Quantcast
Channel: Кордун –Јадовно 1941. –КУЛТУРА СЈЕЋАЊА
Viewing all 147 articles
Browse latest View live

Годишњица страдања резервиста ЈНА на Коранском мосту у Карловцу

0
0

Припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде Републике Хрватске 21. септембра 1991. године, испред моста на ријеци Корани у Карловцу, зауставили су два војна камиона у којима су се, из касарне “Мекушје” у касарну “Логориште”, превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје. 

Фото: Банија онлине

Одмах по предаји, једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвежена је у просторије полиције, а друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пјешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почели “крвави пир” над њима. Ттринаесторица су ликвидирана, неколико клањем у лежећем положају, а већина хицима из аутоматског оружја у стојећем положају. Тројица су се, међу њима и један са тешким повредама, спасили скоком са моста. Четврти се у току ноћи, такође са тешким повредама, искобељао испод мртвих сабораца.

За овај злочин у мају 1992. започео је кривични прогон карловачког специјалца Михајла Мише Храстова, а завршио је у мају 2015. пресудом Врховног суда, којом је осуђен на четири године затвора због кривичног дјела против човјечности и међународног права – протуправним убијањем и рањавањем непријатеља. Хрватско правосуђе се у те 23 године “прославило” с укупно седам пресуда истом човјеку за исто кривично дјело, да би га на крају ипак прогласило злочинцем, паралелно од њега правећи и жртву.

Изречена казна се тумачи и као награда убици Храстову за преузимање одговорности за инкриминисани догађај, признајући да их је сам побио и то у конструисаној нужној одбрани, у коју му нису на крају повјеровали ни Врховни ни Уставни суд.

Иако изведени докази указују да је у ликвидацији резервног састава ЈНА учествовало најмање три лица и да је пуцано из најмање два различита оружја, надлежно тужилаштво се још не оглашава по питању евентуалног проширења оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце овог једног од првих ратних злочина у рату деведесетих прошлог вијека над припадницим ЈНА, у то вријеме једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је формално-правно још увијек била и Хрватска.

У априлу 2016. године осуђени ратни злочинац Храстов је отишао на одслужење остатка изречене казне, са које је већ 9. децембра исте године, 14 мјесеци прије истека, пуштен на условни отпуст. Према анкети неких хрватских медија, 9 од 10 Карловчана и данас сматра да Храстов није злочинац, него херој.

У априлу ове године Стамбена комисија Министарства бранитеља осуђеном злочинцу Храстову је као ратном војном инвалиду одобрила стамбени кредит од 10.200 евра због тога што је “бранио и обранио Републику Хрватску унутар међународно признатих граница од оружане агресије коју је извршила Србија, Црна Гора и Југославенска народна армија с оружаном побуном дијела српског пучанства у Републици Хрватској”, како контраверзни Закон о хрватским бранитељима из Домовинског рата и члановима њихових обитељи из новембра прошле године дефинише “бранитеље”.

Извор:Банија онлине

Везане вијести:

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Бурна историја Кордуна

Слободанка Срдић: У мислима сам путовала на Кордун


Наредбодавци злочина на Коранском мосту још нису процесуирани

0
0

Данас је 27 година од ликвидације 13 Срба, припадника резервног састава ЈНА, на Коранском мосту – једног од првих ратних злочина у сукобима деведесетих година прошлог вијека над припадницим ЈНА, а да наредбодавци и сви егзекутори још нису одговарали.

Корански мост

Документационо-информациони центар „Веритас“ подсјећа да је у то вријеме ЈНА једина легитимна и регуларна војска у држави СФРЈ, у чијем саставу је формално-правно још била и Хрватска.

За овај злочин једино је карловачки специјалац Михајло Храстов у мају 2015. године осуђен на четири године затвора због кривичног дјела против човјечности и међународног права – протиправним убијањем и рањавањем непријатеља.

„Хрватско правосуђе се током процеса `прославило` с укупно седам пресуда истом човјеку за исто кривично дјело, да би га на крају, ипак, прогласило злочинцем, паралелно од њега правећи и жртву“, навео је „Веритас“.

У саопштењу је наведено и да се изречена казна тумачи и као награда убици Храстову за преузимање одговорности за инкриминисани догађај.

„Иако изведени докази указују да је у ликвидацији резервног састава ЈНА учествовало најмање три лица и да је пуцано из најмање два различита оружја, надлежно тужилаштво се још не оглашава о евентуалном проширењу оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце овог једног од првих ратних злочина у рату деведесетих прошлог вијека над припадницим ЈНА“, истиче „Веритас“.

У априлу 2016. године Храстов је отишао на одслужење остатка изречене казне, са које је већ 9. децембра исте године, 14 мјесеци прије истека, пуштен на условни отпуст.

У априлу ове године Стамбена комисија хрватског мнинистарства за борачка питања Храстову је као ратном војном инвалиду одобрила стамбени кредит од 10.200 евра.

„Веритас“ наводи да су 21. септембра 1991. године припадници хрватског МУП-а и Збора народне гарде испред моста на ријеци Корани у Карловцу, зауставили два војна камиона са припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје.

Једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у просторије полиције, а друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пјешке преко Коранског моста.

„Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почели `крвави пир` над њима“, наводи се у саопштењу.

Tринаесторица су ликвидирана, неколико клањем у лежећем положају, а већина хицима из аутоматског оружја у стојећем положају.

Tројица су се, међу њима и један са тешким повредама, спасили скоком са моста. Четврти се у току ноћи, такође, са тешким повредама, искобељао испод мртвих сабораца.

Извор:Срна

Везане вијести:

Годишњица масакра на Коранском мосту

Навршава се 26 година од злочина на Коранском мосту

Света Петка и Срби у Пламену

0
0
Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић у своjоj збирка приповедака „Бол у прсима” подсећа нас на потресна страдања Срба у Хрватскоj. Из поменуте књиге овом приликом одабрали смо приповетку „Света Петка и Срби у Пламену” Не да би вас „хранили” мржњом већ да се не заборави – на такав заборав немами право ни због пиjетета према невиним жртвама.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 7. марта  2016. године.

Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чекаjу с храном у кошарама. Биjеле се рокље и повезаче. Ту jе и понека дjевоjчица жутим рупцем подбрађена. Хрватски воjници поручуjу да ће натпоручник о свему одлучити. Ромиња прољетна кишица. Ниски сиво црни облаци журе према Дебелоj коси.

Из Вргинмоста у Воjнић зуjе талиjански тенкови и камиони. У њима су усташе. Избацуjу двадесетак свезаних Срба и затвараjу у православну цркву Млада Неђеља. Чуjу се кундачења и jауци. Кроз Воjишницу, према Воjнић Колодвору, на далеки пут, у њемачке логоре и Норвешку пjешачи више стотина мушкараца. Око њих су усташе с пушкама на готовс. На Биљегу пуцњава. То Миле Благоjевић и Јандре Перић бjеже и падаjу погођени.

Цестом из Купленског корачаjу четири људске сподобе. Анка Мандић с дjецом свог брата Милића. Журе у Воjнић. 

– Аjмо пилићи моjи. Можда се туђи људи сажале, кад виде три босоноге сиротице, без маме. Бог jоj души дао мjесто. Имаjу и они срце. Даће Бог, па ће туђи људи пустити вашега таjу… 

– Теткице моjа, Нине и Бране носе таjи ручак, а jа? 

