазињанин Драгица, 34 године

73. Пекеш Ђуро, 40 година

Напомена: Од броjа 60 до броjа 73 су жртве, српски сељаци из села: Делић Пољане, Горње Жрвнице, Полоjслог Вароша, Рушевице, Сноса. Њих су усташе похватале у доласку до шуме, поклали их и бацили у масовну гробницу Латићкама, гдjе и данас почиваjу 73 жртве усташког геноцида.

Истога дана тj. 3. априла 1942. усташе су из ватреног оружjа, ножевима и крамповима усмртиле код њихових кућа у истом селу Бегово Брдо:

1. Бастаjа Михаjла Босиљка, 34 године

2. Бастаjа Раде Босиљка, 16 година

3. Бастаjа Раде Драган, 4 године

4. Бастаjа Миће Љуба, 22 године

5. Бастаjа Раде Љуба, 2 године

6. Бастаjа Цвиjана Мара, 15 година

7. Бастаjа Раде Михаjло, 64 године

8. Бастаjа Михаjла Миле, 45 година

9. Бастаjа Раде Никола, 10 година

10. Бастаjа Раде Петар, 20 година

11. Бастаjа Раде, 45 година

12. Бастаjа Илиjе Раде, 39 година

13. Бастаjа Петра Стана, 45 година

14. Бастаjа Стеван, 60 година

15. Мазињанин Мила, 44 године

16. Мазињанин Раде, 50 година

17. Пекеч Драгана Богдан, 2 године

18. Пекеч Раде Цвиjан, 60 година

19. Пекеч Миливоjа Гоjко, 3 године

20. Пекеч Симе Мићо, 31 година

21. Пекеч Раде Мила, 44 године

22. Пекеч Симе Миливоj, 11 година

23. Пекеч Николе Милка, 23 године

24. Пекеч Васе Милка, 35 година

25. Пекеч Николе Мира, 9 година

26. Пекеч Раде Никола, 42 године

27. Пекеч Раде Никола, 7 година

28. Пекеч Петра Раде, 41 година

29. Пекеч Софрениjа Раде, 50 година

30. Пекеч Симе Ранка, 17 година

31. Пекеч Никола Сара, 40 година

32. Пекеч Васиља Саво, 60 година

33. Пекеч Лазе Симо,  50 година

34. Пекеч Ане Душан, 16 година

35. Пекеч Раде Ђуро, 40 година

36. Пекеч Николе Сока, 5 година

37. Пекеч Раде Станка, 45 година

38. Пекеч Васиља Василиjа, 52 година

39. Пекеч Јанка Драгић, 38 година

40. Пекеч Николе Бранко, 4 године

41. Вукелић Миладина Даница, 13 година

42. Вукелић Радована Драгиш, 9 година

43. Вукелић Миливоjа Јека, 20 година

44. Вукелић Драгића Милан, 50 година

45. Вукелић Јанка Милка, 3 године

46. Вукелић Радована Сара, 2 године

47. Вукелић Радована Спасоjа, 10 година

48. Вукелић Раде Стоjа, 5 година

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

КАРЛОВАЦ – Хрватски полицијски специјалац из 1991. Михајло Храстов у сриједу се јавио у Центар за дијагностику затвора у Реметинцу на извршење четверогодишње казне за убојство 13 и рањавање двојице непријатељских војника на Коранском мосту у Карловцу 1991. чиме је окончана његова 25 годишња правна битка.

Одвјетник Крешимир Вилајтовић најавио је молбу за увјетни отпуст из затвора, будући да је Храстов већ одслужио пола, односно 25 и пол мјесеци од четверогодишње казне те је с пуно цинизма, не скривајући огорчење, коментирао осуђујућу пресуду Храстову, посебно наспрам ослобађајуће Војиславу Шешељу.

„Храстов је спријечио да четничке хорде, упућене у Карловац од четничког војводе Шешеља, освајају Хрватску, према томе ако Шешељ није крив Храстов наравно јест, јер их је спријечио у томе. То је логичан закључак. Само поручујем Врховном суду, с пуно цинизма и огорчења, али и с пуно одговорности, да им је пресуда против Михајла Храстова незаконита, чињенично неточна и дубоко неморална“, рекао је Вилајтовић.

Сматра међутим утјешним само то што „ни Хаашки трибунал нити Врховни суд неће писати хрватску повијест, већ су ју исписали драговољци Домовинског рата, хрватски борци и с њима Михајло Храстов“.

