Село Брезовац, 23. марта 1942. убиjено 39 жена и њихове дjеце. У кући изгорио Милан Поповић са 14 чланова своjе породице, а у штали усташе заклале 5 Срба мушкараца и запалиле, као и читаво насеље опљачкале и попалиле.

Долина, 100 метара удаљена од школске зграде у Фурjану, код Слуња. 23. марта 1942. године усташе убиле 52 српска цивила од коjих 22 дjеце.

Да ли пуком срећом, Божјим провиђењем или нечим другим МИЛЕНА КРЕСОЈЕВИЋ (тада удана Вукобратовић, рођ. Кесер, 1919.) са својом двогодишњом кћерком ДРАГИЦОМ преживјет ће покољ у цркви Свете Петке на Коларићу. Често сам знао са њом проћи покрај рушевина ове древне цркве подигнуте још 1804. године.

Кад се 1945. удала за мога ђеда НИНКА КРЕСОЈЕВИЋА, који је уз мог оца једини преживио рат. Добила је у виду отпремнине од фамилије Вукобратовић гдје је била удана, комад земље коју су звали “Њивица”. Налазила се уз на дијелу гдје се пут за Леденик почне стрмије пењати, са његове лијеве стране, и ту смо често гонили напасати краве. Моја баба, још увијек жена у снази, кад се уморим знала ме је понијети , онако како ми кажемо “на кркачи”.
Пролазимо тако поред коларићке цркве, ноћ ће скоро пасти. Кад год прођем, увијек дуго загледам у рушевине. Злокобно кријештећи слијећу јата гавранова, тражећи мјеста за конак у каменим дупљама и двема старим липама испред цркве. Баба никад не погледава према цркви, тако ни тај пут. Кад нешто размишљам ту некакву везу са црквом му је дала управо баба “Буса”, како сам јој ја дао име. Дубоко је вјерујућа. Да је било по мом ћаћи, никда ништа небих знао. Питам том приликом бабу:
– Баба “Бусо” , ђе је тај твој Бог био кад су усташе клале у цркви ?
– Ту је био Жељо…ту међу нами.
– ‘Ест баба био… За те и за Драгу.
Баба баци поглед према рушевини цркви кроз коју је промиљао по који задњи трачак залезећег сунаца. Прекрсти се.
– За свију Жељо, за свију. И сад је тамо.
Краве застајкују по обалама уз цесту да увате још који залогај траве. Тјерам их мојом малом канџијицом што је напарви ђед Нинко. Шарам канџиштем по цести, размишљам о овом разговору са бабом. Упитат ћу је:
– Нешто је морало остати од њих… Бар некаква мрва, траг, пепео… Ђе је то. Ђе су кости њихове?
– Баба дуго ћути. Окреће се од мене да јој не видим сузе у оку. Брише их вертуном. Упре прстом преко “канала” према Гушицима и рече:
– Тамо!
Тада сам први пут чуо истину, гдје завршише кости мученика коларићких. Пролазиће године, одлазит ћу са пионирима свакога априла пред рушевине Свете Петке. Захваљујући Марку Новковићу који је водио извиђаче, ово мјесто није од њих никад заборављено. Онда је то звало “полагање вијенаца”. Није било парастоса. Понекад ме крај априла затекне у завичају па одем запалити свијеће.

Мало нас је преостало на Кордуну, али не толико мало да једва двадесетак људи дође сваке године одати дужну пошту овима мученицима. Како год смо држали до предака, тако данас држимо и до себе. Једне године их мој Нина и ја запалимо у поноћ. Не знам, ја ту Свету Петку Коларићку сматрам за своју једину праву цркву.

Лани сам имао дуже разговоре са ријеткима који још памте. Сазнат ћу доста детаља о свему. Морам вам признати да ми је било помало и мучно након свега. Људи којима су поклани и спаљени ђедови, очеви, браћа , сестре, дјеца … нису свих ових година нашли за сходно да обиљеже мјесто гдје леже њихове кости. Интересантно је да је међу њима било људи у врху тадшњих опћинских, котарских и републичких власти, били на челу борачких организација и сл.
Покољ у цркви на Коларићу се догодио 26.04.1942 године, на саму Младу Неђељу. То је вријеме најжешће офензиве на Кордун.

Пробојем обруча на Петровој гори 14. маја , окончане су борбе и првих мирнијих дана након тога покупљени су остатци страдалих у коларићкој цркви. Превожени су воловским и коњским запрежним колима, на удаљености не дуљу од километра на локацију старог рудника барита у Гушиће (засеок села Купленско). Кажу да су дијелови тијела и костију путем испадали са кола. Прије тога је од људи из села Коларића узето пет житних “вршлога” (на Кордуну тако зову дрвени сандук у којем се дрзи жито у амбарима). Сандуци са костима мученика положени су у окно рудника. Данас ту локацију ријетки препознају. На једном мјесту се јасно види удубљење у земљишту.

Ових дана радим скице старе крајишке крстаче, по којима ће нити израђена реплика исте. Ако драги Бог да, слиједеће ће године бити обиљежено мјесто њиховог починка, а тражит ћемо могућност и за неко трајније обиљежје.

Жељко Кресојевић

Везане вијести:

Света Петка и Срби у Пламену

Zaboravljeni pravednici sa Korduna

Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље.

Миле-Милић Абрамовић, водник стожерне сатниjе 1. усташке боjне, 8. усташког здруга:

 “Ја сам за вриjеме Југославиjе припадао ХСС-и у коjоj сам био све до 1941. године. Приликом капитулациjе Југославиjе jа сам био код своjе куће у селу Корана (Српски Благаj) опћина Цвиjановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организациjу, коjом jе руководио млинар Јосо Пау­новић. Мjесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се органи­зирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунскоj Глини, Црном Врелу и Полоjу, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружа­ли смо се у Благаjу у jачини од 50-60 усташа на челу с учитељем Шаj­фаром и Јосом Пауновићем. Дошле су и усташе из Загреба. Расподи­jелили смо се у пет група и пошли свако у свом правцу у хватању Срба и пљачкање њихове имовине. Једна група ишла jе у Црно Вре­ло, друга у Цвиjановић Брдо, трећа у Шљивњак, четврта на Вељуну, пета у коjоj сам био и jа у Доњи и Горњи Полоj.

Наређено нам jе да похватане Србе водимо у благаjску школу, а ко буде бjежао да га морамо убити. Моjа група од 15 усташа хватали смо Србе у селу Ловрићи, Савићи, Опачићи, Деjановићи и други­ма. Неки су бjежали према шуми Палетини. Убили смо троjицу у биjе­гу више куће Раде Тепавца. Похватали смо 30. Ја, Мика Циндрић, зва­ни Брко, Микан Циндрић-Пађан и Анте Пауновић и други одвели смо их у вељунску школу и тамо затворили с другима. С нама су били и слуњске усташе од коjих се сjећам Ивана Скукана Тошиног, Марка Обаjдина Милића Скукана Тошиног из Растока, Николе Штефанца. Сjећам се добро да смо похватали тога дана више од 500 Срба и за­творили их у зграду школе и жандармериjску касарну на Вељуну и школу у Хрватском Благаjу. Сваког сата смо улазили у затворе и ту­кли чим смо стигли по Србима. Узимали смо све што су имали код себе. Ја сам ишао тући Србе у групи са Мирком Волфом, Миjатом Стани­шићем, Пером Грашићем (Чигриjом), Милићем Пауновићем (Фрањи­ним) и Стипом Грашићем (Стипановим). Нас шесторица усташа ушли смо у школу у jедан сат послиjе пол ноћи и тукли смо Србе док смо могли, те док се нисмо заморили. То су радиле и друге групе усташа.

Сутрадан дошли су камиони из Карловца и Слуња и одважали су повезане Србе с Вељуна у зграду школе у Хрватски Благаj. Опет смо ноћу упадали и тукли их чим смо доспjели. Благаjски Хрвати усташе су дању копали jаме у долини покраj школе близу католичке цркве и бездане jаме покраj ње у коjу смо такође бацали поклане Србе. Док су jедни клали и убиjали Србе над ископаним jамама и без­даном, други су држали около страже, удаљени jедни од других око 50 метара тако да ни jедан Србин не би побjегао. Срби су вођени из школе свезани двоjица по двоjица до jаме и над њом убиjани ба­товима и ножевима. Након убиства Слуњани су довезли живога вапна и посули по убиjеним људима и jама jе до jутра била затрпана у коjоj jе било потучено око 500 мушкараца, а онда су благаjски сеља­ци изорали долину и засиjали зоб по убиjенима.

Послиjе покоља био сам код своjе куће све до пада Благаjа ру­jна 1941. тада сам избjегао у Горње Табориште, гдjе сам остао све до пада Слуња листопада 1942. године.

Тада сам с осталим усташама побjегао у правцу Карловца. За вриjеме четврте њемачке офанзиве jануара 1943. био сам Ниjемци­ма водич према Кордуну. Помагао сам с осталима Ниjемцима код изградње Коранског моста. Поновним доласком партизана у Слуњ коловоза 1943. jа сам опет са усташама отишао у Петрињу, а затим у jануару 1944. сам прешао Черкезима, затим су дошли Слуњани коjи су побjегли пред партизанима, њих око 250 и сви смо се jавили у 8. усташку боjну у коjоj jе био заповjедник наш слуњски жупник Никшић. Он нас jе све одвео у Загреб, гдjе смо примили усташке униформе и оружjе те отишли за Цазин. Тамо смо стално водили борбе с партизанима. Осим борби jа сам имао и специjални задатак-дужност, био сам шеф затвора у Цазину у коjи смо затварали партизане коjе смо хтjели по­хватати у борби. Затим смо се 28. липња 1944. преселили у Ваганац, гдjе смо се борили с партизанима до jануара 1945. године. Са мном су у истоj кући становали Иван Скукан из Растоке, Петар Влашић усташки поручник из Далмациjе и Иван Обаjдин из Подмелнице. Ја сам и овдjе био шеф затвора и имао сам 10 усташа коjи су при затвору држали стражу.

Мjесеца листопада 1944. када смо ухватили партизанку Боjу Гргић, водио сам над њом истрагу. Након пет дана jа, Иван Ску­кан, Миjо Обаjдин и jедан цивил Хрват из Дрежника извели смо Боjу добро измучену из затвора недалеко жице око 100 метара гдjе смо исту Боjу Гргић и убили, те у наглости како сам jа у наглости мотиком jе убиjао, замахнуо сам и нехотице засjекао и усташу Ивана Скука­на по десноj нози. По завршетку убиства ми смо jе затрпали и вратили се у своjу усташку базу. Када ме jе Ђука Жанић питао након некога времена гдjе jе Боjа, одговорио сам му да Боjа спава у долини.

У листопаду 1944. похватали смо више од 100 српских сељака у околици Ваганца и све смо jедне вечери потукли, затим смо се састали у кући Иве Билана, узели 10 литара ракиjе и послиjе убиства пили и пjевали.

У заjедници са мном пили су ракиjу сви они коjи су извршили заjед­нички злочин над похватаним српским народом у Ваганцу и то: jа, Миjо Обаjдин из Подмелнице, Иван Сабљак из Саборског, Јоса Сертић из Селишта, Јоса Сертић из Сертић Пољане, Иван Обаjдин из Слуња, Мирко Орешковић (Личанов) из Дрежника и jош пет усташа из Месићеве боjне. Остао сам тако у Ваганцу док нисам морао побjећи са свима усташама испред партизана 1945. Побjегли смо у Бихаћ, затим у Костаjницу гдjе смо остали до капитулациjе НДХ. Тада смо побjегли чак до Дравограда, гдjе су нас ухватили партизани и отпремили нас у логор у Бачку гдjе сам био све до 19. коловоза 1945. године. На­кон тога дошао сам своjоj кући. Након неког времена партизани су ме ухапсили и довели у затвор гдjе се и сада налазим.

Пошто нисам у почетку навео лица коjа сам 6. маjа на Ђурђев дан 1941. ухватио у Полоjу, сада напомињем њихова имена и то: Давид Деjановић, Раде Деjановић, Јован Деjановић, Рафаjло Вулетић, Никола Опачић, Раде Опачић, Тодор Чика, Драгић Вукмировић, Драгић Никшић, Миладин Никшић, Стеван Деjановић, Никола Деjановић, Симо Опачић, Милић Вулетић, Моjсиjа Вулетић, Милош Премац, Миjо-Михаj­ло Опачић и Моjо Опачић.

Све горе поменуте похватао сам jа код њихових кућа и одвео у Благаj у школу, коjи су били након краћег времена побиjени – стре­љани.

Више немам ништа рећи, а све горе наведено тврдим да jе истина на коjе даjем добровољно своj власторучни потпис.

Хисториjски архив Карловац, Фонд Земаљска комисиjа за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Записник од 22. новем­бра 1945. године.

Јанко Медвед, Хрватски Благаj, Слуњ:

Јанко Медвед рођен jе 1898. године у Хрватском Благаjу, опћина Вељун, котар Слуњ. Један jе од усташа коjи jе хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убиjао. Маjа мjесеца 1941. године када jе учествовао у злочину у Хрватском Благаjу имао jе седме­ро дjеце.

Ево шта каже у своjоj изjави од 21. маjа 1945., о покољу Срба у Хрватском Благаjу 6-8. маjа 1941. године:

“Маjа мjесеца 1941. године jа сам одмах примио оружjе и сту­пио у усташе са Пером Чигриjем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волф и другима из Хрватског Благаjа. Било нас jе наоружаних 50, коjи смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвиjановић Брдо, Вељун, Перjасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима ми смо похапсили поред мушкараца, жене и дjецу. Њих око 500-600. Неке су жене с дjецом пуштени. Ми смо мушкарце затворили у жандарме­риjску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали сваки пола сата наизмjенично смо их тукли нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли други су отишли у Благаj да ко­паjу jаме код школе у jедноj долини према католичког цркви.

Други дан 6. маjа 1941. ми смо Србе гонили у зграду школе у Благаj гдjе смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали jаме, гдjе ћемо их затрпати, а док су jедни ко­пали jаме у долини, други су улазили у школу и мрцварили и тукли на звjер­ски начин поменуте Србе, од коjих jе неколицина у школи и помрла, коjи су били на звjерски начин мучени.