– Е, ти ћеш Драгице носити жлицу, jер без жлице не би било ручка… Да вас може виђети покоjна мама Љуба. Да види како њен пород спашава свога ћаћу… Док живите, морате знати да jе покоjна Љуба, лака jоj земља била, пуно волила вашег тату Милића. Увиjек jе око њега нешто тетошила, чешљала, чешкала по глави, прала му ноге и нокте резала. 

– Теткице моjа, зашто су туђи људи одвели мога таjу? 

– Рано моjа, то само ђаво знаде! Кажу да jе то зато, што страни људи не признаjу наше цркве и нашег Бога. То ћеш ти боље знати када будеш велика и када научиш читати књиге. 

У Воjнић улазе без риjечи. Пред црквом усташе и домобрани. На ражњу пеку теле. Припремаjу гозбу. Дjеца потрчаше према вратима цркве. Ниски крезуби стражар пунећи пушку виче: 

– Камо стоко сврабљива? Натраг, или сте готови! 

Стражар jе искесио зубе, покварене и труле шкрботине. Дjеца застаjу. Гледаjу и у страху узмичу од наоружаног човjечуљка стравичног изгледа. На његовоj нахереноj капи свjетлуца слово “ У „. Потсjећао jе на авети из прича ђеда Николе Благоjевића. 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/cr-moskov-1.jpgС двоjицом усташа у цркву улазе: допуковник Анте Мошков и усташки логорник Миjо Жунац. Пратиоци су понизно отворили врата. Мошков jе гласно наредио: „Напоље”! Ухапшени Срби су у колони излазили. Пети по реду био jе Милић. На лицу ране и огреботине. Доња усна расjечена и натечена. Мала Драгица jе заплакала и замолила тату Милића: 

– Дођи таjко, кућа jе сама!

Анка jе клекла пред Миjу Жунца и тражила милост, спомињући сироту дjецу. Пришао jе Мошков. Пун себе, охол и суров, заповjедник Павелићеве тjелесне боjне, одгурнуо jе Анку и дрекнуо:

– Води ту гамад одавде!

Колона jе кренула према Коларићу. За њом jе Анка с дjецом, носећи у наручjу малу Драгицу. А она мала и сићушна, сузне очи ниjе скидала с ћаће Милића. Разjарена руља усташа с пушкама у руци трчи из Воjнића према Коларићу. Успут хапсе српске цивиле. Вичу, кундаче, трче и сабиjаjу колону:

– Хаjде народе на покрст! Или католици, или ништа!

На цесту jе истрчао усташки официр, дерњао се, млатарао рукама и наредио:

– Моjа сатниjа натраг!

Неки се вратише, а други наставише пут. С лиjеве стране, на правцу према Коларићу, пред малим зиданим кућерком лежи побиjена породица. Ту jе и осмогодишњи дjечак. На зиду су крвави отисци његових прстиjу. У малу и ониску сеоску дрвењару, поред цесте упада усташа Париповић. Изводи петнаест годишњег дjечака и уврштава у колону. Укућани заплакаше. Насилник поново свом снагом отвара врата и наређуjе:

– Ова врата, да никада нитко ниjе затворио! Кажите да их jе заувиjек отворио Хрват и усташа Париповић! Сунце вам србокомунистичко! Ништа нисте научили!

Српски народ jе довођен са свих страна. На њивама су остаjали коњи и алатке. У двориште \уре Косиjера трком jе ушао Париповић. Узима лопату. Оштрицу наслања на земљу. Дланом притискуjе врх држалице,  па кроз стиснуте зубе, колутаjући очима проциjеди:

– Требаће нам ова алатка. А, можда и неће…

Бацио jе лопату на кровиште штале и упао у кућу, урлаjући попут вепра:

– Да ли ви знадете, да сам jа усташа од тисућу деветсто тридесет друге године? Маjку вам српско православну! Никад се памети нећете дозвати! Брже строжаке на сред куће! Палити! Све вас треба запалити!

С цесте се jавио роjник Фрањо и позвао хрватског воjника Париповића да пожури у правцу брежуљка  и цркве Свете Петке на Коларићу.

Згариште СПЦ Свете Петке на Коларићу, гдје је хрватска војска 26. априла 1942. усмртила и спалила 106 српских цивила
Згариште СПЦ Свете Петке на Коларићу, гдје је хрватска војска 26. априла 1942. усмртила и спалила 106 српских цивила

Згариште СПЦ Свете Петке на Коларићу, гдjе jе хрватска воjска 26. априла 1942. усмртила и спалила 106 српских цивила

– Бjеже, бjеже! Удри по несланом Јовану! – издерао се воjник – усташа Пипан Девчић.

Први jе, у покушаjу биjега убиjен лугар Никола Благоjевић, а затим: Драгић Маћешић и Никола Падежанин. Николу jе пресjекао митраљески рафал. Његова цриjева и плућа се расуше по живици…

У цркви народ. Измучен, претучен. Шћућурили се људи. Чекаjу главног… Стражари претражуjу џепове лугара Николе Благоjевић. У цркви жагор:

– Шта ово значи? Каква jе то држава? Што оће од нас? Ми смо овђе рођени! Ово jе од ваjкада наша земља. Шта смо им криви? Побиће нас, као оних 27, прошле године у Шаулским лукама… Ма, људи неће нас побити. Још Ивановић jарак, Шаулске луке и Капењак у Петровоj гори нису оплакани! А, Јуца jе био људина. Да ниjе побjегао , остао би и у Шаулским лукама. Варали су народ, да су га убили и да га негдjе у граби пси лижу. За њим jе пуцало преко стотину усташа и домобрана. Ниjе му суђено. Јуца jе jунак, а ми смо бабетине! Јадна нас маjка родила! Лиjепо нам jе jош прошле године говорио наш учитељ Жарко, да освjедочене лопове не чекамо код куће…

Немоjте људи тако! И прошле године, у августу су затворили 60 људи у цркву Млада Неђеља. Тукли су и неколико убили. Можда су и били криви. Ниjесу све побили. Било jе ту понижења, а посебно када су увели оног 13 годишњег усташу, да нашим горостасима разбиjа носове, док крв не процури. Такав jе ваљда рат. Данас jе овђе и господин Жунац. Ниjе, ваљда заборавио, кад смо га носили на раменима, против воље власти и присилили радикале, да баш он буде живинар у нашем краjу…То нам jе, што нам jе! Погледаjте кроз окно. Око цркве jе све више усташа. Горе, на брдима су домобрани. Ја  знам само то, да усташама не треба вjеровати. Јуче сам се у то до краjа увjерио. У кућу Боже Вучетића ушао jе усташа, његов познаник из Цетинграда. Били су заjедно у воjсци. Божо му jе приредио гозбу и дао овећи смотак куна. Кад су пристигли остали, усташа jе пришао официру и нешто шапнуо. Божу су одвели до оближњег грмечка и убили. Све jе то jасно! Људи, нас више нема! Ви можда и не знате, како су у Штакоровици, тамо иза Крстиње, славили 10. април, прву годишњицу своjе државе. У сjенику су запалили 22 жене, више дjеце и стараца. Око ватре су играли и пиjанчевали…

Страх и бљедило. Биjеле маjе су крвљу попрскане. Модрице на образима, руке изломљене. Лица воштана, погледи укочени, као они на зиду и иконама, светачки. Породице се држе за руке. Само жене и дjеца jецаjу. Ушао jе натпоручник, намргођен и биjесан. Стао jе испред убогог народа:

– И остале жене уведите!