Храстов је на одслужење казне требао ићи 7. сијечња, али је због физикалне терапије одслужење било одгођено, јер је затворски сустав суду одговорио да тај вид Храстову потребних терапија у затворској болници не постоји.

Храстов је већ био у затвору по правомоћној пресуди за исто казнено дјело, но ту је правомоћну пресуду из процедуралних разлога Уставни суд 2010. укинуо и предмет вратио на поновно суђење.

У овом случају који траје чак од 1992. Храстов је три пута на Жупанијском суду у Карловцу био ослобођен оптужбе с образложењем да је у разоружане непријатељске војнике пуцао у нужној обрани, но Врховни је суд три пута донио осуђујуће пресуде на осам, седам и четири године затвора.

Према посљедној пресуди Врховног суда из 2015. „нема никакве двојбе да је управо Михајло Храстов на мосту преко ријеке Коране у Карловцу испалио у резервисте већи број хитаца из митраљеза те их тако лишио живота“. У пресуди је кључан и цитат да „према резултатима проведеног доказног поступка, а нарочито материјалним траговима с лица мјеста анализираним од стране балистичког и медицинског вјештака није утврђено да би оптуженик темпоре цриминис одбијао било какав напад на себе или живот и тијело свједока Горана Черкеза„.

Извор: Jutarnji list

Да ли пуком срећом, Божјим провиђењем или нечим другим МИЛЕНА КРЕСОЈЕВИЋ (тада удана Вукобратовић, рођ. Кесер, 1919.) са својом двогодишњом кћерком ДРАГИЦОМ преживјет ће покољ у цркви Свете Петке на Коларићу. Често сам знао са њом проћи покрај рушевина ове древне цркве подигнуте још 1804. године.

Кад се 1945. удала за мога ђеда НИНКА КРЕСОЈЕВИЋА, који је уз мог оца једини преживио рат. Добила је у виду отпремнине од фамилије Вукобратовић гдје је била удана, комад земље коју су звали “Њивица”. Налазила се уз на дијелу гдје се пут за Леденик почне стрмије пењати, са његове лијеве стране, и ту смо често гонили напасати краве. Моја баба, још увијек жена у снази, кад се уморим знала ме је понијети , онако како ми кажемо “на кркачи”.
Пролазимо тако поред коларићке цркве, ноћ ће скоро пасти. Кад год прођем, увијек дуго загледам у рушевине. Злокобно кријештећи слијећу јата гавранова, тражећи мјеста за конак у каменим дупљама и двема старим липама испред цркве. Баба никад не погледава према цркви, тако ни тај пут. Кад нешто размишљам ту некакву везу са црквом му је дала управо баба “Буса”, како сам јој ја дао име. Дубоко је вјерујућа. Да је било по мом ћаћи, никда ништа небих знао. Питам том приликом бабу:
– Баба “Бусо” , ђе је тај твој Бог био кад су усташе клале у цркви ?
– Ту је био Жељо…ту међу нами.
– ‘Ест баба био… За те и за Драгу.
Баба баци поглед према рушевини цркви кроз коју је промиљао по који задњи трачак залезећег сунаца. Прекрсти се.
– За свију Жељо, за свију. И сад је тамо.
Краве застајкују по обалама уз цесту да увате још који залогај траве. Тјерам их мојом малом канџијицом што је напарви ђед Нинко. Шарам канџиштем по цести, размишљам о овом разговору са бабом. Упитат ћу је:
– Нешто је морало остати од њих… Бар некаква мрва, траг, пепео… Ђе је то. Ђе су кости њихове?
– Баба дуго ћути. Окреће се од мене да јој не видим сузе у оку. Брише их вертуном. Упре прстом преко “канала” према Гушицима и рече:
– Тамо!
Тада сам први пут чуо истину, гдје завршише кости мученика коларићких. Пролазиће године, одлазит ћу са пионирима свакога априла пред рушевине Свете Петке. Захваљујући Марку Новковићу који је водио извиђаче, ово мјесто није од њих никад заборављено. Онда је то звало “полагање вијенаца”. Није било парастоса. Понекад ме крај априла затекне у завичају па одем запалити свијеће.

Мало нас је преостало на Кордуну, али не толико мало да једва двадесетак људи дође сваке године одати дужну пошту овима мученицима. Како год смо држали до предака, тако данас држимо и до себе. Једне године их мој Нина и ја запалимо у поноћ. Не знам, ја ту Свету Петку Коларићку сматрам за своју једину праву цркву.