Када су jаме биле готове ми смо увече изводили испребиjане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тj. мацолама. Кад смо их довели до jаме ми смо командовали да лег-ну и они су морали полећи, па смо ишли од jедног до jедног и ударим га два пута у главу са батом и с њиме одмах у jаму. Мене jе за­пао ред на пету партиjу у коjоj jе било 12 Срба, а са мном су их спроводили до jаме: Мика Штаjдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо дошли до jаме први jе узео бат Перо Грашић, коjи jе убио четворицу, а jа сам осталих 8. Друге усташе су их побацале у jаму. Када смо обавили таj посао отишли смо у школу и вадили опет 10 по 10 и давали их другим усташама коjи су их водили до jаме и тамо тукли. Тако смо имали посла циjелу ноћ, све док се ниjе разданило. Убиjали смо и даље. Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна коjе су посипале по напола измрцвареним људи­ма, коjи су се у jами jош помицали-кретали и тада су их почели затрпа­вати. Када смо их затрпали ми смо jаме заравнали и jош смо над њи­ма заиграли коло. Коло jе предводио Стипан и Миjа Грашић и jош неке усташе из Загреба. Сељаци Благаjа су долину изорали и засиjали зоб.

Већ други дан ишли смо у пљачку у Црно Врело, на Вељун и дру­га српска села из коjих jе био покупљен народ. Тада смо дотjерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своjе дjело вршили више пута, jер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући гдjе сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружjе од попа Блажа Томљеновића, коjи jе тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своjу посаду у Благаjскоj школи, а и више пута смо ишли у акциjе у српска села, гдjе смо вршили пљачку крупне стоке, а наjвише свиња итд. Неко вриjеме сам био код куће и радио своj посао. Све jе то тако траjало до 26. ожуjка 1945. док нисам с усташама побjегао у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми стариjи смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали. Када су партизани напали Карловац jа сам побjегао с осталим бjегунцима у Загреб, а из Загреба смо бjежали с воjском према Словениjи све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдjе су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовоj кући, сем нас неколико, коjе су партизани препознали, ухватили нас и затворили.

Више немам ништа рећи, а све наведено jе тачно и даjем своj потпис.”

Јанко Медвед с. р.

Хисториjски архив у Карловцу КА – Слуњ, Изjаве о злочинима.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 01. априла 2016. године.

Везане виjести:

Водите их и побиjте, они су пресуђени…

Википедиjа: Покољ у Благаjу 1941.

Нека га, нека умре од глади

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

РЕАГИРАЊЕ на чланак Звонимира Деспота „Митоманиjа Ђуре …

Преносимо: Затезало демантира Туђмана: У Јадовну су усташе убили …

Ђуро Затезало: Без истине нема ни помирења ни људскости – Јадовно …

Предговор књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – Аутор …

Свjедочанства о злочинима у Петровоj гори и њеним околним селима од децембра 1941. до краjа маjа 1942. године

 Пише: Ђуро Затезало

На подручjу кордунашке опћине Воjнић живjело jе, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28 припадника других народности. Од укупно 27.608 Срба за вриjеме Независне Државе Хрватске угасио се живот њих 7.626, односно 27,62% те популациjе. Међу убиjенима су 1.634 дjетета у старости до 15 година живота и палих у борби против фашизма а за слободну своjу хрватску домовину 1.508 бораца. Да би што више осоколио своjу зликовачку воjску у плану потпуног истребљења српског народа с подручjа Независне Државе Хрватске, на Кордун jе дошао и њихов поглавник др. Анте Павелић.

“У сриjеду, 31. просинца 1941. године, проборавио jе Поглавник на Кордуну… са своjом пратњом у коjоj су се налазили Његова преузвишеност генерал г. Оксилиа и Поглавников побочник, боjник Лисак циjели дан. Поглавника jе при доласку на ово подручjе (усташкодомобранска офанзива на српска села сjеверног диjела Кордуна, оп.аут.) дочекао боjник Поглавникове тjелесне боjне Анте Мошков, заповjедник одjела, коjима jе повjерена дужност да осигураjу ово подручjе и да га очисте… Поглавник jе стигао у Бовић… био jе веома задовољан с духом коjи прожима наше усташе, домобране и оружнике и са спремношћу на жртву коjу они показуjу на сваком кораку…” (Лист “Хрватски народ” од 3.1.1942.)

Само за 12 дана jануарске зиме 1942. године нестала су у пламену сва српска села сjеверног диjела Кордуна. Усташе, домобрани и оружници руковођени поглаваром др. Антом Павелићем убили су, поклали или спалили у њиховим властитим кућама 1.617 српских сељака и попалили 2.000 кућа и 3.654 сjеника, стаjе, свињца и кокошињца. Приjе тога су опљачкали сва њихова материjална добра, те похватали сву лутаjућу стоку и одвели са собом. Са своjих огњишта разбjежали су се они што успjеше умаћи крвницима и са своjим завежљаjима у рукама избjегоше у окриље Петрове горе да би спасили тек голе животе. Остао jе само дим и пепео на згариштима. Замукле су момачке пjесме и вриска веселе дjеце. На све стране само jауци и патње.

У вриjеме 1941. на 1942. годину у jарцима и грмовима Петрове горе, на високом сниjегу и великоj хладноћи, нашло jе своj привремени спас од усташког разбоjства више од 10.000 српских сељака Кордуна, 730 партизана и неколико стотина партизанских и цивилних рањеника смjештених у колибама, земуницама, и под крошњама дрвећа, без одjеће, обуће, хране и било какве медицинске и друге помоћи. Тако су српске избjеглице биле изложене потпуном уништењу и не само од стране злочиначке воjске Независне Државе Хрватске.

Тек што су се прихраниле пљачком и злочинима над становништвом српских села сjеверног диjела Кордуна децембра 1941, усташе су већ у прољеће, марта, априла и маjа 1942, покренуле своjе снажне офанзиве на избjеглице, партизане и рањенике у Петровоj гори.

Наjвеће дотад почињене злочине извршила jе хрватска воjска др. Анте Павелића у вриjеме офанзиве на Петрову гору од 9. до 14. маjа 1942. године. Тада су усташе под заповjедништвом усташког емигранта, пуковника Анте Мошкова, команданта поглавникове тjелесне боjне, побиле, поклале и спалиле у властитим им кућама, те одвели у усташки логор Јасеновац и Стару Градишку 3.307 српских цивила: жена, дjеце и стараца.

Мошков jе користећи сва могућа пропагандна средства у своjоj наредби за уништење партизана, рањеника и српских избjеглица у стезању обруча око Петрове горе, сходно усташкоj идеологиjи, истакао: “Све особе коjе се нађу у пошумљеном диjелу Петрове горе имаjу се побити, куће у шуми имаjу се попалити, а исто тако сва склоништа, те уништити подземна складишта и склоништа. Благо на коjе се наиђе тjерати испред себе…”

За извршење замишљеног и планираног истребљења српског народа у Петровоj гори маjа 1942. Мошков jе повео са собом 7.000 – 8.000 добро наоружаних усташа, домобрана и оружника, воjника НДХ, од коjих jе њих 4.700 из елитних усташких jединица ангажирао у затварању обруча око српских избjеглица, рањеника и тек 730 партизанских бораца.

Многе избjеглице коjе нису умрле од глади, зиме, смрзавања, болести нађоше смрт од злочиначког ножа, како у вриjеме усташког окружења Петрове горе, тако у обручу, као и након партизанског пробоjа истог. Наjвећи броj српских сељака-избjеглица: жена, дjеце, стараца на наjокрутниjи начин усмртише усташе у jарцима Петрове горе, поклаше и спалише у тек подигнутим колибама и њиховим кућама села Перне, Пецке, Широке Риjеке, код потока Бублена, у jарку званом Лисичjак, у Јарчевцу, у Купленском, Крстињи, Црном Потоку, Маљевцу и Воjишници гдjе су усташе похватале жене и дjецу ножевима изболи и jош живе или полуживе побацале у њихове запаљене куће.

Неки диjелови шуме били су преплављени лешевима недужних жртава… “На падинама Музинове стране, према Перни, наишли смо на више од 100 изнакажених тиjела дjеце, жена и стараца, наjстравичниjег изгледа. Недалеко од те групе, лежала jе друга група поубиjаног и измрцвареног народа. На jедном мjесту наишли смо на трогодишње диjете – живо поред мртве маjке. И код Петровића jарка циjела ледина била jе прекривена мртвим тиjелима. С неких jе била одерана кожа, другима су распорени трбуси, и тако даље – све грозниjе од грозниjег… Ниjесмо jош загледали мртве не би ли препознали кога од своjе породице, рођака или комшиjу” (Котар Вргинмост у НОБ-и 1941-1945. Душан Баjић: Злочин усташа за вриjеме офанзиве на Петрову гору).

Тада jе настала по трагичности наjпотресниjа пjесма:

На Кордуну гроб до гроба

тражи маjка сина свога.

Нашла га jе, на гроб клекла

и овако сину рекла:

О моj сине, радост моjа,

гдjе почива младост твоjа?

Отац плаче, маjка цвили,

отвори се гробе мили.

Гробак се отворио,

синак маjци говорио:

Не плач’ мила маjко моjа,

тежа ми jе суза твоjа,

него црна земља моjа.

Хаjде, маjко, дому своме,

не долази гробу моме.

Хаjде, маjко, кажи роду

да се бори за слободу!

Не знаjући за пробоj партизана и jедног диjела цивила из троструког усташко-домобранског обруча, 1.800 углавном жена, дjеце и стараца, огладњелих и испаћених, одазвало се усташким позивима путем летака, бацаних из авиона већ од 12. маjа, да дођу с биjелим плахтама (крпама) у Воjнић, jер се ником ништа неће догодити, ако се предаjу, jер им то гарантира сам поглавник др. Анте Павелић.

Измучене избjеглице повjеровале су зликовцима и 14. маjа 1942. отишле из већ ослобођене Петрове горе, путем кроз село Радоњу у Воjнић. Све су их усташе отпремиле у усташке логоре смрти Јасеновац, Стару Градишку, неке на присилни рад у Њемачку, неке на Београдско саjмиште, а дjецу одвоjиле од родитеља и упутиле у усташки логор Јастребарско. Риjетко се нетко од њих послиjе рата вратио свojим кућама.

О геноциду на Кордуну, у Петровоj гори и њеним околним селима, у вриjеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову гору у првоj половини 1942. године записао сам 1961/2. године свjедочанство преживjелих жртава: Јелене Новаковић, Љубе Михаjловић, Ђуре Студена, Анђелиjе Напиjало, Драгића Напиjало, Милице Ковачић, Милке Радоjчић, Милке Напиjало, Душана Зjаче, Миле Џодан, Вукашина Саше Миљевића и Јелене-Јеке Перић.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. јула 2015. године.

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

REAGIRANJE na članak Zvonimira Despota „Mitomanija Đure …

Prenosimo: Zatezalo demantira Tuđmana: U Jadovnu su ustaše ubili …

Đuro Zatezalo: Bez istine nema ni pomirenja ni ljudskosti – Jadovno …

Predgovor knjige „Radio sam svoj seljački i kovački posao“ – Autor …

Масакр у Благаjу су извршиле усташе над Србима из Вељуна и околине коjи jе траjао од 6. до 8. маjа 1941. године. Био jе први масовни злочин геноцида над Србима на Кордуну. Био jе то организован злочин планиран у самом врху усташке организациjе и почињен са геноцидном намером истребљења српског становништва на териториjи НДХ.

У овом злочину око 530 мушкараца из Вељуна и околине похватано jе или домамљено на превару у зграду жандармериjске касарне и школе у Хрватском Благаjу и усмрћено jе на зверски начин хладним оружjем, осим jедне групе коjа jе била стрељана.

Планирање злочина и изазивање мржње

Краjем априла 1941. у жупном стану жупника Блажа Томљеновића у Хрватском Благаjу одржан jе састанак усташког таборника за општину Вељун, вељунског учитеља Ивана Шаjфара и млинара Јосипа Пауновића. Договорено jе да се убиjе млинар Јосип Мраунац, Хрват по националности, и његова породица, и да се за то убиство окриве Срби из Вељуна. Оваj догађаj jе требало искористити за распиривање националне мржње и као изговор односно повод за злочине над Србима.

Неколико дана касниjе на састанку 35 усташа у Карловцу, коjим jе руководио усташки официр Здравко Карловић, Јосип Пауновић jе изложио оваj план, коjи jе jедногласно прихваћен. Састанку jе присуствовао усташа Милан Бонета, коjи jе о овоме после рата дао изjаву истражним органима.

Ноћу између 4. и 5. маjа 1941. године, ова група се довезла у Хрватски Благаj, где се састала са Шаjфаром, жупником Томљеновићем, Пауновићем и jош неким усташама. Један део усташа размештен jе као обезбеђење, а у кућу Јосипа Мраунца ушли су Јосип Пауновић, Перо Грашић Чигриjа и Блаж Томљеновић. Они су заклали Јосипа (39), његову жену Мариjу (34), маjку Ану (69) и синове — Ивана (16) и Николу (5). Дванаестогодишња Милка скочила jе кроз прозор у реку Корану и по ноћи успjела да преплива и да дође до првих кућа у Благаjу и исприча трагедиjу своjе породице.

Хапшење и судски поступак

Усташка власт у Карловцу у сарадњи са усташким станом у Слуњу именовала jе „истражну комисиjу“ да на лицу места утврди чињенично стање,. Међутим, и пре било каквих „резултата истраге“, отпочела jе оркестрирана кампања.

Загребачки лист „Хрватски народ“ обjавио jе вест — „Српски разбоjници уморили су на звjерски начин угледног Јосипа Мравунца и четири члана обитељи његове“:

„У ноћи од уторка на сриjеду догодило се у Хрватском Благаjу незапамћено крвопролиће. Чета српских разбоjника упала jе у млин Хрвата Јосе Мравунца. Српски разбоjници напали су Мравунца отворено, изболи га ножевима тако да jе несрећни човjек одмах умро. Осим тога убили су његову жену Кату, маjку Ану, петнаестогодишњег сина Ивана, четворогодишњег сина Николу. Разбоjници су оставили мртво тиjело у млину, а остале чланове обитељи побацали у риjеку Корану. Такође су у Корану бацили његову ћерку Милку коjа jе била jош жива, па се спасила пливањем. Разбоjници су украли 3000 динара. Власти су том приликом провели свестрану истрагу, па се очекуjе да ће ово крвопролиће доскора бити потпуно разjашњено и заслужено кажњено.“

Масовно хапшење Срба на подручjу општине Вељун усташе су отпочели 6. маjа 1941. године, на Ђурђевдан. Из Загреба, у Хрватски Благаj, су стигла два камиона усташа, под командом Ивана Шарића, са коjим се вратио и жупник Томљеновић. Образовано jе пет усташких група да по селима општине Вељун хапсе Србе. Наjпре су похапшени истакнути људи, а затим су похватани сви мушкарци од 16 до 60 година коjе су усташе затекле. Усташе су
људима говорили да не дозволе да их воде, него да сами иду на Вељун уколико се осећаjу невиним. Многи су послушали. На таj начин похватано jе из вељунске општине укупно 625 Срба, од коjих су њих 95, већином стараца, пустили, а осталих 530 одвели у Хрватски Благаj и тамо затворили у школу.