Док су улазиле, натпоручник шета и лупка чизмама по црквеним подним плочицама. Чудесна jека… Зауставља се, фиксира уплашени српски народ и пита:

– Тко jе од вас наjстариjи? Нека изиђе!

Људи се комешаjу. Траже погледима, ко би то могао бити…

– Наjстариjи сам jа, jер сте лугара Николу убили, jави се Стеван Напиjало.

– Тко jе кога убио? Како се усудиш лагати? Мрцино! Што да радимо онима коjи лажу и коjи су се дигли на нашу младу хрватску државу? Него.., колико ти jе година, старкељо?

– Па ето, закорачио сам седамдесету.

– Како се зове ова црква?

– Па, то jе наша Света Петка, господине.

– Нисам те питао чиjа jе, него како се зове!

Натпоручник прискочи Стевану и одвали три шамара, коjи затетура, али се одржа на ногама. Дjеца се узнемирише. Чуло се jецање и лупкање зубићима. Толики народ, а све се чуjе. Чула су се и срца и крв у жилама… Неко зуjање у ушима… Натпоручник се опет усмjерио према Стевану:

– Питао сам те старкељо, само за име, а кад већ тако добро знаш, реци ми како се зове она ваша православна, или ортодоксна богомоља у Воjнићу?

– Ако мене питате господине, оно jе Млада Неђеља.

Добро учиш, старкељо! Данас jе та ваша недjеља, како кажеш, Млада Неђеља. Тамо смо у Воjнићу требали приредити ову мису. Да ли jе тако старкељо?

– Мора бити, како ви кажете, господине, тихо изусти Стеван.

– Некултуран си стари! Толико причаш самном, а jош се ниси представио! Тjераш ме на зло, копиле влашко! Како се зовеш?

– Ја сам Стеван Напиjало, покоjног Павла…

– Право српско име имаш Стеване! Овдjе си крштен, боље рећи регистриран, као копиле и jедна туга више за нашу хрватску државу?

– Есам, господине.

– Да ли си овдjе вjенчан?

– Есам, jош 1982. године.

– Да, да… Ти си за мене право откриће. Овдjе си крштен и вjенчан.

– Да, господине.

– А, да ти ниси у роду са Стеваном Првовjенчаним? Ћутиш Стеване… Ако првим вjенчањем ниси успио постати Првовjенчани, постат ћеш то другим, данас овдjе… Красно, красно! Сутра шаљем извиjешће нашем дичном Поглавнику и Равнатељству за jавни ред и сигурност, да Срби више у своjоj историjи немаjу Стевана Првовjенчаног… Дуго смо вас носили за вратом, Стеване. Јучер су ваши партизани на Биљегу убили десет наших усташа, десет хрватских витезова… Сунце вам крваво и недjељу данашњу! Убили су и мога врсног приjатеља др Владимира Чанића… Зато сви данас, и не само зато, умирете овдjе! Гдjе су вам сада ти ваши партизани? Ми смо држава и нама се полажу рачуни! Умjесто да тражите милост, ви се буните! А, морали бисте знати своj положаj и што значи изрека нашег дичног Поглавника, да Србе у Хрватскоj треба свести на ништа.На ништа! А ви сте ништа, само под земљом. Ми то и не таjимо! То jе политика ове државе! Прошле недjеље одметници у Геjковцу убише 15 усташа Поглавникове тjелесне боjне. За њих ћемо се данас молити на наш усташки начин. О рањенима нећу говорити. И њих jе било толико. А, знате ли ви, Власи и бунџиjе, тко су припадници Поглавникове тjелесне боjне? У Италиjи су 10 година припремали стварање ове државе, да jеднога дана, уз помоћ наших моћних савезника: Њемачке и Италиjе добиjемо своjу независност. Ниjемци и наше славне построjбе, под заповjедништвом витеза Месића, су под Москвом и Стаљинградом, а ви се дижете на устанак? Болеса и умоболна нациjа, руља биjедника. Ето, то сте ви руљо неотесана!

– Али, господине, ви знате да ми ниjесмо ништа криви. Ми смо сиромашан сељачки народ, jави се Теодор Гушић… Познам вашег оца. Трговали смо и частили се на карловачком плацу. Он би нам био свjедок у невољи… Радите ви од нас стариjих, што вас jе воља. Пустите дjецу, ову неjач и жене. Имаjте срца! Не чините зло њима пред овим олтаром, пред очима светаца наших. Ако треба умриjети, нека мушкарци умиру! Тако jе овђе ваjкада било. Мушка jе чељад у ратовима умирала. Краjина jе ово била господине…

Натпоручник Миjо Латковић се подиже на прсте, извади пиштољ и цикне:

– Не спомињи мога уваженог оца. И он jе прославио ускрснуће наше хрватске државе! Ви не само да сте наивни, него и блесави. Каква Краjина? Нема jе већ 60 година… Неjач! Каква неjач? Сви бисте сутра пуцали! Дигли сте се на државу! Жгоље! Имамо тенкове, зракоплове и топове! Имамо моћ! А ви? Сви ће те данас умриjети, и то баш овдjе!

Глас му jе одjекивао, одбиjаjући се од звоника. Звецкали су свиjећњаци, лустери и кандила… Натпоручнику jе пришао усташа, предратни учитељ у Тушиловићу и замолио:

– Немоj тако. Колегиjално те молим. Обоjица смо школовани. Знамо и праштати. Што радиш од ових људи?

Натпоручник се окрену. Снажно затабана ципелама и цикну:

– И ти! Сентиментална мрцино! Ако не можеш гледати, напоље! Ево, од свих ће живjети само ова црнопута жена, ова црнка! Ха, ха, чудна жена. Дониjела мужу jело. Што jе jео, jео jе, али никада више!

Милена моли:

– Господине, пустите ми мужа. Имам злата код куће…

Натпоручник иронично:

– И твоjа глава злата вриjеди, љепотице! Усташе! Радите своj посао! За све су одговорни: Париповић и Пипан Девчић! А ти црнка, поведи ме у своj златни рудник.

Сjевнули су ножеви. Црква jе за трен била у крви. Плећати Милић Вучетић скаче на Пипана, али га остали усмртише. Метеж, ножеви и крв. Вапаjи и плач дjеце за родитељима, за браћом и сестрама. Јауци и запомагања…А, они, туђи, никад виђени само су резали гркљане, клали и опет клали. Крв и хроптање. Тек понека разговиjетна риjеч: мама, тата, сине, jедини збогом. Проклетници! Сjеме вам се затрло!

Натпоручник с троjицом усташа иде за Миленом према Леденику. Драга се у наручjу расплакала. Њен плач jе прекривао крикове ужаса. Тек jе навршила годину, а овог трена постаjе сирота. Никад више неће видjети тату Бранка. Препознавала jе његов лик, смиjешила му се и звала га Баjко.