Лани сам имао дуже разговоре са ријеткима који још памте. Сазнат ћу доста детаља о свему. Морам вам признати да ми је било помало и мучно након свега. Људи којима су поклани и спаљени ђедови, очеви, браћа , сестре, дјеца … нису свих ових година нашли за сходно да обиљеже мјесто гдје леже њихове кости. Интересантно је да је међу њима било људи у врху тадшњих опћинских, котарских и републичких власти, били на челу борачких организација и сл.
Покољ у цркви на Коларићу се догодио 26.04.1942 године, на саму Младу Неђељу. То је вријеме најжешће офензиве на Кордун.

Пробојем обруча на Петровој гори 14. маја , окончане су борбе и првих мирнијих дана након тога покупљени су остатци страдалих у коларићкој цркви. Превожени су воловским и коњским запрежним колима, на удаљености не дуљу од километра на локацију старог рудника барита у Гушиће (засеок села Купленско). Кажу да су дијелови тијела и костију путем испадали са кола. Прије тога је од људи из села Коларића узето пет житних “вршлога” (на Кордуну тако зову дрвени сандук у којем се дрзи жито у амбарима). Сандуци са костима мученика положени су у окно рудника. Данас ту локацију ријетки препознају. На једном мјесту се јасно види удубљење у земљишту.

Ових дана радим скице старе крајишке крстаче, по којима ће нити израђена реплика исте. Ако драги Бог да, слиједеће ће године бити обиљежено мјесто њиховог починка, а тражит ћемо могућност и за неко трајније обиљежје.

Жељко Кресојевић

Везане вијести:

Света Петка и Срби у Пламену

Zaboravljeni pravednici sa Korduna

Сељаци копаjу своjе гробове пре убиjања.

Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље.

Миле-Милић Абрамовић, водник стожерне сатниjе 1. усташке боjне, 8. усташког здруга:

 “Ја сам за вриjеме Југославиjе припадао ХСС-и у коjоj сам био све до 1941. године. Приликом капитулациjе Југославиjе jа сам био код своjе куће у селу Корана (Српски Благаj) опћина Цвиjановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организациjу, коjом jе руководио млинар Јосо Пау­новић. Мjесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се органи­зирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунскоj Глини, Црном Врелу и Полоjу, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружа­ли смо се у Благаjу у jачини од 50-60 усташа на челу с учитељем Шаj­фаром и Јосом Пауновићем. Дошле су и усташе из Загреба. Расподи­jелили смо се у пет група и пошли свако у свом правцу у хватању Срба и пљачкање њихове имовине. Једна група ишла jе у Црно Вре­ло, друга у Цвиjановић Брдо, трећа у Шљивњак, четврта на Вељуну, пета у коjоj сам био и jа у Доњи и Горњи Полоj.

Наређено нам jе да похватане Србе водимо у благаjску школу, а ко буде бjежао да га морамо убити. Моjа група од 15 усташа хватали смо Србе у селу Ловрићи, Савићи, Опачићи, Деjановићи и други­ма. Неки су бjежали према шуми Палетини. Убили смо троjицу у биjе­гу више куће Раде Тепавца. Похватали смо 30. Ја, Мика Циндрић, зва­ни Брко, Микан Циндрић-Пађан и Анте Пауновић и други одвели смо их у вељунску школу и тамо затворили с другима. С нама су били и слуњске усташе од коjих се сjећам Ивана Скукана Тошиног, Марка Обаjдина Милића Скукана Тошиног из Растока, Николе Штефанца. Сjећам се добро да смо похватали тога дана више од 500 Срба и за­творили их у зграду школе и жандармериjску касарну на Вељуну и школу у Хрватском Благаjу. Сваког сата смо улазили у затворе и ту­кли чим смо стигли по Србима. Узимали смо све што су имали код себе. Ја сам ишао тући Србе у групи са Мирком Волфом, Миjатом Стани­шићем, Пером Грашићем (Чигриjом), Милићем Пауновићем (Фрањи­ним) и Стипом Грашићем (Стипановим). Нас шесторица усташа ушли смо у школу у jедан сат послиjе пол ноћи и тукли смо Србе док смо могли, те док се нисмо заморили. То су радиле и друге групе усташа.

Сутрадан дошли су камиони из Карловца и Слуња и одважали су повезане Србе с Вељуна у зграду школе у Хрватски Благаj. Опет смо ноћу упадали и тукли их чим смо доспjели. Благаjски Хрвати усташе су дању копали jаме у долини покраj школе близу католичке цркве и бездане jаме покраj ње у коjу смо такође бацали поклане Србе. Док су jедни клали и убиjали Србе над ископаним jамама и без­даном, други су држали около страже, удаљени jедни од других око 50 метара тако да ни jедан Србин не би побjегао. Срби су вођени из школе свезани двоjица по двоjица до jаме и над њом убиjани ба­товима и ножевима. Након убиства Слуњани су довезли живога вапна и посули по убиjеним људима и jама jе до jутра била затрпана у коjоj jе било потучено око 500 мушкараца, а онда су благаjски сеља­ци изорали долину и засиjали зоб по убиjенима.