После рата су преживели сведоци дали заjедничку изjаву:

„Сjутрадан, на Светог Ђорђа, тj. на 6. маjа 1941. године по наређењу усташког повjереника Шаjфара Ивана, учитеља из Вељуна, жандарми су ухапсили Добросављевић Бранка, свештеника из Вељуна; Маноjловић Ману, трговца и гостионичара у Вељуну; Дудуковић Тоду, општинског начелника у Вељуну; Вучковић Љубу, земљорадника из Глинице; Стоjића Милу, општинског стражара; Ловрић Лазу и његовог сина Милу, земљорадника из Цвиjановића Брда. Исти дан послиjе подне ухапсили су: Добросављевић Небоjшу, студента права, сина свештеника Добросављевића, те више других чиjих се имена сада више не сjећамо. Таj дан су жандарми отишли у Полоj, срез Воjнић, и тамо покупили око 50 Срба и дотjерали их у Вељун. Сви ови Срби били су испочетка затворени у подруму жандармериjске касарне, гдjе су их усташе из Хрватског Благаjа тукле. “

У Загребу jе образован „изванредни суд“, коjи су сачињавали: предсjедник Јосип Рукавина, Грга Ереш, Мирко Микац, Здравко Берковић, др Иван Громес, Владо Сингер и Иван Белтехан. Суд jе изашао у Хрватски Благаj, па jе инсцениран привид судског поступка. Према изjави Грге Ереша, ухапшени су jош пре „судског поступка“ били мучени:

„У Вељуну смо нашли групе усташа. У разговору са Шаjфаром Иваном речено нам jе да треба да спроведемо истрагу над 150 људи (ухапшених), коjи су организовали четнички устанак и убили jедну хрватску обитељ … Почели смо са радом. Људе коjе смо позивали и саслушавали били су страшно измучени и изнакажени од батина, а по читавом тиjелу су били попрскани крвљу“

Доведена jе и преживела Милка Мраунац ради наводног препознавања починилаца. Иако ниjе никог препознала,

„… осуђена су 32 човjека на стрељање зато што су наводно убили хрватску обитељ и због покушаjа четничког устанка док су остали ухапшеници ослобођени. Осуђени су тражили помиловање, а суд jе одлучио да се молбе за помиловање упуте у Загреб на рjешење. Вjекослав Лубурић „Макс“
преузео jе осуђенике и одвео до ископане jаме и дао да се пострељаjу. Касниjе
сам сазнао да jе Макс све стрељао …“

Масакр

Похапшени Срби коjи нису осуђени и стрељани, у току наредног дана и ноћи изведени су по групама на оближње припремљено стратиште, где су зверски поубиjани.

Усташа Јанко Медвед овако jе описао масакр:

„Превезли смо око 400 људи из затвора у Вељуну у школу у Благаj. Тукли смо и мучили људе од коjих jе jедан дио од мучења умро у затвору. Колико се сjећам 8. маjа убиjали смо људе. Водили смо 10 по 10 Срба до ископане jаме и тамо их тукли крамповима, ножевима и батинама.
Кад смо их довезли до jаме, командовали смо да легну, тако да смо од jедног до другог ишли и ударали по два пута у главу а затим смо их бацили у jаму. Било jе људи коjи су напола живи бачени. Мене jе допао ред на пету партиjу у коjоj jе било 12 људи, а свакога jе спроводио по jедан усташа. Са мном су спроводили: усташа Мика Штаjдухар, Перо Грашић, Вале Пауновић, Иван Волф, Мате Штрк, Јосо Маринац и jош неки.

Кад су Срби легли код jаме први jе узео жељезни бат Перо Грашић и са њим убио четворицу. Узео сам бат и jа и сам убио осталих 8 људи. Када смо тако све људе поубиjали, др Никола Здунић допремио jе jедна кола живог креча коjи смо посули по људима jер их jе било jош доста живих. Затрпали смо jаму и заиграли коло …“ “

(Изjава Јанка Медведа пред органима ОЗН-е у Карловцу 21. 5. 1945., Хисториjски архив Карловца)

Од око 530 заточеника, преживео jе jедино Душан Никшић, коjи jе пре масакра успео да побегне из школе. Међу побиjенима била су два православна свештеника, као и 17 чланова Комунистичке партиjе Хрватске, међу коjима и секретар котарског комитета КПХ Слуњ Никола Кукић.

Усташе су оваj покољ држале у таjности и протурале су гласине како су ухапшени одведени на рад у Немачку. Истина о масакру откривена jе тек у августу 1941. године, кад су партизани заробили Ивана Шаjфара. Жупник Блаж Томљеновић заробљен jе од партизана 1942. године и осуђен на смрт стрељањем.

Наставак геноцида

Вељунски масакр представљао jе само увод у контунуирану праксу геноцида над Србима у НДХ. Током наредних месеци усташки режим наставио jе са масовним злочинима геноцида и на Кордуну и на целоj териториjи НДХ. Злочини су чињени отворено, брутално и масовно, без икаквих обзира, без повода или образложења, и без икаквог привида судског поступка. Према евиденциjи Државне комисиjе за попис жртава рата, од фашиста jе у Вељуну
страдало укупно 768 људи, од коjих jе 55 погинула као борци у Осмоj кордунашкоj дивизиjи НОВЈ. На целоj териториjи Кордуна броj жртава фашизма износи 27.457, односно око 30% предратног становништва. Као сећање на ове догађаjе настала jе позната народна песма „На Кордуну гроб до гроба“.

Напади на споменик

Послиjе 1991. у Хрватскоj се десио читав низ напада на спомен обиљежjе жртвама покоља. Често jе исписивање графита и уринирање на споменик.

Референце:

Душан Кораћ, Кордун и Баниjа у народноослободилачкоj борби и социjалистичкоj револуциjи, Загреб 1986. pp. 107 Изjава Грге Ереша, дата органима УДБ-е у Загребу 24. jула 1947., Милан Булаjић, Усташки злочин геноцида и суђење Андриjи Артуковићу 1986, књига II, pp. 473, Београд 1988.

Изjава Грге Ереша, дата органима УДБ-е у Загребу 24. jула 1947., Милан Булаjић, Усташки злочин геноцида и суђење Андриjи Артуковићу 1986, књига II, pp. 474, Београд 1988.

Opet divljanje u Veljunu – Ljudska prava – H-Alter, Приступљено 1. 4. 2013.

Литература

Баић, Душан (1980). КОТАР ВРГИНМОСТ У НО БОРБИ 1941-1945. Вргинмост: Опћински одбор Савеза бораца НОР-а.

Извор: Wikipedia

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. марта 2016. године.

Од 6. до 9. маjа 1941, похватале су усташе на пре­вару 600 Срба мушкараца с подручjа котара Слуња и Воjнић, од коjих су 520 поклале у Хрватском Благаjу

На Ђурђевдан, 6. маjа 1941. године, освануо jе лиjеп сунчан дан.

Тога дана Срби се свечаниjе одиjеваjу, иду jедни другима на Крсну славу у госте, разговараjу о успjесима у обављању прољетне сjетве. Веселе се и радуjу. Све jе раздрагано и свечано.

Нитко ни у помисли ниjе могао слутити да ће то бити дан нечу­веног злочина над невиним сељачким становницима Кордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, до­бро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Паве­лића и наређењу Еугена Диде Кватерника.

Управо тога дана, 6. маjа, дана весеља и славе, у рану зору, одjекнули су први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перjа­сице, Доњег Полоjа, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати – усташе хватали су своjе комшиjе Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта – мучилишта на Вељуну, Перjасици, Слуњу и Хрватском Благаjу.

Да би могли почети проводити такву, озакоњену политику Не­зависне Државе Хрватске, масовно истребљење српскога народа из Хрватске, усташке су власти организирале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благаjу, омиљеног човjека међу Србима и Хрватима.

Управо ту на Кордуну, према оцjени усташких поглавара гдjе су Срби и Хрвати вjековима живjели у добрим комшиjском односима, требало jе злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвавити. То су извели на наjподлиjи могући начин.

Већ краjем априла 1941. године, након првог масовног поко­ља Срба у селу Гудовцу код Бjеловара 28. априла исте године, у жупном стану у Хрватском Благаjу на Кордуну, састали су се усташки по­вjереник за Вељун Иван Шаjфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то уморство учинили Срби с Вељуна.

О том њиховом договору упознао jе на састанку у Карловцу 35 пробраних усташа њихов официр Здравко Кар­ловић коjи су и дониjели детаљан план о ликвидациjи Јосе Мравунца и његове породице.

На том састанку учествовао jе и већ до тада до­бро познати усташа из села Фурjана, Милан Бунета, коjи jе на саслу­шању 27. jула 1945. године у Карловцу, поред осталог испричао:

“Главна тема састанка била jе инсценирање убиства млинара Мравунца Јосе и његове фамилиjе из Х. Благаjа к. бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидациjу Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.

Пошто jе хрватско село Благаj врло пасивно, а сусjедно село Вељун у коме су настањени Срби знатно богатиjе, требало jе наћи некаквог повода за ликвидациjу људи из Вељуна како би се касниjе народ из Хрватског Благаjа могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити.

На поменутом састанку jе Јосип Пауновић из Благаjа предложио да присутне усташе jедне ноћи отиђу у Благаj и тамо ликвидираjу хр­ватску фамилиjу Јосипа Мравунца.

Овим убиством постигао би се двоструки успjех:

1. Убиство фамилиjе Мравунац сматрало би се злочи­ном кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио пов­од за jавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, коjе треба таjним начином поубиjати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Њемачку и

2. Млинара Мравунца Јосипа требало jе иначе ликвидирати jер се он више осjећао као Југославен него Хрват – католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико конкурира ос­талим бољим хрватским млинарима из истог села. На састанку су поред Пауновића Јосипа из Хрватског Благаjа, присуствовали Грашић Перо-Чиг­риjа и ми из Карловца. Сви учесници у дискусиjи сложили су се са приjед­логом Пауновић Јосипа…”

Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић, шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повjереник опћине Вељун Иван Шаjфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаjа, усташки емигранти коjи су дошли из Загреба наjближи поузданик по наређењу Диде Кватерника, усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића, Миjо Бабић, Вjекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаjа.

Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маjа 1941. године, усташе обучене у сељачку одjећу убиле су Јосу Мравунца, супру­гу му Мариjу, маjку Ану, малољетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у риjеку Корану и она jе jедина преживjела.

Сутрадан, 6. маjа 1941. године, шеф слуњских усташа жупник Иван Никшић послао jе телеграм свим оружничким станицама у ко­тару Слуњу: “Срби у Благаjу убили хрватску породицу Јосипа Мра­вунца. Забраните Србима излазак из кућа…”

Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљаjући о судбини по­хватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић им jе рекао: “Ја знам да њих има и добрих људи, али шта му за то наjбоље можеш, него да му пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаjа, како еми­гранти тако и домаћи – комшиjе.

У три дана, од 6. до 9. маjа 1941, похватале су усташе на пре­вару 600 Срба мушкараца с подручjа котара Слуња и котара Воjнић, од коjих су 520 поклале у Хрватском Благаjу, а других 80 jе на ин­тервенциjу талиjанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у ками­онима с пута према Хрватском Благаjу у Слуњ и пуштено своjим кућама.[1]

Једини коjи jе успио побjећи с тог масовног губилишта у Хрват­ском Благаjу и то изнад саме “Попове jаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве, био jе Душан Никшић из Доњег Полоjа коjи jе испричао:

“6. маj 1941. године – Ђурђевдан. Одjедном се код моjе куће поjави група цивила – комшиjа Хрвата с воjничким пушкама и наредише нам: “Предаj се, руке увис!”.

Изненадили смо се кад смо видjели да су то нама добро позна­ти комшиjе из Хрватског Благаjа. Моj отац, два брата и jа дигосмо руке и они викнуше: “Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – мли­нара, ви га ноћас убисте”. Њима jе тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.

Одвели су нас и затворили у кућу нашег комшиjе Миће Ловрића.

Ту jе већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полоj и неко­лико из сусjедних села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и циjевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармериjску касарну.

Тамо смо имали шта видjети. Људи леже измрцварени по читавом поду.

Добро сам запамтио страшно окрвављеног свештеника Бран­ка Добросављевића, његовог сина Небоjшу, студента медицине, предсjедника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Маноjловића и Муjицу Вучковића.

Кад смо упитали што jе то с њима, рекоше нам: “Причекаjте па ћете видjети шта ће бити и с вама!”

У jед­ном ћошку просториjе угледах неколико крвавих колаца. Помислих: лоше ће бити. У томе часу уђоше усташе “маjари” из Благаjа, а међу њима усташки повjереник Дане Маринац. Построjише нас у двоврсни строj. Са стране сваког од нас стаде по jедан зликовац с колцем у руци, а двоjица с предње стране с пушкама у руци окренутих циjеви према земљи, а кундацима према горе.

Настаде оно што нико ниjе очекивао. По реду са чела почиње туча и батињање, траjе док им jе воља, док се не озноjе и не заморе. Ако би коjи човjек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тиjелима. Кад су нас тако испребиjали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаjа, зауставише камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе еми­гранти.

С њима се шепурио жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шаjфар.

На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и стариjим људима, чупање косе млађим људима. Гледао сам како мом оцу Драгићу чупаjу бркове, Рафаjлу Деjановићу, Ради Деjановићу и другима.

Домаћи „маjари” и емигранти – усташе кундацима удараjу вичући: “Устани, сjедни, маjку вам српску!”

И тако циjели дан и ноћ.

Сутрадан, 7. маjа 1941., построjили су нас испред школе и довели ону малу дjевоjчицу Милку, кћерку убиjеног млинара Јосе. Она jе требала по њиховом наговору препознати оне коjи су злочин почини­ли. Водили су jе између наших редова и тражили да упре прстом у не­кога од нас.