Јауци и jека смрти престаjу. Из Свете Петке се извиjао високи црни дим. Прекрио jе кућерке села Коларића. Ношен вjетром путуjе према Воjнићу и Петровоj гори.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/crkva-u-vojnicu.jpg

Хрватски воjници испред Православне цркве Млада Неђеља у Воjнићу

Милена jе изниjела нанизане дукате, своj мираз и свадбене милоште. Натпоручник jе радосно погледа и довикне:

– Црнка, ниси ме преварила! О, да. Заиста jе то златни рудник. Него, имаш ли млиjека или ракиjе?

– Имам господине!

Дрхтавим рукама jе изниjела из подрума ракиjу  и понудила. Испричала се натпоручнику, да ће млиjеко дониjети кад пресвуче малу Драгу, што jе оваj, очито задовољан дукатима одобрио.

Милена се, с Драгом у наручjу, иза штале домогла шумарака Дебеле косе. Трчала jе шуштећом шумом. Стално се обазирала и прислушкивала. Никако да утврди, чуjе ли своjе или туђе кораке, да ли jе неко дозива или jоj се причињава? Када стане: помисли: стали су и они. И поново тако, све до сутона и села Бурића. И у Горњем Будачком ватра. Видjела jе како партизански командант, овдашњи сељак и комуниста из села Свињарице, Милутин Кошарић пали дрвену православну цркву, ремек дjело сеоске и црквене архитектуре из 18. виjека. С њим jе у друштву комесар Групе кордунашких партизанских одреда, Хрват и карловачки комуниста Већеслав Хољевац. Очито задовољан и раздраган трљао jе руке и добацио своме саборцу Милутину:

– Нека гори. Све нека гори! То jе у нашем интересу! Биће више пролетера!

Милена jе испричала паризанима, шта се десило у цркви на Коларићу, а jедан ће од њих:

– Слушаj ти мене! Ја сам друг комесар 1. чете. Колико су ти усташе платили за ову пропаганду? Страшиш оваj поштени народ. Ниђе ни риjечи о тим гњусним лажима! Да ли ти jе jасно? Да немаш ту малу у наручjу, ишла би у тринаjсти батаљон! Лажна пропаганда се у нашем покрету строго кажњава, другарице!

Милена се повукла и шапутала у себи:

– Боже даj, да jе ово  сан. Можда jе друг комесар у праву?

Чврсто jе стисла своjу сиротицу и наставила пут код родбине у Перић Село.

Натпоручник у Леденику с пратњом претражуjе Миленино стање, обилази шталу и стожине, подиже даске на буњишту, а Милене нема. Угледао jе грм и схватио да га jе црнка преварила. Пиштољем jе решетао према пропланцима Дебеле косе.

Дим jе наткрио воjнићку котлину. Кров цркве Свете Петке се руши. Варнице, као душе свjетлуцаjу, дижу се и гасе негдjе високо. Пламени jезици пуцкетаjу. Извлаче се повиjено кроз полупане прозоре. Младо липово лишће усахло, а црни нагорjели огранци сабласно стрше у небо.

Кроз прозор сеоске дрвењаре ужас jе гледала Ката Вукобратовић. Пратилац натпоручника Миjе Латковића, припит и раздраган, подругљиво пита старицу:

– Пече ли те бако, Света Петка jако? Ката jе, крстећи се, расплетене косе, без риjечи гледала оваj пакао земаљски.

У зао час су, тога jутра поранила дjеца Милића Мандића. Хтjела су да нахране свога таjкана. Пониjели су  здjекицу сира и комад погаче.Заклани су пред његовим очима. У ватри, с њим сагорjеше: тринаестгодишњи Никола, деветгодишњи Бранко и седмогодишња Драгица, суза татина.

На цести, поред црквеног згаришта, натпоручник Миjо сусреће пса. Мами га и даjе крух. Из поповог стана износи мантиjу и набиjа псу око врата, па из свег гласа:

– Хаjде псино! Обиђи села православна! Понеси свете водице! Посвети некрсте и антикрсте! О, хо! Добро ти стоjи светачко рухо… Па, ти си ванредан влашки поп! Јест, да ти недостаjе брадица… Предпостављам, да се и не осjећаш добро. Мислим на мирис тамjана. Ово ти jе наjвећи дим црквеног кандила у повиjести православља… Видиш да душе твоjих вjерника с димом иду без повратка, право у небо… И ти си њихов! Сузне су ти очи, битанго србоправославна!

Пиштољ се огласио пет пута. Пас се стровалио у грабу испод живице, трзаjући ногама, замотан у светачку мантиjу попа Душана Малобабића,коjег су усташе с попадиjом Миленом и слушкињом Анђелиjом Кресоjевић заклали на истом мjесту, осам мjесеци раниjе.

Натпоручник се, у друштву своjих пратилаца спуштао коларићком низбрдицом, преко моста и упутио кроз димну завjесу необична мириса према Воjнићу. Згариште jе пуцкетало и варничило дуго у ноћ.

У огњу ове древне богомоље, с иконама и успоменама изгорjели су:

ИЗ КОЛАРИЋА: Божић Милоша Дмитар ( 1885. ), Божић Николе Милић -Баjт ( 1887. ), Ивошевић Теодора Јован ( 1902. ), Косиjер Михаjла Ђуро ( 1895. ), Косиjер Михаjла Јован  ( 1903. ), Косиjер Ђуре Владимир ( 1925. ), Кресоjевић, Марка, Никола – Џино ( 1898 ), Падежанин Милића Никола ( 1870. ), Опарница Милић ( 1908 ),

ИЗ ЛЕДЕНИКА: Мартиновић лазе Ана ( 1893. ), Мартиновић Дмитра Мила ( 1899. ), Мартиновић Михаjла Милош ( 1922. ), Новаковић Саве Миле, Везмар Марка \уро (1900. ), Везмар Милића Милка ( 1903 ), Вукобратовић теодора Анелиjа ( 1910 ), Вукобратовић Јована Бранко ( 1920 ), Вукобратовић Јанка Даница ( 1900. ), Вукобратовић Милоша Душан ( 1920. ), Вукобратовић Нинка Душан ( 1910 ), Вукобратовић Јанка \уро ( 1896 ),Вукобратовић Милића Јован ( 1883. ), Вукобратовић Михаjла Љубица ( 1889. ), Вукобратовић Теодора Љубица ( 1923. ), Вукобратовић Теодора Марко, Вукобратовић \уре Михаjло ( 1914. ), Вукобратовић \уре Миле ( 1922. ), Вукобратовић Јована Милица ( 1918. ), Вукобратовић \уре Никола ( 1926. ), Вукобратовић Дмитра Павао ( 1924. ) и Вукобратовић Михаjла Станко 1911. ).