Послиjе покоља био сам код своjе куће све до пада Благаjа ру­jна 1941. тада сам избjегао у Горње Табориште, гдjе сам остао све до пада Слуња листопада 1942. године.

Тада сам с осталим усташама побjегао у правцу Карловца. За вриjеме четврте њемачке офанзиве jануара 1943. био сам Ниjемци­ма водич према Кордуну. Помагао сам с осталима Ниjемцима код изградње Коранског моста. Поновним доласком партизана у Слуњ коловоза 1943. jа сам опет са усташама отишао у Петрињу, а затим у jануару 1944. сам прешао Черкезима, затим су дошли Слуњани коjи су побjегли пред партизанима, њих око 250 и сви смо се jавили у 8. усташку боjну у коjоj jе био заповjедник наш слуњски жупник Никшић. Он нас jе све одвео у Загреб, гдjе смо примили усташке униформе и оружjе те отишли за Цазин. Тамо смо стално водили борбе с партизанима. Осим борби jа сам имао и специjални задатак-дужност, био сам шеф затвора у Цазину у коjи смо затварали партизане коjе смо хтjели по­хватати у борби. Затим смо се 28. липња 1944. преселили у Ваганац, гдjе смо се борили с партизанима до jануара 1945. године. Са мном су у истоj кући становали Иван Скукан из Растоке, Петар Влашић усташки поручник из Далмациjе и Иван Обаjдин из Подмелнице. Ја сам и овдjе био шеф затвора и имао сам 10 усташа коjи су при затвору држали стражу.

Мjесеца листопада 1944. када смо ухватили партизанку Боjу Гргић, водио сам над њом истрагу. Након пет дана jа, Иван Ску­кан, Миjо Обаjдин и jедан цивил Хрват из Дрежника извели смо Боjу добро измучену из затвора недалеко жице око 100 метара гдjе смо исту Боjу Гргић и убили, те у наглости како сам jа у наглости мотиком jе убиjао, замахнуо сам и нехотице засjекао и усташу Ивана Скука­на по десноj нози. По завршетку убиства ми смо jе затрпали и вратили се у своjу усташку базу. Када ме jе Ђука Жанић питао након некога времена гдjе jе Боjа, одговорио сам му да Боjа спава у долини.

У листопаду 1944. похватали смо више од 100 српских сељака у околици Ваганца и све смо jедне вечери потукли, затим смо се састали у кући Иве Билана, узели 10 литара ракиjе и послиjе убиства пили и пjевали.

У заjедници са мном пили су ракиjу сви они коjи су извршили заjед­нички злочин над похватаним српским народом у Ваганцу и то: jа, Миjо Обаjдин из Подмелнице, Иван Сабљак из Саборског, Јоса Сертић из Селишта, Јоса Сертић из Сертић Пољане, Иван Обаjдин из Слуња, Мирко Орешковић (Личанов) из Дрежника и jош пет усташа из Месићеве боjне. Остао сам тако у Ваганцу док нисам морао побjећи са свима усташама испред партизана 1945. Побjегли смо у Бихаћ, затим у Костаjницу гдjе смо остали до капитулациjе НДХ. Тада смо побjегли чак до Дравограда, гдjе су нас ухватили партизани и отпремили нас у логор у Бачку гдjе сам био све до 19. коловоза 1945. године. На­кон тога дошао сам своjоj кући. Након неког времена партизани су ме ухапсили и довели у затвор гдjе се и сада налазим.

Пошто нисам у почетку навео лица коjа сам 6. маjа на Ђурђев дан 1941. ухватио у Полоjу, сада напомињем њихова имена и то: Давид Деjановић, Раде Деjановић, Јован Деjановић, Рафаjло Вулетић, Никола Опачић, Раде Опачић, Тодор Чика, Драгић Вукмировић, Драгић Никшић, Миладин Никшић, Стеван Деjановић, Никола Деjановић, Симо Опачић, Милић Вулетић, Моjсиjа Вулетић, Милош Премац, Миjо-Михаj­ло Опачић и Моjо Опачић.

Све горе поменуте похватао сам jа код њихових кућа и одвео у Благаj у школу, коjи су били након краћег времена побиjени – стре­љани.