Дjевоjчица jе на краjу изjавила: “Од ових људи ниjе нико. Они људи коjи су убили моjу маjку, оца и браћу имали су друкчиjе крагне на кошуљама и маjе су им другачиjе него овима”. На то су се издерали на њу и некуда одвели.

Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била jе несношљива загушљивост.

Усташе су нам говориле: “Видите како вам jе сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по глава­ма!” Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, коjе су батинали и мучили као и нас дан раниjе.

8. маjа изведени смо из подрума и прос­ториjа школе.

Построjени чекали смо.

У то jе у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Кар­ловца. Он jе преслушавао људе. Али никога ниjе питао за покоjног Јосу Мравунца, већ само за оружjе. Свештеник Скорупан, коjег jе jедан усташа jако мучио, рекао jе истом да упита суца Ласића какав jе он човjек, судиjа то може потврдити, jер га он добро познаjе да jе увиjек био добар од када живи на овом подручjу, како са Србима тако и с Хрватима. Усташа jе и упитао суца Николу Ласића: “Је ли ово истина што каже?”

Све што jе судац Ласић рекао било jе: “Биће.”

Исте вечери по пресуди суца Николе Ласића и jош двоjице усташа, сви смо осуђени на смрт.

Негдjе око 23 сата судац Ласић jе затражио да се издвоjи група нас око 36, од укупно пописаних 520 Срба колико нас jе било према попису усташе Ивана Шаjфара.

Никола Ласић,[2]  судац, наш позна­ник, jе том приликом рекао: “Водите их и побиjте, они су пресуђени…”

Распоредили су нас 6 по 6 партиjа.

Размишљам грозничаво што да радим?

Помислио сам да скочим кроз прозор, али како сам видио усташе с ножевима на пушкама, нисам имао изгледа за биjег. Уђоше усташе с конопцем и свезаше нас двоjицу по двоjицу за руке. Два на челу, два у средини, два у зачељу. Људи у великом страху посрћу и клецаjу, руке им клате. Чак и оном усташи коjи нас jе везао дрхте руке.

Испред нас ишао jе усташа коjи нас jе водио канапом нешто дужим од jедног метра. Тако и онаj иза нас. Троjица усташа ишла су с наше десне а троjица с лиjеве стране с пушкама и ножевима.

Вриjеме jе пролазило као никада. Минути живота су у питању.

У шестоj партиjи био сам jа. Дошла jе и она на ред смрти.

Нисам престаjао мислити како да се спасим. Једини спас био jе биjег. Али како?

Некако сам успио разжњирати ципеле. Но био сам свезан с jедним старим човjеком из Вељуна. Баш у средини колоне…

Још када су ме зликовци везали, испружио сам десну руку и зате­гао. То ми jе омогућило да се већ кад су нас повели, ослободим конопа. Старац jе то примиjетио, али ме ниjе хтио одати. Из школе по­ведени смо према католичкоj цркви. Пут коjим смо ишли био jе узан.

Усташа покраj мене jе мало изостао. Искористио сам таj моменат и скочио преко живице у лиjеву страну.

Усташа jе викнуо: “Побjеже!” Почели су пуцати.

Пролетио сам онако бос кроз долину покраj самог бездана. Као птица, тако сам пролетио другу па и трећу долиницу, а затим готово у кораку прескочио цесту и трчао према брду Лисац.

Ту сам био ван усташког пушчаног домашаjа. Када сам сти­гао до Лисца, сjео сам на камен да ме бар мало прође смртни страх.

Јасно сам чуо пуцање из пушака. Закључио сам да изнад jаме код католичке цркве убиjаjу наше људе.

Овим биjегом за мене jе прошло наjгоре што се замислити може.”… 

Поклани Срби из Вељуна и његове околице су бачени у већ ископане jаме у ували између католичке цркве и зграде школе у Хр­ватском Благаjу. Жртве су посули кршћани-католици живим кречом и затрпали земљом.

Хрвати, мjештани су jе послиjе преорали и засиjали зоб, како би се изгубио сваки траг злочина…

Изjаву дао: Душан Никшић, Доњи Полоj – Вељун

Изjаву записао: Ђуро Затезало 19. новембра 1961. године у Вуковару

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 07. маја 2017. године.

Везане виjести:

Википедиjа: Покољ у Благаjу 1941.

Нека га, нека умре од глади

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна
Заборављени праведници са Кордуна
Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

REAGIRANJE na članak Zvonimira Despota „Mitomanija Đure …

Prenosimo: Zatezalo demantira Tuđmana: U Jadovnu su ustaše ubili …

Đuro Zatezalo: Bez istine nema ni pomirenja ni ljudskosti – Jadovno …

Predgovor knjige „Radio sam svoj seljački i kovački posao“ – Autor …

Интервал од деветог до четрнаестог маjа у историjи страдања српског народа у НДХ остаће забиљежен као доба офанзиве хрватских снага  и стезања обруча  на Петровоj гори око 700 партизана и хиљада српских избjеглица из котарева: Слуња, Воjнића и Вргинмоста.

У jарку Метаљка, oд  9. до 14. маjа 1942. усташе и домобрани поклали су 57 жена и дjеце. Јарак „Метаљка“ или „под Метаљком“ како се назива у литератури само jе jедно од многоброjних стратишта на Петровоj гори. У своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“  Ђуро Затезало наводи свjедочанства о овим злочинима.

Свjедочанство Ђуре Студена о масакрирању српских избjеглица у Петровоj гори маjа 1942. записао сам 21. априла 1961. године. Тада jе имао 32 године живота и трпио тешке болове од задобиjених рана усташким ножем. Слабо jе видио, десно раме му jе било осакаћено и ниже, болно jе осjећао промjену времена.
“Тешко се jа тога сjећам, али и данас све патње доживљавам. Било jе то 13. маjа 1942. за вриjеме усташког обруча у Петровоj гори. Нас 28 жена и дjеце углавном из мога села Купленско били смо избjегли у шуму Бjељевине, предио Петрове горе. Ту су нас усташе изненадиле, опколиле, затим и повезале. Рекле су да се не боjимо и да нам се неће ништа лоше десити. ‘Ми вас водимо у Воjнић гдjе ћете добити пропуснице.” Добро се сjећам да jе са мном била везана Милица Докић и њених троjе малене дjечице.
Свезане су нас усташе повеле преко луке Калови. Мислио сам па воде нас у Воjнић. Али нас окренуше опет у шуму у jедан jарак под такозвану ‘Метаљку’. Тек што смо сишли у таj jарак сjевнули су усташки ножеви. Они на рукама, мало заокренути. Настао jе смртоносни jаук нас дjеце и запомагање маjки и бака. Милица Докић с коjом сам био повезан успjела се силаском у jарак одвезати.

Остао сам у jарку везан с њеном дjецом и мало по страни. Данас ни сам не знам како? Лупио ме усташа ножем у гркљан па у десну страну лица и у леђа. Ја сам пао. Ево погледаjте моjе тиjело. И данас се добро познаjу ожиљци на мjестима гдjе ме онако слабашног ножем пробадао ‘кршћанин’ Павелићев усташа. Чини ми се да све те убоде нисам тада ни опазио, jедино сам осjетио крв, тако као да ме нетко полио врелом водом. Онесвиjестио сам се. Након неког времена дошао сам свиjести. Подигао сам главу, те поново клонуо. Кад сам дошао свиjести, чуо сам кркљање понеке жене и дjетета.

Здрмао сам Станицу Напиjало, била jе избодена по врату, али jе давала знакове живота, али не задуго. Видио сам Милицу, коjом сам био везан, она jе убиjена из пушке, сигурно jе она покушала бjежати када се одвезала па су jе убили. Док су jош клали видио сам њеног синчића старог пет година како се гуши у крви, скаче као кокош. Видио сам да се у хрпи покланих покреће и мала Софиjа, кЕерка Напиjало Станице. Њу сам дирнуо и она ме погледала па се и подигла. Била jе ножем убодена у врат и лиjеву руку. Како више нисмо видjели усташе, нас се двоjе-троjе покренуло и отишли у шуму. На jедном мjесту смо нашли неке пртове и плахте. У њих смо се замотали и кркљали у крви чекаjући долазак дана. У несрећи, како се каже, имали смо и среће. Кад jе свануло наишао jе на нас моj комшиjа МилиЕ Миљеновић. Одвео нас jе дубље у шуму, гдjе смо били до пред ноћ.
Онда су нас смjестили у неке бараке. Ту су нам помогли, а превио нас jе и лиjечио партизански болничар Јанкола Аунић. Погинуо jе у Кљаjићеву као исељеник 1948.”

Колико си имао тада година?
“Имао сам непуних 13, а моjа сестра Драга 15. Наjтеже ми jе било видjети у jарку покраj себе, њу, моjу лиjепу сестру крваву избоденог врата. Та слика, као и она покланих моjих комшиjа и данас ми лебди пред моjим рањавим очима.”
“Имаш ли ти, Ђуро, какову државну помоћ?”
“Немам ништа. Ето видиш, jош сам у овоj колиби. Ко ће нам дати кад смо сви биjеда и оваквих ко jа има више. Волио би да сам остао у оном jарку, а овако морам живjети с осам ожиљака онога закривљеног ножа. А шта могу. Не могу сам себи пресудити!”…

Анђелиjа Напиjало jе била у истоj групи избjеглица коjе су усташе похватале и измасакрирале у jарку под “Метаљком”. Она ми jе 21. априла 1961. испричала своjе сjећање на трагедиjу становника њеног села: “Тринаестог маjа 1942. године око 16 сати била сам у збиjегу у шуми Бjељевине. Сакрили смо се у жбуње мислећи да нас усташе неће примиjетити. Међутим, усташе су нас тражили.

Идући пригибали се да би нас примиjетили испод крошања или у џбуњу. То им jе успjело. Кад су нас видjели, отворили су и пушчану ватру на нас говорећи: ‘Руке увис!’ Ми смо подигли руке увис и молили: ‘Немоjте нас, немоjте, ми смо жене и дjеца.’ Повели су нас у Луке, гдjе jе било пуно усташа и домобрана. Нас жена и дjеце било jе 28. Све су нас повезали. Један од усташа jе наредио: “Спроведите цивиле!” Већина их jе отишло, а с нама jе остала мања група. Једна жена jе питала зашто нас вежу. Одговора ниjе добила. Повели су нас путем Воjнића.

Ја сам мислила збиља нас воде у Воjнић. Међутим, завели су нас у другу страну, у jедан jарак у шуми. Путем jе jедан усташа ишао испред нас, а остали око и иза нас. Кад су нас довели у таj jарак у шуми, онаj усташа на челу колоне jе сjео уз jедан грабић и рекао: “Сад ћемо одморити па ћемо онда продуаити.” Упитао нас jе: “Жене, има ли коjа новаца?” Ми смо рекле да немамо. На то jе он узвикнуо: “Лезите, маjку вам српску!” И ми смо онако повезани полегли. Настало jе клање, ко кога и гдjе. Опазила сам ноа у врату. чули су се jауци и запомагање: “Немоjте, немоjте!” Још сам дисала и била при свиjес ти. Осjећала сам и сама да живим, али jе и зликовац примиjетио и рекао: “Она jе жива маjку jоj њезину српску” и убо ме три пута у леђа. чула сам Милицу Напиjало гдjе каже: “Кад кољете кољите, али пазите да нећете добро проћи!” Кад су све измрцварили и jауци се стишали, на одласку jе jедан усташа рекао: “Бацит ћу бомбу”, а други му jе одговорио: “Ту jе штета бацити бомбу.” Сjећам се да су преметали поклане ради златних зуба. Чула сам гдjе jедан каже: “Ова нема ни своjих правих, камо ли златних.” Они су отишли. Ми смо се почели дизати. Мене jе звала Анкица Напиjало: “Анђелиjа, jеси ли жива?” “Јесам.” “Аjд’ се дижи!” Још су се некоjи подигли и кренули у шуму. На jедном смо мjесту нашли неке крпе у коjе смо се умотали и чекали дан. К мени jе дошао Милић Новковић Стари. Он ме превио.

Затим смо се касниjе смjестили у неке бараке у шуми. Касниjе сам бjежећи шумом оздравила. Исто тада су ми заклали и маму. Тада сам имала 25 година…”
О истом злочину записао сам 21. априла 1961. Свjедочанство Драгића Напиjало, коjи jе имао 11 година и срећом остао неозлиjеђен. “Истога дана, тj. 13. маjа 1942. године, био сам с мамом и братом Ђуром, старим 13 година, у бjекству у шуми Бjељевине. Примиjетили смо од села Бркића наилазак усташа. Почели смо бjежати на другу страну шуме. Међутим, тамо смо наишли на друге. Успjели смо и овима побjећи, а онда кренули пругом до Лисичиjе (шума). Ишли смо пругом може бити свега 100 метара. Пред нас су изашле усташе с крвавим ножевима из jарка под “Метаљком”. Сjећам се добро када су нас ухватиле да jе jедан рекао: “Вук, ево партизана!” Повезали су нас све троjе заjедно. Мама jе рекла: “Немоjте нас, браћо мила!” Усташа jе одговорио: “Не боjте се ништа!” Одвели су нас пред свога старjешину под брдо Паjиће, питали су сатника што ће с нама. Он jе одговорио: “Водите их у ту долину па их побиjте.”
Повели су нас њих четворица.

Наjедном нам рекоше: “Стоj!” Ми смо стали. Један рече: “Одриjеши их!” Исти jе пунио пушку и опалио у нашу маjку. Мама jе пала, а ми смо jош стаjали. Окренуо се и опалио према мени. И jа сам пао у шибље, али неозлиjеђен. То сам тек касниjе сазнао. Сигурно сам од страха пао. У томе моменту брат jе скочио и бjежао. Пуцали су за њим, али га нису погодили. Када су усташе отишле, jа сам се подигао ни сам не знам како. Почео сам трчати. У шуми сам сусрео некога ко ми jе рекао да ми jе брат Ђуро побjегао. Шумом смо тражили jедан другога. Успjели смо се наћи. Ноћ смо преспавали на строжи коjу смо нашли у шуми. Киша jе jако падала. Вjетар jе био тако jак да jе покретао и строжу с нама двоjицом. Уjутро смо плакали за маjком идући ка њеном мртвом тиjелу. Нашли смо jе и мислили да лежи жива. Међутим, била jе мртва у крви.