ИЗ КУПЛЕНСКОГ: Благоjевић Васе Марко (1909.),Благоjевић Милоша Миле (1897.), Благоjевић Миле Дмитар (1925.), Благоjевић Васе Миле (1899.),лагоjевић Лазара Никола (1872.), Благоjевић Стевана Станка (1901.), Добросављевић Нинка Михаjло (1887.), Докић Павла Марко (1906.), Докић Павла Миле ( 1898.), Гушић Максима Теодор (1903.), Гушић Петра Анђелиjа (1885.), Хаjдин Стевана Марко (1904.), Хрстић Николе Марко (1901.), Кресоjевић Игњатиjе Божо (1884.), Маћешић Милоша Драгић (1926.), Маћешић Птра Драгић (1908.), Маћешић Петра Миле(1911.), Маћешић Петра Милић (1918.), Маћешић Дмитра Милић ), Маћешић Миле Петар (1887.), Магарац илић (1918.), Мандић Павла Анка (1907.), Мандић Милића Бранко (1933.), Мандић Милића Никола (1929.), Мандић Милића Драгица (1935.), Мандић Павла Милић (908. ), Мандић Марка Петар (1922.), Михаjловић Марка \уро (1900.), Михаjловић Гаjе Милка (1903.), Напиjало Симеона Цвиjан (1875.), Напиjало Милоша Драгић (1918.), Напиjало Павла Драгић (1885.), Напиjало Томе Драгић (1885.), Напиjало Стевана Драго (1914.), Напиjало Јанка Јулика (1885.),Напиjало Миле Љубица (1928.), Напиjало Илиjе Марко (1896.), Напиjало Јована Марко (1885.), Напиjало Боже Милић (1884.), НапиjалоДрагићаМилић (1912.), Напиjало Лазара Милић (1888), Напиjало Цвиjана Милош (1905.), Напиjало Николе Нинко (1907.), Напиjало Цвиjана Симо (1907.),Напиjало Павла Стеван (1873.), Сипић Симе Миле (1926), Сипић Велимира Милош (1925.), Вила Васе Мирко (1913.), Вучетић Милоша Даница (1930.), Вучетић Ката (1896.), Вучетић Миле Милић (1912.) и Вучетић Теодора Милош (1907.).

ИЗ РАДМАНОВЦА: Џодан Милоша Васо (1895.), Гушић Јанка Станка (1878.), Новковић Драгића Софиjа (1905.) и Новковић Јандре Станка (1890.), Новковић Станка (1900).

ИЗ ОСТАЛИХ СЕЛА: Ђипало Ђуре Боjа (1918.) из Цвиjановић Брда, Јурић Јанка Марко (1925.) из Кнежевић Косе, Кораћ Ђуре Анка (1902.) из Горњег Воjнића, Крагуљац Јована Миле ( 1905. ) из Чремушнице, Ловрић Драгића Раде (1921.) из Цвиjановић Брда, Магарац Ђуре МИлић (1920.)из Крњачког Грабовца, Перић Милића Новак (1895.) из Будачке Риjеке, Петрић Миле (1895.) из Свињарице, Петрић Вида (1900.) из Свињарице,Радуловић Илиjе Мила (1910.) из Воjнићке Пољане, Тодорић Јована Милица (1917.) из Свињарице и Цукар Мићо из Кордунског Љесковца, Црнковић Анка из Кључара, Перић Драгица из Кључара, Перић Софиjа из Кључара, Бастаjић Илиjа из Пркоса, Ловрић Раде из Бабиње, Слуњ.

—– о0о —–

Нижу се прољећа и године, а зидине цркве Свете Петке на Коларићу ћуте и подсjећаjу на крвави априлски прољетни дан… Гачу jата врана и гавранова. Мjесто крваво и тужно другуjе с црним тицама. Осипа се, зjапи и провируjе камење брижним рукама слагано. Зуб времена га растаче и дроби.

Некад се овдjе пjевало, крстило и вjенчавало. Чула се оjкача, дангуба и четверожица, играло кукуњешће, крушка, милица и сељанчица. Одавде су и кубуре и мужари и звона одjеке у села слали, на благдане подсjећали, мртве на вjечити починак испраћали…Стоjе сиво црвене зидине од камена и цигле саздане. Стоjе и криjу вапаj, пламен, ужас невољу и голготу српскога народа. Говоре изгледом стравичним и jатима црних тица на липама из давнине.

У овоj пламеноj гробници, на светом мjесу, хрватска воjска ножем и огњем усмрти 26. априла 1942. године стотину и шест Срба: из Коларића, Леденика, Купленског, Радмановца, Цвиjановић Брда, Свињарице, Крњачког Грабовца, Будачке Риjеке, Воjничке Пољане, Горњег Воjнића, Кнежевић Косе, Чремушнице и Кордунског Љесковца…Сабласно зjапе зидине окружене стољетним рањеним липама и крештећим крицима злосjетних и злослутних, врана, чавки и гавранова

Пише: Мр. Миле Дакић

Извор: Српска политика и Кордунски споменар

Везане виjести :

СВЕДОК

Будни сањамо завичаj!!

Суђење пjеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора

Весна Ивановић: Прелудиј за Ливаду из сна

0
0
Проф. др Светозар Ливада. ФОТО: Јадовно 1941.
Проф. др Светозар Ливада. ФОТО: Јадовно 1941.

Предмет књиге је велика симфонија живота човјечанства,
глазба која звучи испод површине повијести,
благословљена збиљска глазба људског битка
чија је једина жеља и циљ, једина тема и страст:
бити човјек,
збиљски и истински човјек
и људски живјети.

Béla Hamvas

Anthologia humana:

пет тисућљећа мудрости

 

Предмет књиге је човјек Светозар Ливада. Предмет књиге је индивидуум који цијели свој живот улаже голем труд да буде човјек, да буде збиљски и истински човјек и да живи људски. Предмет књиге је примјена прастаре мудрости данас: постати човјеком.

Предмет књиге је животна способност устрајања која нас усхићује својом моралном племенитошћу. Новалис каже да човјек не чини друго него се непрестано враћа кући, а Хамвас наводи да ни човјечанство не чини друго. Глазба не престаје на том путу повратка кући. Што је живот испуњенији знањем, уважавањем и љубављу, то мале самосталне складбе одишу љепотом, снагом и мудрошћу надјачавајући све бриге, тешкоће и озбиљности постојања прожимајући велику симфонију ведрином, радошћу и срећом.

Овај покушај приказивања живота и рада једнога човјека у бројним ненаданим промјенама колико пред нас поставља комплексне захтјеве, толико је сасвим тако лако схватљив да нам у исто вријеме може показати како се на мисаони начин проматра и свијет и живот. Обиље хармоније у потврђивању честитости у оркестарској изведби његова живота јесте благотворни лијек самог људског битка чија је једина тема: бити човјек, збиљски и истински човјек и људски живјети. С таквом изведбом стварања себе као човјека издвојио је главни садржај живота, високо га уздигнуто, проносио и остваривао своју духовност показујући уједно како се постиже склад дијелова и цјелине.

Осјећај узнемирености због сплета околности када бременита жена одлази на ријеку опрати рубље и враћа се кући с чистим вешом и дјететом у наручју, прати га све вријеме. Он је тај дјечак рођен крај мрзле воде у сликовитом кањону. Његовом рођењу кумовала је сама природа као бабица. Својим заузимањем за дијете умилостивила је и саму зиму. Попут храбре младе маме обгрлила га је и бринула о њему водећи рачуна да реализам тог тренутка у својој апстракцији издвоји оно што је битно. Да издвоји човјека. Она је била свједоком озбиљности заплета и дубине његова проживљавања. Могла је потврдити истинитост тренутка, све од гажења воде и привикавања тијела на хладноћу горске ријеке, од измјењивања уложених напора и попраћеног умора како би се извео ритуал прања рубља према коме се сваки намочени комад робе туче, преврће, циједи вода и одлаже. Но, овај пут није то било уобичајени тешки посао. Прави садржај с додатном динамиком је услиједио тек по завршеном послу.