Више немам ништа рећи, а све горе наведено тврдим да jе истина на коjе даjем добровољно своj власторучни потпис.

Хисториjски архив Карловац, Фонд Земаљска комисиjа за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Записник од 22. новем­бра 1945. године.

Јанко Медвед, Хрватски Благаj, Слуњ:

Јанко Медвед рођен jе 1898. године у Хрватском Благаjу, опћина Вељун, котар Слуњ. Један jе од усташа коjи jе хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убиjао. Маjа мjесеца 1941. године када jе учествовао у злочину у Хрватском Благаjу имао jе седме­ро дjеце.

Ево шта каже у своjоj изjави од 21. маjа 1945., о покољу Срба у Хрватском Благаjу 6-8. маjа 1941. године:

“Маjа мjесеца 1941. године jа сам одмах примио оружjе и сту­пио у усташе са Пером Чигриjем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волф и другима из Хрватског Благаjа. Било нас jе наоружаних 50, коjи смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвиjановић Брдо, Вељун, Перjасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима ми смо похапсили поред мушкараца, жене и дjецу. Њих око 500-600. Неке су жене с дjецом пуштени. Ми смо мушкарце затворили у жандарме­риjску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали сваки пола сата наизмjенично смо их тукли нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли други су отишли у Благаj да ко­паjу jаме код школе у jедноj долини према католичког цркви.

Други дан 6. маjа 1941. ми смо Србе гонили у зграду школе у Благаj гдjе смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали jаме, гдjе ћемо их затрпати, а док су jедни ко­пали jаме у долини, други су улазили у школу и мрцварили и тукли на звjер­ски начин поменуте Србе, од коjих jе неколицина у школи и помрла, коjи су били на звjерски начин мучени.

Када су jаме биле готове ми смо увече изводили испребиjане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тj. мацолама. Кад смо их довели до jаме ми смо командовали да лег-ну и они су морали полећи, па смо ишли од jедног до jедног и ударим га два пута у главу са батом и с њиме одмах у jаму. Мене jе за­пао ред на пету партиjу у коjоj jе било 12 Срба, а са мном су их спроводили до jаме: Мика Штаjдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо дошли до jаме први jе узео бат Перо Грашић, коjи jе убио четворицу, а jа сам осталих 8. Друге усташе су их побацале у jаму. Када смо обавили таj посао отишли смо у школу и вадили опет 10 по 10 и давали их другим усташама коjи су их водили до jаме и тамо тукли. Тако смо имали посла циjелу ноћ, све док се ниjе разданило. Убиjали смо и даље. Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна коjе су посипале по напола измрцвареним људи­ма, коjи су се у jами jош помицали-кретали и тада су их почели затрпа­вати. Када смо их затрпали ми смо jаме заравнали и jош смо над њи­ма заиграли коло. Коло jе предводио Стипан и Миjа Грашић и jош неке усташе из Загреба. Сељаци Благаjа су долину изорали и засиjали зоб.

Већ други дан ишли смо у пљачку у Црно Врело, на Вељун и дру­га српска села из коjих jе био покупљен народ. Тада смо дотjерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своjе дjело вршили више пута, jер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући гдjе сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружjе од попа Блажа Томљеновића, коjи jе тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своjу посаду у Благаjскоj школи, а и више пута смо ишли у акциjе у српска села, гдjе смо вршили пљачку крупне стоке, а наjвише свиња итд. Неко вриjеме сам био код куће и радио своj посао. Све jе то тако траjало до 26. ожуjка 1945. док нисам с усташама побjегао у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми стариjи смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали. Када су партизани напали Карловац jа сам побjегао с осталим бjегунцима у Загреб, а из Загреба смо бjежали с воjском према Словениjи све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдjе су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовоj кући, сем нас неколико, коjе су партизани препознали, ухватили нас и затворили.

Више немам ништа рећи, а све наведено jе тачно и даjем своj потпис.”

Јанко Медвед с. р.

Хисториjски архив у Карловцу КА – Слуњ, Изjаве о злочинима.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Везане виjести:

Водите их и побиjте, они су пресуђени…

Википедиjа: Покољ у Благаjу 1941.

Нека га, нека умре од глади

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

РЕАГИРАЊЕ на чланак Звонимира Деспота „Митоманиjа Ђуре …

Преносимо: Затезало демантира Туђмана: У Јадовну су усташе убили …

Ђуро Затезало: Без истине нема ни помирења ни људскости – Јадовно …

Предговор књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – Аутор …