Ми смо плачући наставили пут према нашоj кући. Стигао нас jе jедан партизан и упитао: “што плачете, дjецо мила?” Ми смо рекли да су нам убили маjку и да не знамо кући. Затим нас jе упитао одакле смо. Одговорили смо: “Из Купленске.” Упутио нас jе на Џоданско брдо гдjе смо нашли jедног човjека коjи нас jе упутио кући. Наше jе циjело село било попаљено, а наша кућа остала jе jедина циjела. Касниjе су наишли партизани и сахранили нашу маjку…”

Милица Ковачић из села Купленско, 30. септембра 1961. године:
“Био jе лиjеп сунчан дан. Добро се сjеЕам да сам баш тога дана, 13. маjа 1942. године ишла у млин с кукурузима, jер jе моjе осмеро дjеце било без круха. Баш кад сам пошла, упале су у кућу усташе. Један ме хтио заклати, али други ниjе дао. Отишли су. Ја сам брзо пошла из куће ван кад мањи син дотрчи вичући: “Маjко, бjежи, ено онога што те хтио заклати!” Погледала сам дjецу и с њима побjегла. Како их jе било осмеро, jедан дjечачић jе остао. Усташе су га ухватиле и одвеле у логор. Што сам могла, морала сам спашавати оних других седам. Вукући и носећи их бjежала сам у Петрову гору. Не знам ни сама како смо доспjели у обруч, обруч коjи се стално стискао око нас. Ухватили су нас 16 од коjих моjе седмеро дjеце и мене: Бранко ми jе био на рукама, имао jе jедну годину, Никола двиjе (2), Душан три (3), Станка четири (4), Софjа шест (6), Анка седам (7) и Даница (13).

Кад су нас повели низ jедну низбрдицу понадали смо се да нас воде у Воjнић како су говорили, на предаjу. Али, кад смо дошли до jарка Калови-Бjељевина, већ смо нашли више од петеро наших комшиjа закланих. Почели су и нас клати. Прво нашу дjецу. Прво ми заклаше на рукама малога Бранка, а затим свих осталих шестеро. Морала сам гледати смрт моjе мале дjеце. Јадна ми моjа мати коjа ме родила. Ја сам остала задња. Приjе него ли су ме удариле ножем, jедан ме усташа упитао: “Гдjе су партизани?”

Одговорила сам сва онако избезумљена обливена крвљу своjе дjеце: “Не знам гдjе су.” Поновили су jош неколико пута, а онда ме ударили ножем у лиjеву страну врата. Пала сам од првог ударца. Злочинац jе наставио да ме боде по циjелоj лиjевоj страни тиjела тако да сам добила тринаест (13) убода. Наjгоре ми jе било кад ме убо у врат ножем и три пута нож окренуо. Тек тад сам се онесвиjестила. Задњом свиjешћу чула сам како jедан виче: “Пусти jе маjку jоj српску, та jе готова!” Остала сам тако лежећи док ме нису нашли партизани.

У тоj моjоj наjвећоj жалости и боли сазнала сам да су усташе ухватиле мога супруга Јанка и с другим похватаним српским сељацима одвеле у усташки логор Јасеновац. Никада га више нисам видjела. Моjе ране су зациjелиле. Али осjећам тешке посљедице. Сада живим у овоj биjеди са сином коjи jе преживио патње у усташком логору и вратио се болестан. Хвала Богу, да ми се макар он вратио.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. маја 2017. године.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

На данашњи дан 08. маjа у два наврата страдало jе од усташа преко 700 Срба:

Хрватски Благаj, Слуњ, долина између зграде школе (мучилиште) и католичке цркве, 6. до 8. маjа 1941. усташе поклале или усмртиле сjекирама и маљевима 520 Срба – мушкараца. Познати Вељунски покољ.

Шума Радоња, на путу од Биљега према жељезничкоj станици Славско Поље, у jарку, уз пут. 8. маjа 1942. године поклале усташе и домобрани више од 250 српских цивила

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Петрова гора, у предјелу Калови усташе су поклале 13. маја 1942. 28 жена и дјеце. У знак сјећања на жртве покоља доносимо вам свједочења преживјелих о овом страшном злочину из књиге „Котар Војнић у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији“.

АНЂЕЛИЈА НАПИЈАЛО

Осјећала сам да живим

Тринаестог маја 1942. године око 16 сати била сам у шуми Бјељевине. Сакрили смо се у жбуње мислећи да нас усташе неће примјетити. Међутим, усташе које су се кретале тражиле су нас као што јастреб вреба кокош. Идући погибали су се да би нас примијетили испод крошања или у жбуњу. То им је успјело. Кад су нас видјели, рекли су? »Ево их!« Отворили су и ватру на нас говорећи: »Руке увис!« Ми смо подигли руке увис и замолили: »Немојте нас, немојте, ми смо жене и дјеца«. Повели су нас у Луке гдје је било пуно усташа. Нас жена и дјеце било је 28. Све су нас повезали. Један од усташа је наредио: »Спроведите цивиле«. Већина их је отишла, а с нама их је остало 7-8. Једна је жена питала зашто нас вежу. Одговора није добила. Повели су нас путем Војнића. Ја сам мислила збиља нас воде у Војнић. Међутим, завели су нас у другу страну, у један јарак у шуму. Путем је један усташа ишао испред нас, а остали око нас. Кад су нас довели у тај јарак у шуму, онај усташа на челу колоне је сјео уз грабић и рекао: »Сад ћемо одморити па ћемо онда продужити«. Упитао нас је »Жене има ли која новаца?«. Ми смо рекле да немамо. Нато је он узвикнуо: »Лезите, мајку вам српску!« Нас је неколико повикало: »Немојте, немојте!« Међутим, он је опет рекао: »Љежите!« И ми смо легле. Настало је клање – ко кога и гдје. Опазила сам нож у врату. Међутим, још сам дисала. Осјећала сам и сама да живим, али је зликовац примијетио и рекао: »Она је жива мајку јој њезину« и убо ме ножем три пута у леђа.

Милица Напијало је рекла: »Кад кољете кољите, али пазите да нећете добро проћи«. Кад су све измрцварили и били завршили свој посао, на одласку је један усташа рекао: »Бацићу бомбу«, а други му је одговорио: »Ту је штета бацити бомбу«. Сјећам се да су преметали поклане ради златних зуба. Чула сам гдје је један казао »Ова нема ни својих правих, камоли златних«. Они су отишли. Ми смо се почеле дизати. Мене је звала Анкица Напијало: »Анђелија, јеси ли жива?« »Јесам«. »Ајд се дижи!« Још су се некоји подигли и кренули у шуму. На једном смо мјесту нашли неке потребе, крпе у које смо се замотали и чекали дан. К мени је дошао Милић Новковић Стари. Он ме превио. Затим смо се касније смјестили у неке бараке у шуми. Касније сам бјежећи шумом оздравила.

Исто тада су ми заклали и маму. Тада сам имала 25 година.

Изјаву записао и редигирао

Ђуро Затезало

21. 4. 1961.

ЉУБА МИХАЈЛОВИЋ

Клали су нас у једном јарку

Тринаестог маја 1942. године били смо избјегли из Купленског у дијелове Петрове горе као и сви остали људи, жене и дјеца. На једном пропланку шуме усташе су ухватиле нас четири. Говорили су »Руке увис! Ево партизана!«. Ја се свега добро сјећам, али не могу говорити. Моју маму Стану су боли у очи и резали јој врат ножем као јагњету. Клали су нас у једноме јарку кроз који протиче вода, тако да је вода у томе јарку била сва крвава. Киша је падала и било је велико блато, у јарку измијешано с крвљу. Кад су мајку клали и мучили копајући јој очи, говирили су: »Гдје ти је муж, казуј, казуј!« Видјела сам гдје кољу и сестру Милицу, стару 18 година. О том звјерству не могу говорити. Исто тако видјела сам гдје кољу сестру Анку, стару 10 година. Њу су јако мучили.

Ја сам тада имала 21 годину. Имала сам јаку гушу на врату па ме нијесу хтјели резати преко ње него су ме боли ножем између лопатица по леђима и тукли ме кундаком и цијеви по глави. Тако ми је велика кврга скочила на глави као да сам имала три главе.

Кад су нас измрцварили и исклали, отишли су пјевајући. Ја сам се подигла и отишла даље у шуму. Нашли су ме неки људи и у кошуљу ме омотали. Лијечила се нисам ничим. Оздравила сам бјежећи даље пред усташким ножем.

Изјаву забиљежио и редигирао

Ђуро Затезало

Октобра 1961.

Извори:

Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД  Просвјета, Загреб 2005.

„Котар Војнић у народнослободилачком рату и социјалистичкој револуцији“.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. марта 2016. године.

Позивамо све оне који имају додатне информације, документе и сл. везано за овај догађај,  да нас контактирају путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

Јадна дjечица, маjко моjа. Као пилићи кад им главу одсjечеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкаjу. Гледаш ону жалост, како се не може умриjети ни живjети.

Ми смо побjегли у Петрову гору. Били смо тако, у обручу. Само jе лишће горило. То jе само варило. Мjесто гдjе смо се сакриле зове се Бjељевине. Било нас jе пуно: Из Маљевца, Геjковца и Свињице. Руља народа. Пуно jе народа тада поклано. Док смо се скривали у шибљу наишли су усташе.

Један jе командовао:

– Орешковић, заломи лиjево крило !

Почели су пуцати и викати, да се дижемо.

Кажу:

– Ево партизана!

Ми их почнемо молити:

– Господо, господ вам Бог дао, ми смо
дjеца и жене, ми вам ништа нисмо криви.

Кажу нам:

– Дижите се!

Сагнали су нас у Калове. Ту су нас прегледали ко што има. Шта jе за њих било, узели су. Што ниjе, побацали. Онда су нас повезали жицом за руке и одводили у Метаљку на клање. То jе било у равници. Ми смо их поновно молили, а они командуjу да клекнемо у мокру бару. Ми их опет молимо а они командуjу да клекнемо и кажу да ћемо се брзо осушити. Онда смо знали што ће бити. Поклекли смо и руке склонули.

Опет смо молили:

– Господо, господ вам Бог дава. Ми смо
жене и дjеца, нисмо ништа криви.

Један од њих каже да нам гради маjку српску, да Србину од киле пораста нема.

Питали су нас:

– Гдjе су вам партизани? Додаjући да нас градили они.

Има њих jедно петнаест кољача.

Један jе тада рекао:

– Обаjдин, аjдемо!

Таj Обаjдин jе имао ножиц затакнут за каиш на прсима. То jе ножиц дрвениjе корица. Тога се сjећам, добро сам га упамтила. Ниjе то широк нозиц и овако стоjи на прсима затакнут за каиш. Обаjдин jе тада одговорио:

– Не, jа сам…

Усташа коjи га jе звао рече:

– А , ти си таj.

Ми смо одмах знали да jе Обаjдин хтио
рећи да jе кољач. Кољачи су остали с нама, остали су продужили. Наjприjе су почели клати цуре.

Кажу:

– Ове партизанке, маjку им партизанску!

Заклали су те четри цуре. Онда су почели клати нас, жене и дjецу. Ја сам рекла моjоj jеданаестогодишњоj ћеркици да се сакриjе под неку жену. И завукла се она сирота. Мене су ударили ножем испод ока. Онда ме jе jако крв облила. Узео ме за косу и почео клати. Кад jе видjела моjа ћеркица замном jе сирота заjаукала;

– Јоj,  маjчице моjа.

Потрчала jе мени стиснутим ручицама. Ухватили су њу и прогнали jоj
нож кроз врат. Пуцале су jоj вратне жилице као сноп конопаља кад се стисне. Одмах jе остала мртва.
Ја сам пала, а усташа ми jе њу метнуо преко уста. Тако сам остала под њом.

Онда , тако…Јадна дjечица, маjко моjа. Као пилићи кад им главу одсjецеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкаjу. Гледаш ону жалост, како се не може умриjети ни живjети.

Усташе кад су одлазиле претражили су наше пртиће и ко jе год имао хране, узели су. Ја сам тамо имала у мом цекеру крушца и меса. Један jе то узео и крвавим ножем резао и jео. У том покољу иако смо избодени и наклани остало нас jе неколико живих. То су : Јане Гушица жена и син, Ђукан Михаjловић, Анђелиjа Гушић, Сока Напиjало и jа. 

Свjедочење Миле Џодан, забиљежио jе мр. Миле Дакић. Обjављено у књизи “Петрова ми гора мати” – информативно-историjски
водич, издавач “Просвjета” Загреб, 1983 године.

Приредио: Жељко Кресоjевић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. марта 2016. године.

Везане виjести:

ГДЈЕ ЛЕЖЕ КОСТИ КОЛАРИЋКИХ МУЧЕНИКА ?

Света Петка и Срби у Пламену

Zaboravljeni pravednici sa Korduna

Село Воjишница, Воjнић, у кућама Станка Кнежевића, Миле Новаковића, Милице Ђурић, Драгана Кнежевића, Стевана Кнежевића и у штали Кате Шкргић усташе 14. маjа 1942. године поклале 189 српских сељака од коjих 93 дjетета у старости до 14 година.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска. 

Милица Бреберина (85) из Утиње памти како jе живот био лиjеп када на Кордуну ниjе било ратова

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. децембра 2017. године.

Све богатство усамљене осамдесет и петогодишње Милице Бреберине из Утиње на Кордуну, стане у jедан дрвени оквир. На зиду собе, попут неке иконе, Милица држи фотографиjу свог мужа Владе са синовима Светаном и Ђуром. Намjештаj, кућа, двориште, воћњак, врт и њива, за времешну Милицу мање су важни, могло би се рећи и готово неважни. Тако Милица уjутро, умjесто да обиђе скромно имање и погледа какво ће бити вриjеме, прво погледа слику своjих мушкараца. Испод ње, на омаленом столићу, запали двиjе свиjеће. Тињалице горе за душе покоjног мужа и сина Светана коjих више нема, а Ђуро, коjи с обитељи живи у Вршцу, jедина jе утjеха и свиjетла точка у животу старице.

Милицу на животу не одржаваjу никакви лиjекови или струjање чистог зрака подно Петрове горе, већ повремени доласци њеног Ђуре на родно огњиште у Утињи, селу у коjем су Бреберине проживjели и заувиjек оставили своjу младост.