Жена остављена на милост и немилост тренутку у коме се затекла, без бабица, без лијечника и без икога свога порађала се крај ријеке. Излишно је објашњавати дојмљивост у том времену кратког трајања и јаке контрасте који су га видно истакнули. Донијела је на свијет дијете натопљена водом од свежњева опраног рубља, на хладном зраку у окружењу студене воде и њезина жубора, дрвећа с трептајем голих грана које је не дајући гласа од себе проматрало цијели призор, под небом које је склопило савез с земљом да као кап воде на длану чува смјелу жену. Прожета благошћу и њежношћу, била је посве у контрасту с зимским даном, а испуњеност радошћу и љубављу према голом голцатом дјетету одагнао је сваки осјећај умора од рада који је претходно тражио много напора. Издржала је пород, а затим корак по корак кренула кући. Сила која ју је покретала била је мајушно дијете и тежња да га заштити од тврдог срца студени. Лијепа, крепосна и посве сабрана жена није нити посрнула на дугом путу до заклона. Животна снага нанијела је пораз љутој зими. Сви у селу овај догађај су запамтили као јединствен јер им се урезала у памет слика тренутка љепоте – склад у величини и уочљивости – долазак маме с опраним рубљем и дјететом у наручју. На овоме би им недвојбено завидјели сви сликари представници реализма. Није да људи у том тренутку нису препознали снагу несвакидашњег невјеројатног збивања. У најмању руку то је био начин живљења, разњеженост због људског бића, исказана ведрина духа у односу на чудесне околности и весеље због превласти виталности. Међутим, есенцијалан приступ за њих је уз честитост и мудрост као драгоцјености издвајао праву умјетност спајања краја с крајем.

Борба дјетета за живот заправо тек је почињала јер је ипак било посљедица порода у немилосрдним околностима. Мама је изгубила млијеко, а како није било дојкиња у селу тек рођено мало дијете млијеком је хранила крава. Тако је кордунско дијете попут дјечака из Киплингових прича у дотицају животињског и људског свијета преживјело и почело одрастање. Касније ће се показати да је и напуштање јединога дома који је икада познавао бити његова потрага за људским селом.

Несташан дјечачић одрастао је жељно примајући у себе љубав и храброст, поштујући природу своју вилу заштитницу и пажљиво градећи свој поуздани ослонац кроз јаке осјећаје привржености према завичају. Простодушан, живахан дјечак на досјетљив начин долазио је до рјешења служећи се спретношћу и ситним лукавствима како би нашао заклон од опасности. Спријатељио се с волом, који му је постао заштитник и чувао га на начин да није допуштао да дјечак буде предмет подсмијеха његовим вршњацима. Читати и писати научио је од старије браће прије поласка у школу, па се као школарац опирао похађању школе пружајући дјечачки отпор с увјерењем да су обавезни разреди јако досадни. Непослушан и непопустљив, био је изван свих прописаних правила. Издваја да му је немир непрекидно навлачио батину. У трећем разреду основне школе ученик који је неколико пута понављао разред потакнуо га је да вози тачке. Невичан гурању малих радних колица оклизнуо се пао, а тачке су му пребиле ногу. Кум га је однио својој кући. Његови пак не знајући гдје је, у узбуни која их је захватила, тражили су га по свим чатрњама, а када су га кумови донијели кући добро су га истукли. Резигнирано додаје као да је он то хтио. У четвртом разреду основне школе угризао га је поскок. Наглашава како су његови подузимали све могуће радње, доводили врачаре, превијали, закопавали ногу у земљу, боли га иглама да не заспи, да се отров не прошири тијелом. Но, када је стигао стриц с доктором добио је ињекцију са серумом и дошао к себи. Ипак су га послије свега за сваки случај добро истукли јер је несмотрено допустио да га угризе отровна змија, а отровницу су пронашли гдје се према његову казивању налазила и убили је. Показат ће се касније да му је змијски отров на неки начин помогао у отпорности организма. Када су хематологу у болници у Великој Британији препричали ову згоду доктор се нашалио с њим и рекао му да има коњску крв, јер је то посредно довело до тога да је резистентан и отпоран као коњ.

Како се истицао пожељним одликама благозвучног језика постао је пјевач у цркви „појац-ђак“, што је с поносом истицао, опслуживао је свештеника и упознао све пригодне обреде богослужења од крштења, свете водице, сахрана и свадби. Говори да је јако рано упознао класну борбу. Приповиједа о околностима када су студенти дошли код њих да одрже неку приредбу, а жандари су их тукли. Добро је запамтио очев одговор да бране поредак и да су за то плаћени. Касније ће се показати да је знање стечено искуством и поуке из искуства имало највећи утјецај у његову показивању опасности противника напредовања у грађанским слободама.

Непромишљено и неразборито, на начин својствен младости, упуштао се у извођење разноразних трикова. С жестином је одговарао на свако провокативно питање и срамотне ријечи којима се вријеђало и изазивао јак осјећај мучнине и неугоде. Без околишања наводи да је једног сељака погодио каменом близу ока, тако да је несретник скоро изгубио око. Посебно издваја жандара који га је због свог јако израженог опаког карактера напросто изазивао. Дакле, жандар је у њиховој кући добро и јео и пио, млијека, сира, шунке, ракије, проматрајући и слушајући људе који су се код њих окупљали, састајали и расправљали, а дјечаку је због разноразних доскочица, показане разоноде опонашања других и провоцирања клео мајку. Бунтовни дјечак није још ни постао младић а незадовољство је исказао тако што је у дужини од седам километара разбио све порцуланске чашице за телефонске линије. Ова прича завршила је тако што је отац платио велику казну и савјетовао попу да га добро истуче. Иако је носио попово име и уважавао попа, збило се и то да га је досљедни и правични поп без икаква устезања знао измлатити. Тако су протести на неправду, непопустљива обрана достојанства, као и у већини случајева попратне батине, биле битне одлике његова одрастања.

Заједно са вршњакињом, својом партнерицом и сусједом, која му је према патријархалном обичају била намијењена, обилазио је сељачке задруге на Кордуну, судјеловао на јавним скуповима, сеоским светковинама и скуповима „Сељачког кола“. Рецитирао је социјалну поезију. Пјевали су у двогласју. Она виши средњи глас, а он је пружао подршку највишим мушким пјевачким гласом. Драга је била необично лијепа, надарена и вриједна дјевојка. Све сеоске послове ова дјевојчица обављала је као одрасли. Плела је, везла, ткала, прела, копала и жњела. Имала је фотопамћење. Пријало му је што психосоматски раније сазријевајући била супериорнија од њега. Њезина кућа била је око 300 метара далеко од њихове. Њезина мама је својих пет кћери још зарана распоредила према њиховим вршњацима у његовој породици, јер је код њих кући било петоро браће. Била је неписмена, јер се према тадашњим обичајима женска дјеца нису школовала. Једнако као ни његове сестре, иако је његов отац сељачки пјесник, био начитан и имао преко 2.000 књига у својој библиотеци. Ни његови стричеви, као ни ујаци и тече, нису кћерке слали у школу. Напомене ради у том раздобљу преко 80% женске популације било је неписмено.