Дуго jе Милици требало да потисне, премда никада ниjе заборавила, страдања и муке своjе обитељи 1941. године. Као десетогодишња дjевоjчица била jе свjедоком страшних догађаjа када су у циjелом краjу усташе жарили и палили, убиjали и одводили становнике у непознато, углавном на стратишта. Како jоj jе отац био партизан, обитељ jе морала побjећи из села. Једва су се извукли и сакрили у густим шумама и дубоким jаругама Петрове горе. Онаj страх и зебња коjи су се у Милицу увукли тих дана, када jе смрт приjетила не само од злочинаца, већ и од глади и болести, ни након 75 година ниjе потпуно нестао већ негдjе у души, потиснут, тиња полако, jош и данас.

Кад ово све напишете, нећу знати прочитати. Ниjе важно, само да у новинама видим ону слику Владе, Светана и Ђуре – Милица Бреберина

– Видите, била сам сигурна да се тако нешто више никада неће нити може поновити. Отац jе нестао у вихору рата, наставили смо живjети. Након десетак година, напунила сам 18 удала сам се за мог Владу. Добили смо два сина. Све jе некако кренуло толико добро да сам понекад и бринула питаjући се докад ће то потраjати. Синови су се школовали, Владо се запослио на жељезници у Карловцу, сваки дан jе ишао на посао и живjело се добро. Бавили смо се и пољопривредом, тек толико да имамо своjе у подруму и на тавану. Синови су се ускоро запослили, Светан jе изучио за столара, а Ђуро jе кренуо очевим стопама, постао jе кондуктер на жељезници у Карловцу. Ускоро су се оженили и сваки за себе започео jе живот ствараjући обитељ, а Владо и jа осjећали смо се добро знаjући да су нам дjеца збринута и на правом путу. А онда, полако, моjа стрепња од некакве несреће полако jе почела добивати смисао. Точно 50 година од оних драматичних догађаjа у овим краjевима, слутили смо да се догађа нешто што ниjе добро и што ће нам свима промиjенити животе. До 1995. некако се гурало, а ми смо са стрепњом чекали развоj догађаjа, jер смо знали да овако неће остати. У коловозу 1995. поновила се 1941. Опет купи прње и бjежи – присjећа се Милица.

У то вриjеме Ђуро и Светан имали су станове у Карловцу гдjе су радили и живjели с своjим обитељима. Када jе постало несношљиво, побjегли су у Утињу и одатле су сви заjедно – баба, дjед, синови, снахе и унуци – одмах након прве грмљавине граната у даљини, кренули у бjежаниjу. Дуг и трновит пут ниjе дозволио да га приjеђу заjедно. Милица и Владо стигли су на саму границу Македониjе и Србиjе, а синови су се некако докопали околине Вршца. Далеко од завичаjа, Милица и Владо jедино су размишљали о повратку и већ за три године одлучили су се за пут кући. Утиња их jе дочекала готово без људи – кућа напуштених, зараслих у драч и опљачканих до темеља, баш као што jе била и њихова кућа.

Обнову нису никада добили, Милица не зна зашто, jер jе о томе бринуо њен муж, а она ниjе била баш упућена. Како jе Владо jош приjе рата остварио мировину на жељезници, могло се некако живjети, а синови су с обитељима остали живjети у Србиjи. А онда су опет, за Милицу Бреберину заредале несреће. Владо се тешко разболио и умро 2004. године, а пет година касниjе из Србиjе стиже виjест коjа jе Милицу до краjа живота завила у црно. Умро jе и син Светан. Од тада живи сама и по трећи пут започиње живот испочетка. Ђуро ту и тамо дође и нешто помогне, доведе маjци на пар дана унуке и снаjку да свима мине жеља, па опет оде. ‘И он jе нешто болежљив’, говори Милица и поново, по зна коjи пут у животу, брине и стрепи. Нажалост, несреће се и даље редаjу. Приjе неколико година Милица jе преживjела мождани удар. Тешко се креће, покрети и говор су jоj редуцирани, jедва да може заложити ватру.

Због болести више не обрађуjе врт, ливаду косе други, а jедва да може огулити крумпир. Заувиjек jе зарасла башта, у дворишту нема више кокоши, свињац и штала су празни, а већи дио земље одавно jе продан. Од покоjног Владе, Милица jе наслиjедила мировину, плаћа струjу, воду, ТВ, комуналне накнаде, сливне воде и jош коjешта, што треба и не треба, а наjвише jоj смета када мора издвоjити готово 50 куна за одвоз смећа. Нити има смећа нити велику канту коjу су jоj дали, може одвући од куће до цесте. Кад плати све дажбине остане до идуће мировине двадесетак куна дневно, а дода ли се рачуну и купња дрва за зиму, Милици ниjе лако.

– Ма, не бринем се jа за новац. Увиjек jе било да jе некако било и знам да нећу умриjети од глади. Друге невоље мене притишћу. Вjечити страх и брига од мог наjраниjег дjетињства ме не напуштаjу. Како онда, приjе 75 година, тако и данас. Оно нешто мало среће, када jе обитељ била на окупу и дjеца стасала, брзо jе прошло. У школу никад нисам ишла, не знам ни читати ни писати, био jе рат, а касниjе ми нису дали jер jе школа била далеко. Па, кад ово све напишете у новинама, нећу нити знати прочитати. Ниjе важно, само да у новинама видим ону слику Владе, Светана и Ђуре.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

Далеко од очиjу, далеко од срца

Пустoш усрeд Плитвицa

Tристo гoдинa црквe у Сjeничaку

Двaнaeст мjeсeци нeдужaн у тaмници

“Ко jе осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 18. jула 1942. године усташе поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дjевоjчица и 10 дjечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дjевоjчице положили на леђа у круг, споjили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дjечаке” пита се болно и готово невjеруjући др. Ђуро Затезало у своjоj књизи “Радио сам своj сељачки и ковачки посао” . Свjедочанства о овом догађаjу показуjу да jе геноцид над Србима у НДХ био манифестациjа исконског зла, тешко разумљивог и никада до краjа обjашњивог.

У књизи Милоша Гаћеше „Строj завичаjа – трећи део – Кордун 1942“ налазимо свjедочанство о овом страшном злочину коjе вам преносимо у редовима коjи слиjеде.

21. jула 1942. навече кренуо jе комадант 4. батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са jош 14 бораца да обиђе поприште борбе коjа се одиграла 18.7.1942. г. у шуми Машвина, па у вези тога каже: „ Када се разданило 22.7.1942. са те косе (шума Машвина) видjела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горjеле.

Остала jе пустош.

У воћњацима jе било понеко говедо а на воћкама кокоши. Ове животиње кад би нас угледале бjеже и дрече а говеда ричу као подивљала. Поред изгорjелих кућа понеки људски леш жене, диjетета или неког стариjег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коjу води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу.

Када смо ушли у шуму и кренули путом наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута са обjе стране до 2 км разбацани лешеви дjеце, жена и стариjих особа. Затим поубиjане ситне и крупне стоке. Обзиром да су љетни дани са jаким сунцем а лешеви већ четврти дан у распадаjућем стању исти jе случаj и са животињама. То све заjедно смрди до те мjере да jе немогуће ту боравити.

Покушали смо броjити лешеве али то ниjе било могуће. Због великог смрада и расутих лешева.

Поставља се питање колики jе броj жртава на овоj дугачкоj и отвореноj гробници. На простору jе разбацана имовина коjу су избjеглице са собом пониjеле. Изпревртана кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, jастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика jе више него стравична. Посматраjући ове силне лешеве унакажене на све могуће начине као нпр. Беба стара свега неколико мjесеци заклана лежи преко груди своjе маjке.

Требало jе имати тврдо срце а да се не заплаче што се неће моћи подниjети у следећем призору. Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лиjеву страну пута у шуми идући у колони по jедан.

Челни друг коjи jе први наишао на jедан пропланак величине 50×50 м застао jе и до њега слиjедећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола“. Терен на овом пропланку покривен jе зеленом травом на коjоj jе лежало 20 дjеце. Од ових 20 дjеце 10 jе женских, а 10 мушкараца.

На њима и око њих нема ни jедног комада њихове одjеће или пелена. Дjеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани за размjерном растоjању. Дjевоjчице су на траву раширених ножица и ручица а дjечаци на дjевоjчицама – трбух на трбуху. Свако диjете jе заклано тj. Пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мjеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да jе таj чин учињен негдjе на другом мjесту па су их овдjе дониjели и поредали у коло. Код ове дjеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави роjеви муха праве своj лет на уста и грло. Ми смо ниjемо стаjали око ове дjеце читавих 15 минута док се jедан од другова присвjестио да погледа у лице сваког дjетета не би ли препознао да неко диjете ниjе његово.

Био сам наjмлађи без породице а сви остали били су жењени и неко од њих имао jе тако малу дjецу. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролисано текле низ образ а брада почела да дрхти.

То jе моj први плач након jедне године ратовања и виђења свакоjаких трагедиjа. Нисам само jа плакао већ су сви плакали. Један од присутних друг Милан Чакширан (народни хероj из Кордунског Љесковца) ударио jе кундаком пушке о земљу и рекао. „Јебаћу му матер, свако ономе коjи ме сприjечи да када дођем у хрватскоj или муслиманско село да не убиjем све на што наиђем и старо и младо“. Оваj изазов прихватили су сви присутни са одобравањем осим мене.

Напокон сам скупио снаге и наредио да се крене са овог мjеста. Крећући се правцем коjим jе народ бjежао испред усташа наишли смо на неjаку дjецу у колиjевкама бачену у трње коjе су маjке у паници бациле.

Једно такво диjете нашли смо jош живо па смо га узели заjедно са колиjевком, дониjели у Мочила и предали jедноj жени коjа га jе доjила тако да jе остало у животу“. Милан Чакширан у овом часу ниjе могао одољети да то не изрече а усташе су његових 8 чланова породице тих дана поклали, а међу њима jе заклана Миланова кћерка Зора рођена 1941. године.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/492-996,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Церска 38, Бања Лука, Република Српска.

Усташе су у Банском Грабовцу код Петриње 24, 25. и 26. jула 1941. године масакрирале 1.200 Срба.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. јула. 2017. године.

Поклане Србе усташе су затрпале заjедно са побиjеним псима, наводе у Удружењу „Јадовно“.

У православноj цркву у Топуском у jулу 1941. године мучено jе и убиjено неколико мушкараца, жена и дjеце, међу коjима су били Милутин Кордић и његов малољетни син.

Никола Кордић, коjи jе тада имао 78 година, ниjе могао ходати, па су га усташе довезле запрежним колима у цркву и убиле. Убиjен jе Душан Злокас /14/, а жене и дjевоjке су силоване.

У селу Драготина код Глине у jулу 1941. усташе су поклале седам жена и jедно диjете и запалиле их. Исте године 24. и 25. jула усташе су похватале 157 мушкараца и убиле их у логору Јадовно на Велебиту.

У jулу 1941. године усташе су на Коњском Брду код Перушића заклале 47 Срба.

Извор:

Везане виjести:

Српска православна црква у Топуском

Драготина село код Глине

Коњско Брдо, Перушић

Прво су истргли из наручjа диjете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му jе пререзао пред маjком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у jаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као биjесне звиjери на другу дjецу, те њихове маjке и баке, затим на нас мушкарце.

Миле Мишковић из села Радовица код Цетинграда, Слуњ, свjедочи: “… Године 1941. имао сам 40 година живота. Моjе село Радовица налази се у близини Цетинграда. Имало jе 200 српских и 150 хрватких домаћинстава. Одмах послиjе пропасти Југославиjе и проглашења Независне Државе Хрватске поjавиле су се усташе коjе jе предводио жупник Перо Медвjед. Већ на сам Ђурђевдан, 6. маjа 1941. године, усташе руковођене овим римокатоличким свећеником ухватиле су 16 Срба из села Боговоље, опћина Цетинград и одвели их према Слуњу, успут их тукли и убили из пушака. Међу невино убиjеним био jе Блануша Лазо, његов син Миладин и Лазо Ркман, трговац из Боговоље.

Само три дана након Св. Ђурђа одвеле су усташе: Раду Мартиновића из Рушевице, Цвиjана Вулетића из Полоjског Вароша и Петра Бижића из Рушевице. Њих су страшно тукли на путу до Слуња. Тамо су их талиjански офцири отели усташама и довели их њиховим кућама.
У ноћи 31. jула на 1. аугуста 1941. упадале су усташе у српска насеља, проваљивали су у српске куће и одводиле Србе мушкарце у Цетинград. Тамо су их затворили у зграду Опћине и жандармериjске станице. Већ слиjедећег дана су их утрпале усташе у камионе и одвезле према Великоj Кладуши, те на “Мехино стање” гдjе су их побиле над рововима коjе су били ископали jугославенски воjници. Тукли су их усташе и убадале ножевима приликом убацивања у камионе. Тако jе Лази Мартиновићу из Радовице испао из трбушне шупљине дроб, приликом убацивања у камион, jер му jе трбух био избоден ножем.

Тада су усташе с подручjа опћине Цетинград похватале и одвеле 300 Срба мушкараца и побиле на Мехином стању.

Наводим имена оних чиjих се имена добро сjећам: Одведени су и убиjени у времену од 3. до 5. аугуста 1941. године ови моjи комшиjе и рођаци: Лазо Мартиновић, Цвиjан Вулетић, Милутин Деjановић и његов брат Перо, Милан Подкоњак, Никола Павковић, Перо Цетина, учитељ Милош Буjић, учитељ Милан Ивошевић из Радовице.

Из села Рушевице: Милан Радић, Миле Тадић звани ‘Тубан’, Перо Раусављевић, Васиљ Раусављевић, Нинко Деjановић, Илиjа Рибић, Миле Рибић, Петар Рибић, Милован Селаковић, Миле Рибић, Симо Жегарац, Лазо Жегарац, Никола Рибић, Бранко Рибић, Миле Мартиновић, Милић Сремац и његов брат Милош, Стево Гњатовић, Перо Судар и његов син Миле, Милован Ћулибрк и његов брат Нинко, Перо Поповић и његов брат Драгић, Никола Вулетић, Ђуро Деjановић, Никола Деjановић, Јово Вуjаклиjа, Милош Врањеш и његов брат Милан, сви сељаци-земљорадници.

Из Цетинграда су одведени и убиjени: Лука Крмар, обућар, Милош Жегарац, трговац, Владимир Мандић, учитељ, Јосиф и Марко Тепавац, браћа, Богдан Кангрга, трговац, Ђуро Пjевац, гостионичар, Стево Курузовић, пекар и његов отац Симо, сељак, Драгић Брковић, пекар и његов брат сељак Перо, Миливоj Брковић, кроjач, Петар Брковић, бановински путар, Радивоj Брковић, кроjач, Дмитар Брковић, сељак, Јован Брковић и Миле Брковић, сељаци и Ђуро Басара, трговац.

Из Подцетина: Миле Мандић, финанц у пензиjи, Јово Мандић, жандарм наредник у пензиjи, Никола Мандић, сељак, Никола Јеличић, лугар, Миле Мандић, сељак, те више других чиjих се имена не могу сjетити.

Из Савић Села њих неколико од коjих се сjећам Стеве Савића, земљорадника.

Више њих из села Маљевца и села Бухаче.

Већ 5. аугуста 1941. године усташе руковођене католичким жупником Пером Медвjедом похватале су све српске породице у Цетинграду, затворили их у подруме жандармериjске станице, а сутрадан су их одвели пjешице на брдо звано “Бакић главица” краj Цетинграда. Ту су их усмртили неке ножевима а неке удараjући маљевима по главама. Лешеве су побацали у jедну велику jаму из коjе се jе приjе вадила руда за жељезару краj Топуског.

Тада су усташе побиле слиjедеће Србе: Милицу Крмар са кћерком старом 4 године, Драгицу, супругу трговца Милоша Жегарца, њиховог слиjепог сина старог 15 година и Драгичину маjку, супругу учитеља Мандића са сином Бранком (2) и другим сином (7), Ранку Басара, супругу трговца Ђуре Басаре са дjететом старим двиjе године, Олгу Кангрга, Софиjу Пjевац са кћерком Надом (13), супругу Пjевац Петра са четверо мале дjеце, старе од jедне до седам година живота, те jош двоjе дjеце њеног мужа брата Раде из Винковаца, коjа су се случаjно затекли код свога стрица и стрине, супруга Павла Пjевца и њихово двоjе дjеце у старости, двиjе и четири године, супруга Петра Пjевца и њених троjе дjеце у старости испод 13 година, супруга Стеве Курузовића, пекара и двоjе њихове дjеце од 1 и 3 године.

Тог истог дана одвеле су усташе и убиле: Даницу Вуjић, супругу Милоша, православног свештеника из Радовице са двоjе њихове дjеце од коjих jе jедно било старо 2 године, а друго само 6 дана, сестру свештеника Милоша, супругу Саве Коjића, свештеника из Бухаче. Готово сви супрузи ових жена били су већ побиjени, пар дана раниjе. На брдо “Бакић главицу” одведен jе и сељак Павао Пjевац. Њега су хрватски воjници изболи ножем и бацили у jаму, мислећи да jе мртав. Када су усташе обавиле своj крвави посао отишле су пjеваjући. Павао Пjевац се подигао, изашао из jаме и дошао у своjе село. Излиjечио се. Он jе мени и преживjелим испричао све у детаље о том масовном покољу наших наjмилиjих на брду “Бакић главица”.

Павао jе причао: “Када су нас усташе хватале, говориле су нам да са собом понесемо сав новац и накит коjи имамо, jер нас воде у логор па ће нам то требати за куповање животних намирница. Када су нас увеле у подрум жандармериjске станице у Цетинграду, одузеле су усташе све што су нашли код похватаних Срба, а приликом одузимања и након тукле су усташе свакога и не само нас мушкарце него жене и дjецу. Жене и дjевоjке па и дjевоjчице силовали су усташе и Павелићеви оружници у присуству жупника Медвjеда. Дjеца су била присиљена гледати муке своjих маjки и сестара, гледале су како им крвници силуjу њихове наjмилиjе. Тако се на супрузи учитеља Мандића изредало њих 16 усташких крволока. Ова jадна жена запомагала jе, па се jе смиловао командир оружничке станице и забранио даље силовање ове jадне жене. Видио сам тада су усташе силовале кћерку Ђуре Пjевца, Наду из Цетинграда стару 13 година. Силовали су и неке друге чиjих се имена сада не могу сjетити. Своjе нагоне задовољавале су усташе у присуству затворених, њихових маjки и очева. Чим се спустила ноћ, нас онако изударане и измучене, к томе без хране и воде извеле су нас усташе и оружници из подрума жандармериjске странице. Падала jе jака киша. Маjке су носиле своjу jадну дjечицу у наручjу и неке водиле уза се, коjа су им се држала за сукње. Нико од нас ниjе знао куда нас воде.

Након неког времена довели су нас на брдо “Бакић главицу”. Ту нас jе дочекало jош неколико усташа, нама познатих Хрвата из Цетинграда. Одмах су почели своjим крвавим занатом, почели су клати дjецу. Прво су истргли из наручjа диjете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му jе пререзао пред маjком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у jаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као биjесне звиjери на другу дjецу, те њихове маjке и баке, затим на нас мушкарце. Клале су ножевима и ударале по главама усташе како Србе мушкарце тако жене и дjецу им њихову. Мене су уболе ножем на два мjеста у тиjелу. Ево овдjе и овдjе. Још се добро позна. Ране смо некако залиjечили, али тугу и жалост нећемо моћи никада излиjечити…

Послиjе овог покоља на брду “Бакић главици” ишле су усташе, прича даље Миле Мишковић, по српским селима и убиjале одреда свакога кога би затекле. Срби су бjежали у шуме и тако спашавали своjе голе животе. Тако су у мом селу Радовици ухватиле усташе и убиле: Марка Мартиновића, Ђуру Пекеча, Јеку Бастаjа, Душана Миљуша, Перу Ромчевића, Мишу Томаша и jош неколико жена и дjеце, коjима се не сjећам имена. Усташе су српске куће пљачкале. Односиле су готов новац, робу, намjештаj, шиваће машине, обућу, све шта им се свиђало. Одгонили су стоку у своjа села: говеда, коње, овце, козе и свиње, као и перад. Наше су псе поубиjали.

Дана 19. аугуста дошле су усташе, домобрани и оружници у ова наша и друга српска насеља. Овога пута поред пљачке, убиjали су, затварали у куће и палили наше становнике заjедно с кућама и господарским зградама. Тако су у своjим кућама изгорjели: Ђуро Дерета и његова сестра у Рушевици, Томислав-Томо Кунић из Глинице изгорио jе у ватри своjе куће са 12 чланова своjе породице. У овом селу усташе су проболе ножем врат дjевоjчици староj 12 година, а сва њена породица поклана jе и запаљена у властитоj им кући. Многи су бjежећи пред усташким ножем скакали у поток Глину и у њему су умирали. Тада су усташе и домобрани запалили све куће и господарске зграде у селима: Геjковац, Жрвница, Бегово Брдо, Рушевица, Горња и Доња. Запалили су и све млинове на потоцима Глина и Рушевици, тако да преживjели Срби не би имали гдjе да мељу жито.

Након овога злочина усташе и католички жупници су позивали преживjеле Србе да дођу у Цетинград и пређу у католичку вjеру па им се више неће ништа лоше чинити. У тоj акциjи посебно се истицао жупник Перо Медвjед. Становници Беговог Брда прешли су на исламску вjеру али им то ниjе ништа помогло, jер су већ у марту 1942. године сви коjе су усташе затекле – поклани. И опћинска управа у Цетинграду позвала jе Србе да пређу из православне на римокатоличку вjеру а они коjи то не учине могу прећи и у исламску, jер да су те двиjе вjере jедино у хрватскоj држави праве и дозвољене. Они коjи су отишли на покрст у Слуњ, више се кући нису повратили. Поклани су у Слуњу.

Сjећам се да jе у Слуњ међу осталима отишао на покрст: Миле Шкорић, Марко Шкорић, Марко Перић из Маљевца и тамо их усташе поклале. Тако су убиjени на превару и Симо Шкорић, трговац стоком и његова циjела породица. 20. аугуста усташе и домобрани су опљачкали Српске православне цркве у Радовици, Широкоj Риjеци и Бухачи па запалили.

Дана 1. новембра 1941. године убиле су усташе у мом селу Перицу Миливоjа и сина Миле Вуксана. Раним jутром 2. новембра упале су усташе у моjу колибу на згаришту ми куће свезали ме и одвели у Цетинград заjедно с Перицом и Милом Вуксаном, очевима убиjених младића. Затвориле су нас усташе у подрум жандармериjске станице, гдjе смо проборавили пет дана. Тукле су нас усташе по три пута ноћу. Шестог дана одвели су нас у Слуњ, а затим у Загребу. У Загребу смо лежали у затвору три и пол мjесеца. Ту jе било много заточених Срба и нешто Хрвата. Многе су затворенике изводиле усташе ноћу и убиjале. Пребацили су ме у усташко редарство у Загребу гдjе сам био с другим Србима до 22. априла 1942. У затвору усташког редарства трпjели смо поред батина и велику глад. Хранили су нас само са крављом репом, коjа jе била кухана на води без масти.

У логору Јасеновац: Дана 23. априла 1942. одвеле су ме усташе из Загреба с jош 13 Срба у логор Јасеновац. Сjећам се да су са мном у Јасеновац одведени: Ђуро Вуцелић, поднаредник jугославенске воjске, родом из Горњих Дубрава код Огулина, Тадиjа Милосављевић, земљорадник из Србиjе, Ђуро Шарић, земљорадник из Лике и Милан Киjурина, земљорадник из Пашин Потока, опћине Цетинград, имена других се не сjећам. Када су нас довели у логор Јасеновац, увеле су нас усташе у jедан тунел и ту нас темељито претресле, те нам одузели све шта смо jош имали. Послиjе извршеног претреса одвоjили су од нас Милу Вуксана и Милана Киjурину. Њих су одвеле усташе мало подаље од нас и пред нашим очима убиле маљевима по глави. Нас су одвели у неку бараку.

Већ сутрадан су нас одвели у село Градину, гдjе смо морали рушити српске куће и материjал одвозити – преважати у логор Јасеновац. Од овог материjала прављене су штале за опљачкану српску стоку. Од jедног диjела материjала из Градине, а порушених српских кућа и господарских зграда зидана jе и jедна велика пећ. Усташе су нам говориле да ће се Срби палити у тоj пећи. Након мjесец дана послиjе доласка у логор, разболио сам се од срдобоље, jер сам jео покварено коњско месо. Логорски лекар дао ми jе поштеду. Та исти дан логорски заповjедник издао jе наређење да се покупе Срби -заточеници коjи су услиjед болести или старости неспособни за рад, па да се побиjу, jер да их jе штета бадава хранити. Таj дан покупили су усташе нас 105 по логору. Све су нас построjили у строj и повели на логорско гробље краj Саве да нас побиjу. Ја сам прозрео њихову намjеру, па сам искористио прилику када усташе нису гледале у наш строj, искочио сам и сакрио се иза jедне бараке. На исти начин побjегао jе из строjа смрти и Ђуро Вучковић из Глине и сакрио се иза друге бараке. Сви остали из строjа, њих 103 одведени су на логорско гробље и тамо побиjени маљевима по глави.

Већ слиjедећи дан послиjе овог покоља, били смо построjени у кругу логора. Усташе су пред нас извеле jедног Србина, испребиjаног заточеника и наредиле му да легне на земљу. Када jе оваj Србин онако измрцварен легао, пришао му jедан усташа и из револвера пуцао му у затиљак и тако га усмртио. Послиjе тога су нам рекли да jе он хтио бjежати, па jе зато убиjен. Речено нам jе да ће за свако покушано бjекство стотину Срба платити главом. Тако су и радили како су и о томе говорили.

Једнога дана када су тражили заточенике да се jаве за рад у Њемачкоj, jавио сам се и jа, како би се спасио стравичног живота у логору Јасеновац, а и сигурне смрти. Отпремљен сам са неколико других, 4. jуна 1942. године на рад у Њемачку. Ту сам остао до 23. jуна 1943. године. Тада сам са пасошем из Њемачке допутовао у Београд и тако остао жив…”

Опширниjе види, Архив Југославиjе, фасц. 922, Записник од 30. jуна 1943.

Мишковић Миле с.р.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Када су почетком коловоза 1995. у даљини загрмјели топови, а рафална паљба била све ближа, 12-годишња Слободанка Милић и њена обитељ, отац, мајка и брат Слободан, напустили су родно село Доњи Будачки крај Крњака. 

– На брзину смо покупили нешто гардеробе, документе и кренули у дугој колони, а да ни сами нисмо знали камо. Циљ је био што прије побјећи од експлозија и пуцњаве. Сјећам се да сам била тужна јер сам оставила све оно што ми је било мило и драго, а нисам знала да ли ћу се икада вратити на свој Кордун – свједочи Слободанка.

Милићи су преноћили у Топуском, па су даље аутобусом преко Босне кренули у Србију. За прво вријеме су се скрасили код рођака у Београду.

– Након неколико дана одмора код родбине, кренули смо за Вршац код баке и дједа. Тамо сам завршила основну и средњу прехрамбену школу, стекла много пријатеља и школских колега, али су ми се мисли свако мало враћале на Кордун гдје сам имала лијепо дјетињство. Многе везе биле су прекинуте, размишљала сам о мојим вршњацима и вршњакињама, питала се гдје су завршили, да ли су живи и како им је. Размишљала сам и о сусједима, људима с којима је моја обитељ дијелила добро и зло. Како је вријеме пролазило, вијести су стизале на капаљку. Сватко је некога тражио и распитивао се – присјећа се 35-годишња Слободанка за „Портал Новости“.

Њени родитељи вратили су се на Кордун 1998. године. Кућу су затекли у потпуно девастираном стању – опљачкану и зараслу у драчу. Будући да се у њој није могло живјети, неко су вријеме били код друге баке и дједа у Чатрњи. Тек недавно, тик уз стару кућу, Слободанкин брат Горан саградио је нову. У међувремену се Слободанка удала за Душана Срдића, родила Марка (2) и Сандру (11) те се запослила у мјесној трговини у Крњаку.