Како је ђачио у цркви и спремао се за попа, мјештани су говорили „попадија га укротила“, њу су у шали звали „попадија“ и причало се да су „вјечно скупа ко’ шипка и бубањ“. Док су чували овце научио ју је читати и писати. Касније ће се показати да је ова његова особина поучавања, посебно неписмених дјевојака, била дио његова задатка већег значења који је од опћег интереса. Просвјећивање и образовање других још од ђачке доби саставни је дио његова каснијег животнога позива. Примјењивао је у пракси Доситејеву мисао: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце“.
Дјетињство је провео и излазио је из дјетињства у кући у којој је била ковачница, библиотека и трговина. Један стриц је био професионални ковач, а други стриц професионални кројач. Школа је била удаљена седам километара. Сви његови бројни несташни поступци нагло су попустили у снажном избијању великих догађаја који су слиједили. Када је чуо приче од људи да ће ускоро рат неопозиво је поремећен мир дјечје безазлености и несташлука. Врло пажљиво је читао све књиге које је нашао у њиховој библиотеци о ратовима. Знао је све што се у кратком времену могло знати, од косовских циклуса и митова, голготе Кајмакчалана, Плаве гробнице, Солунског фронта, слушао је приче ратника са Соче, Пиаве, Галиције, приче из заробљеништва у Русији…

Издваја да су га се највише дојмили ратови у Африци, посебно стога што је за њега то подручје било мистично, далеко, загонетно. Засебно је проучавао рат између Бура и Енглеза. Дјечакова жеља да сазна појединости о овом рату оставља по страни питање да ли је у његовом стјецању слике о томе што се догађало у Јужној Африци било детаља о човјеку који је у бурском рату судјеловао као извјестилац, а с којим се касније, сплетом околности и упознао када га је као тадашњи премијер Велике Британије посјетио у болници гдје се лијечио за вријеме Другог свјетског рата. Ријеч је о Winstonu Churchillu. Наиме, пред сам крај 19. стољећа, Churchill је као извјестилац у Јужној Африци био лишен слободе након упада у једну бурску засједу.

Заробљена дружина смишљала је план за бијег, но само је он успио побјећи. О овом догађају, између осталога, пише Владимир Велебит у предговору српскохрватског издања Други свјетски рат, мемоара британског политичара и државника. Наводи да се из заробљеничког логора у Преторији тадашњи извјеститељ Winston Churchill 500 километара пробијао кроз непознате пусте предјеле без хране и познавања језика док није стигао на териториј под португалском колонијалном управом. По повратку у Јужну Африку пратио је енглеску војску до побједничког завршетка рата. Споменут ћемо да су у бурском рату судјеловали и миротворац Гандхи као болничар и аутор Књиге о џунгли Rudyard Kipling. Касније ће се показати да је попут Churchillа у младој доби имао нестрпљиву, наглу нарав, да се у пресудним тренуцима грозничаво бацио на читање, као што је примјењивао у пракси Гандијев мото живота: „Обрисати сузу са сваког ока“ и сврху „Љубав је најјача снага коју себи свијет може представити, а истовремено и најскромнија“.

До њих су стигли први гласови о масовном покољу у Вељуну 6. маја 1941. године. Само се чуло потпуно пригушено питање: „Је ли то могуће?“. Како се радило о бити или не бити, описује почетак ширења правог правцатог страха и појаве ужасавајућег безнађа јер је земља била под окупацијом. Наводи што се тада догодило. Међу осталима убијено је 16 комуниста и с њима Никола Кукић, организациони секретар Карловачког окружног комитета, иначе пекарски радник који је био на V. земаљској конференцији Комунистичке партије Хрватске. Страх је утјеран у кости због начина како је Никола убијен. Каже како су пренеражени људи долазили његовом оцу, пјеснику-сељаку, тражећи договор, а отац је смирено одговарао да нема тог звјерства којим човјек звијер не може надвисити. Некако слично ономе као што Војновић у Дубровачкој трилогији каже усудни хисторијски час откривао је тајне пјеге и скровите пукотине исцијеђених карактера и истијештених душа: сада сваки миг, сваки шапат, свали полуглас има своје маркантно, нефаљено, истинско значење. Велика бура се спремала.

Каже да је доживио „смак свијета“ када је чуо што се догодило у селу Зечев Варош код Слуња. На Илиндан 2. аугуста 1941. године похватали су све сељаке из села и жеталице и на језив начин све људе који су се ту затекли лишили живота. Међу њима била је и његова изабраница Драга. Нашла се у жетви у селу Зечев Варош и убијена је грозним начином заједно са сестрама и осталим сељацима. Према службеним подацима о жртвама фашистичког терора у том селу убијено је 115 мушкараца, жена и дјеце. Они који рат нису нити измислили, нити хтјели, нити жељели постали су жртве. Тешко је ријечима описати ужас који је осјетио. Запомагао је с великом тугом. Запрепастило га је како му се њихов слуган наругао да је „рикао за цуром као јунац“, и то је у том часу потпуног слома тако добро запамтио. Каже, иако га је због шеретизма волио, од тада га је замрзио за цијели живот. Због свеобухватно поремећеног мира у скрханом стању онесвијестио се, просиједио, остарио за један дан и занијемио. Касније је у есеју Доживотни сам пацијент геноцида објаснио ову снажну емотивну реакцију ужаса. Споменуо је и што се издвајало необичношћу. Визуално је цијели догађај доживио прије пада у кому, како наводи као да је био присутан, а што је знатно касније пронашао читајући исказ свједока у архиви. Накнадно само можемо претпоставити кроз што је све пролазио у тим тренуцима. Схакеспеаре је писао да је од стварног страха већа замишљена страхота.

Ливада каже да је убицу особно познавао и да је био нешто старији од њих. Споменимо да је есеј Доживотни сам пацијент геноцида саставна документација Efraima Zuroffa, повијесна грађа о изнимним појединцима, о томе што им се догађало одређујући и профил и животни кредо.
Ускоро је нестало и његово Примишље, људи из села, попови, црква, школа. Од његове школске класе нитко није преживио Други свјетски рат. Није било ни зграде опћине, чак ни гробља. Села су нестајала као куле од карата. Готово су сравњена са земљом у једном дану. Након рата звоно с православне цркве завршило је на католичкој цркви у Слуњу. Касније је као демограф и социјални аналитичар поступно утврђивао и приказивао некадашњи изглед Кордуна.