– Супруг је био запослен, фирма је запала у тешкоће, па сада тражи нови посао. Имам среће што сам добила посао у трговини. Плаћа је редовна, што је најважније, а послодавац је коректан према запосленицима. Не живимо у изобиљу, али некако гурамо и преживљавамо. Још кад би се супруг запослио, ствари би кренуле набоље. Могу рећи да сам сретна и задовољна жена. Понекад проматрам моју Сандру и присјећам се како сам управо толика била када смо напустили Кордун. Не могу замислити што би било да се неким случајем то понови. Размишљам како сам то све издржала, то прекинуто дјетињство и страхове, без већих посљедица. А била сам тако малена…
Није Слободанка једина која је с подручја опћине Крњак напустила Кордун као осмошколка. Многи дјечаци и дјевојчице њеног узраста кренули су с родитељима, углавном не разумијевајући зашто остављају све оно што им је живот чинило лијепим. Од куће, воћњака, вртова и сокака до кућних љубимаца и скровитих мјеста у шипражју на којима су, далеко од свих, маштали о првим љубавима. Нису знали куда то иду, а још трагичније је што то нису знали ни њихови родитељи.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: Новости

Везане вијести:

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Годишњица: Кордунашки процес „Црна кутија“ крајишких Срба

Бурна историја Кордуна

„Моја несрећа је почела 3. априла 1942. у Беговом Брду, тамо гдје сам, како ми је моја покојна Босиљка говорила, треснуо главом о земљу. Стасао сам у седамнаесту. Сједили смо у својој дрвенари. Сјећам се, мама је рекла: „Дјецо, данас је Велики петак. Идем замијесити погачу и уштипке!“ Ми одраслији смо направили козаљке. Играмо се. Ћаћа је непрекидно творизао и лупао вратима. Тимарио је краве. Одједном бритка пуцњава. Усташе у селу. Нешто ми, у мени рече: Сакриј се, Душане!

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. августа. 2017. године.

Бацим се у живицу и гледам шта ће бити. Моји су остали у кући. Мама је окупила око себе четверо дјеце: Николу од 14, Љубицу од 12, Драгана од 6 и моју љубимицу Станку од 2 године. Боже, лијепог и паметног дјетета…Ћаћа Раде је изненађен. Био је ван себе и одлучио да дијели судбину породице и села. Међу хрватским усташама комшија Лаћан. Мислим, па можда неће били зла. Добро га знамо, а он закрвавио очима и командује мојима да се укључе у колону. Све су то наши сељаци из Бегова Брда… Бројим… добро се сјећам, било их је, што мушкараца, жена и дјеце – 130 душа. Јадна дјечица, мајко моја. Све онако уз матере. Моја мама Босиљка напртила Станку, а Љуба и Драган се држе мами за рокље, с лијеве и десне стране. Брацо Драган се залеће да и њега мама понесе. Никола је држао тату за руке…

Свратише их под неку стијену и ту побише. Пуцали су из пушака и митраљеза, а моја нада, крвави Лаћан из пиштоља. Бацили су и бомбе на хрпу мртвих и рањених. Сутрадан смо их пребирали, препознавали и сахрањивали. Своје сам покупио у плахте и онако, без сандука у раку. Вријеме је пролазило. Може ли се неко чељаде увући у моју душу, да завири како ми је било… Боже зла и несреће…

Настојао сам све заборавити, али не иде. Зло је у мени. Кад ме обузму слике и мисли, сама рука према чаши јури. Не знају ови, око мене, зашто Бастаја пије. Онако, кад претјерам, дјеца се у парку шегаче и ноге подмећу. Ипак их волим. Подсјећају ме на оне моје. Попијем, то је тачно. Некога сусретнем, ширим руке и ламатам. Кад сам онако занесен лакше трпим своју судбину. То ови руководиоци око мене не знају. Што они уопште знају? Када се зажелим топлог кутка и када сам гладан, опсујем власт, или споменем краља Титу, а они са мном у ћузу. Не знају јадници да ми је тамо боље. За њих сам увијек био необичан, кад нијесам накресан. Буље у мене. Мисле шта ми је? Сит сам! Вратио сам се од Миље из Карталија. Пресвукла ме и нахранила. Има и још нешто: Испарила ракија, па смирено пребирем своју несрећу. Ето, то ми је, да знате! Осјећам да ово стање нећу дуго издржати. Морам у неки бирцуз, да чаши у дно завирим.

Али да знате! Нисам све испричао. Да кажем и оно, што ме још држи у животу. Био сам млад, силован, с нагоном освете. Примили су ме за борца Осме кордунашке партизанске дивизије. Освету сам с временом избрисао, јер су ме комесари убједили да су само директни убице криви, а не хрватски народ, да је одговорност појединачна и да нас једино братство – јединство може спасити. Ми Срби смо прихватили ту причу, али ме нешто из подсвијести непрекидно питало: Зашто су убили моје? Прелазили смо Купу, улазили у хрватска села, али Боже сачувај, да и помислим…

Од сеоског дерана, постао сам неко и нешто. Напредовао сам. При завршетку рата сам капетан, а већ 1947. мајор. На моју несрећу, а можда и срећу, ко ће знати, службовао сам код Новог Сада. Једног дана се запутим у Ириг. У дворишту неког кућерка, мислим да је то у улици Грчка Мала, препознам убицу Лаћана. Мајку му лоповску, па то је он! Као да су ми три Сунца синула. Нисам се јавио, него право у милицију. Ухапсили су га истога дана. Заказано је суђење, у којем сам главни свједок. Позвали су ме. Ја се дотјерао и накинђурио. Ту су суци, милиција и записничар. Лаћан је признао, да живи у Иригу под лажним именом, да је био усташа, али да није убијао Србе. Дошао је и на мене ред. Устанем и кажем: ‘Друже судија, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје: Извадио сам из футроле свога гарова и сасуо у Лаћана свих осам метака. Стровалила се мрцина свом снагом на паркет. Заплакао сам од среће и прогрмио судницом: Осветио сам и оживио своје! Чујте народе и судије! Преда мном су били сви моји… Видио сам их. Вјерујте, људи, видио сам их живе и здраве!’ Прибрао сам се, бацио пиштољ и рекао: ‘Сада судите мени! Нисам знао да убиство може бити толико узвишено. Оно ме растеретило. У сну ми је долазила сестрица Станка, љубила и шапутала да ме воли.’

Осудио ме Војни суд на шест година робије и губитак чина. Није ми жао, јер знам зашто. Нешто ме носило, иако није било лако тамновати. Собни старјешина ми је био усташа Фрањо. Сазнали су зашто робујем. Био сам свакодневни редар. Три пута су ме ћебовали. Рекли су да се крстим тројицом, да је довољно три пута, да су нас убијали због тројице и да ће тако бити док се не опаметимо.

Ето, све се то дешавало у земљи коју сам и ја стварао. У рату сам три пута рањен, први пут на Челопеку, код Личког Петрово Села, други пут на Дреновачи и трећи код Илирске Бистрице, у ослобађању или освајању Истре. Свјесно сам јуришао и давао себе. Младост, лудост. Али, оде маст у пропаст…“

НАПОМЕНА:

Душан Бастаја умро је у једном сјенику у селу Утиња априла 2004. године. Све је његово уништено. Био је без куће и било каквог свога очинског кровишта. Након свега стоје дао за своју домовину Хрватску, сиротиња, ишао је Војнићем и околним селима, био је сретан ако би му тко подарио комадић круха.

Преузето из књиге:

Radio sam svoj seljački i kovački posao

Пјесма Нинка Кресојевића  посвећена Душану Бастаји

ДУШО МОЈА ПРОСТА

Видио си смрт у очи
одњела ти собом све
у најцрњи кутак ноћи
душа твоја скрила се

Да не виде када војник плаче
и дозива своје сестрице
топле руке матере и ћаће
још једанпут да те загрле

Душо моја проста, мој Душане
нема правде до Судњега дана
Све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана

Да умијеш тугу из тог ока
крв и блато са старог шињела
Ал’ на срцу рана предубока
Ни Корана не би је одњела

Судио си мој Душане силни
оку око, праведно пред Богом
Бога псују а врагу умилни
закључаше врата за тобом

Душо моја проста мој Душане
нема правде до Судњега дана
све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана….

Душо моја проста ….
(2008)

Извор: АНГЕЛФАЈЕР

Дрежник, 30. августа и 3. септембра 1942. године усташе масакрирале неколико десетака Срба из села Грабовац, Липовача.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Да му срце изненада ниjе отказало послушност, генерал потпуковник Миле Новаковић (1950-2015) и даље би у своjоj кући поред Дунава дочекивао разни свиjет – од воjника, дипломата, политичара и новинара до истражитеља ратних злочина, адвоката, безбедњака и других знатижељника коjи су га походили у потрази за обjашњењем или охрабрењем.

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27. септембар  2016. године.)

Са каквом намjером га jе посjетио Јирген Колд, актер данског документарца „Масакр у Двору“, филма о бруталном убиству деветоро менталних болесника и инвалида 8. августа 1995. године? Злочин jе извршен за вриjеме „Олуjе“ пред очима мировњака из Данске коjи га нису сприjечили jер за то – нису имали мандат УН! Колда, команданта батаљона због тога двиjе децениjе прогони савjест.

И дилема да ли jе требало да прекрши мандат и спаси животе несрећницима. Новаковић ниjе имао дилему. Пред камеру и госта извео jе своjу десетогодишњу ћерку Јовану и питао какав то мандат УН може да забрани воjнику да било гдjе у свиjету заштити сличну девоjчицу ако би њен живот био угрожен?! Дански официр ниjе могао да се уздржи од суза, а српски од цитирања Хемингвеjа: „Никад не питаj за ким звона звоне – она звоне за тобом!“

Брзо, бритко, jасно и сликовито. Такав jе био Миле Новаковић, човjек и официр коjи нас jе напустио 14. септембра 2015 године.

Рођен 1950. у Кирину, у општини Вргинмост. Одличан основац и гимназиjалац у Карловцу, наjбољи међу 387 питомаца 25. класе Воjне академиjе у Сараjеву. Високу ратну школу и магистарске студиjе прекинуо jе 1991, измjестио породицу из Загреба и отишао на Кордун. Четири пута jе ванредно унапређиван, четири пута одликован. У рату jе прво преузео jедну бригаду на Кордуну. Потом jе предводио Краjишнике у пробиjању коридора кроз Посавину, операциjи коjу су заjедно извели борци РС и РСК у jуну 1992., поново успостављаjући копнено-ваздушну везу са Србиjом. Његов лични и допринос Срба из Краjине том воjничком успjеху брзо jе заборављен. Само jе jедном присуствовао обиљежавању годишњице пробоjа у Дугоj Њиви у Модричи.

„Ми Краjишници нисмо победничка страна, па нас ваљда не желе у таквим прославама“, коментарисао jе касниjе.

Командовао jе краjишком воjском од 1992. до 1994, био jе савjетник за националну безбjедност предсjедника РСК, преговарач са Унпрофором и Загребом, вођа операциjе „Паук“ у западноj Босни. Преузимао jе дужности на коjе су га постављали и са коjих су га смjењивали, свjестан ризика од манипулациjе коjима су били изложени Срби из Краjине и њихове вође. Био jе огорчени противник разних паравоjских и њихових самозваних предводника коjи су „ратовали“ од Далмациjе до Источне Славониjе на срамоту Срба и на њихову велику штету.

То се наjбоље видjело у jесен 1995. године у Аркановом кампу у Ердуту гдjе су, након што их jе диљем Србиjе хапсила полициjа, испоручивани избjегли Краjишници, њих око 20.000 и гдjе су прошли невиђену тортуру „кажњавања издаjника“.

Генерал Новаковић jе диjелио судбину своjих земљака и у „Олуjи“. Пробиjао се кроз колону, у коjоj jе била и његова породица, од Петрове горе (гдjе jе стигао са преговора у Женеви), према Двору и Новом граду да би помогао Кордунашима и Баниjцима да потисну снаге Хрватске воjске и Армиjе БиХ како би цивили безбjедно прешли риjеку Уну и стигли у Републику Српску. Издавао jе наредбе заjедно са генералом Милетом Мркшићем, последњим командантом СВК коjи jе прошлог мjесеца, као хашки осуђеник умро у затвору у Португалу.

Тих „олуjних“ дана Новаковић се присjетио говорећи на његовоj комеморациjи, када jе први пут jавно рекао и да jе Мркшић краjем љета 1991. покушао да изврши воjни удар и смиjени Благоjа Аџића и Вељка Кадиjевића, као и да су због тога, за казну, он и његова бригада сjутрадан упућени у Вуковар.

Он се осврнуо и на Мркшићеву пресуду

„Осуђен jе, иако у пресуди нема да jе он учинио или наредио било какав ратни злочин, нити да су га извршили припадници његове jединице. Учитано му jе као кривица нечиjе накнадно разумевање шта jе требало да уради. У суштини, осуђен jе због тога што jе касниjе постао познат по дужности последњег команданта Српске воjске Краjине да би тобожња српска кривица била потврђена“ – оциjенио jе Новаковић.

Ангажовао се и за генерала Борислава Ђукића након што jе љетос ухапшен у Црноj Гори по потjерници из Хрватске, тврдећи да у случаjу бране Перућа, за шта га терете, нема ни зрнца његове кривице.

Живио jе скромно, увиjек са мислима на Краjишнике изгинуле код Масленице, Медачког џепа, у „Бљеску“ и „Олуjи“, са мислима на оптужене у Хагу од коjих jе неке, више зарад истине него због њих самих, бранио добровољно свjедочећи у Трибуналу.

Био jе свестрано образован, одлично jе познавао филозофиjу и психологиjу, обожавао логику и математику и пасионирано читао историjска штива. Био jе резервисан према укориченим свjедочењима оних коjи су стизали само до предсобља господара рата и мира. И писали мемоаре. Он jе улазио у кабинете. И ћутао.

Прикупљао jе документе, сређивао дневнике и свjедочења са разних воjних, политичких и дипломатских састанака коjима jе присуствовао са намjером да све то jедном обjелодани. Ниjе стигао!

Миле Новаковић jе често био више доступан другима него своjоj породици, jеднако првоj, у коjоj jе са Катарином изродио два сина, и другоj у коме му jе Јасминка подарила кћерку. Воjска Србиjе испратила га jе почасним плотунима, поштоваоци и земљаци последњим поздравом а породица опростом.

Они коjи воле увиjек опраштаjу!

Извор: ПРИНЦИП

Везане виjести:

ПРЕМИНУО ГЕНЕРАЛ МИЛЕ НОВАКОВИЋ – Jadovno 1941.

Генерал испраћен без воjних почасти – Jadovno 1941.

Хапшење Борислава Ђукића: О генералу нема ко да пише …

Генерал испраћен без воjних почасти – Jadovno 1941.

ПРЕМИНУО ГЕНЕРАЛ ЈОВО БЛАЖАНОВИЋ – Jadovno 1941.

МИЛЕ МРКШИЋ ПРЕМИНУО У ЗАТВОРУ – Jadovno 1941.