У Кордунском реквијему наводи имена села која више не постоје: Чачићи, Чокеше, Чурувије, Горње Примишље, Кукићи, Пијевци, Ралић-Пећина, Зечев Варош, Дуновићи, Цекиновић село, Јанчићи Тоболички, Милковићи Тоболички, Сталинске Луке, Аџибабе, Бјелобрци, Бјелопетровићи, Карајловићи, Курјеге, Лончар Главица, Новковићи, При-мишљански Ралићи, Умелеци, Батале, Доње Тумаре, Јајићи, Мазињани, Пекечи, Курјевац, Павлешић село, Шкрбине, Зорићи, Јовићи, Косићи, Кукић село, Рончевићи, Зеци, Зорићи, Катићи, Миладиновићи, Поповићи, Секулићи Тоболички, Вукелић Тоболички, Божићи Тоболички, Радонићи, Барачи, Брујићи, Додиги, Грковићи, Илићи, Косановић Главица, Ковачевићи Мочилски, Крнићи, Кукић Мочилански, Милковићи, Огризовићи Мочилански, Петковићи, Пиље, Половине, Поповићи Мочилански, Радмановићи, Ралићи Мочилански, Трбовићи, Вукелићи Мочилански, Доњи Зечев Варош, Горњи Зечев Варош, Доње Примишље, Повићи, Руденице, Врежница Врело, Обљајац, Поткоса, Тоболић, Тук Примишљански, Ралетина, Савићи, Тржић Примишљански. Обишао је и све цркве, сагледао грађу њихове разорености и направио попис црквених објеката, цркава и парохија које су постојале до Другог свјетског рата на подручју котара Слуњ, Војнић, Вргинмост и Карловац.
Наводи да је од једанаест чланова његове фамилије од почетка рата 1941. године њих шест је остало живо. Настрадала су два брата, двије сестре, мајка и бака.

Није се ни оправио од шокова који су га затекли, а услиједили су нови. Сам је у рату морао сахранити своју маму, раку ископати и у гроб положити. Пишући о томе каже да га је тај чин тако погодио да му је за сва времена њезин лик нестао из памћења, као да је самоникао. Касније када је обнављао споменик мами, демолиран у недавном рату, скоро му је позлило. У Рату и миру Толстој наводи да је увијек потребна необична душевна снага да се исприча онако како је уистину било. Причати живу истину, врло је тешко, а млади људи ријетко су за то способни. У књизи Кордунски реквијем описана је ова најтужнија прича његова живота. Када је тројици водећих пољских филозофа показивао феномене његова завичаја, они нису прихватили његов приједлог за обилазак Плитвичких језера, као јединствене природне појаве. Хтјели су спознати друштвене феномене. Одвео их је и показао им просторе Глинске цркве, Коларићке, цркве у Садиловцу, Радоњски поток, Јелик код Слуња, стратиште Мехино стање и бројне необиљежене. Показао им је културу смрти без култа гробља, кајања и катарзе. Нису му вјеровали да и то постоји. Пољски филозоф и теоретичар културе Зyгмунт Бауман клекнуо је поред гроба његове маме и отпјевао једну жидовску посмртну псалму. Потом је рекао да се тако опрашта над гробовима невиних гдје може и да се тако просто лијечи. Затим га је питао како се сада с њима осјећа поред гроба властите маме. Резигнирано је одговорио: -„Огуглано“. Како је тај појам тешко превести описао им је ту резигнацију као апсурдно стање немоћи, неке врсте више силе којој се није могуће супротставити. О овим тешким стањима која у већини случајева надилазе наше способности књижевник и нобеловац Андрић каже: Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе непредвидљиве и непредвиђене поступке, своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао у свему томе. Укратко: бити човек.

Shakespeare је наводио да у очајној невољи помаже очајни лијек. Управо тако било је код њега. Одлазак у партизане тадашњег 13-годишњег дјечака био је једини спас. Био је „мањи од пушке“, пет година до пунољетства, а предност му је била што је био писменији. Скојевац је постао 1941. године. Похађао је Прву партизанску гимназију, скоро рањен у селу Тргови, био је уредник батаљонских новина, његов извјештај о ослобођењу дјечјег логора у Јастребарском обишао је свијет.

Сусрет тада лакше рањеног партизанског дјечака с Иваном Гораном Ковачићем и Владимиром Назором, након погибије Јуре Францетића једног од највећих злочинаца Независне Државе Хрватске 1943. године, приказан је у књизи Кордунски реквијем. С куриром је путовао преко дијелова Баније, Кордуна, Лике и Босанске крајине кроз спаљена насеља. По доласку у Бихаћ смјестили су га у амбуланту, превили, нахранили и узели мјеру за ново одијело. Док се одијело шивало један глумац увјежбавао га је за рецитацију пјесме његова оца Погибија Јуре Францетића. Испред трибине уређене народним рукотворинама, завијене главе и једне руке, изрецитирао је пјесму пред масом партизана и цивила. Након рецитације водитељ га је повео до првог реда да се поздрави с публиком. Када је дошао до Горана и Назора, Назор га је очински упитао има ли живе родитеље. Одговорио је да има само оца, јер су остали масакрирани, да је мајку с болом сахранио и да му је нестао њезин лик из памћења. На то је Назор рекао да му се можда посрећи да преживи и да ће имати о чему свједочити. Ливада потом наводи: „Као да ме уклео, та одважна старина“. Касније у Слуњу, његову родном крају, након задњег рата подигнут је споменик једном од највећих злочинаца из НДХ, Јури Францетићу. Издваја да нигдје у Европи није могуће да стоји споменик фашистичким злочинцима.

Био је предвиђен да иде у Совјетски Савез прије напада на Огулин. Но, одлучио је ићи у акцију. Увечер 12. јануара 1944. године тешко је рањен. Командант батаљона са још тројицом војника на раменима су га носили 20 километара у несвјесном стању и искрвареног у село Подхум у Плашком. Други дан стигао је његов отац, страшно му приговорио, а тешко рањени дјечак је дрско одговорио да се макне, јер док другима пјесме и оде пјева када су рањени или погинули, сада се боји да ће њега морати издржавати. Упућени пријекор оцу био је такве нарави да је како каже отац умро а није му опростио. А били су телепатски повезани. Сваку његову операцију отац је пролазио и показао му те ожиљке прије смрти. Наводи да је тек тада схватио колико је био неодговоран и незрео када га је увриједио. Приликом транспорта пољске болнице за Петрову гору четници су направили засједу и рањенога га ранили.

У књизи Кордунски реквијем издваја да је био пацијент болнице Петрова гора скоро пола године, као веома тешки рањеник с три фрактуре доњих екстремитета и простријелима интерних органа, бубрега, јетре, пробавног тракта. Укупно са 17 метака. Преживио је захваљујући несебичној бризи особља, што је укључивало и изравне трансфузије крви. Имао је преко 20 операција са трансплантацијама кости. Скраћен је за 12 центиметара, а с тим у вези наводи да је одлежао Прокрустов кревет. Каже да ту болницу памти као највиши облик свеопће солидарности, и да то никада нигдје више, ни касније у слободи, није доживио. Наиме, седам година касније је лежао у разним војним болницама савезника, пољским и клиничким центрима енглеске осме армије, у Италији. Наводи да је у Енглеској пацијент био светиња, али да такав однос пацијента и особља па и посјетиоца пацијентима није доживио.

Везано за Партизанску болницу на Петровој гори, споменут ћемо да је за њезино оснивање заслужан лијечник др. Саво Златић. По његовом свједочењу први почетак ове импровизиране болнице почиње 4.октобра 1941. године када су у њу смјештена прва два рањена партизана Лазо Трбојевић и Драгић Јурјевић, звани „Пета“, јер је био рањен у пету. Велики хуманиста др. Саво Златић, кога је народ од миља прозвао „Мићо“, иначе свјетски првак проблематског шаха, на идеју оснивања болнице дошао је уз помоћ другог револуционара шпањолског борца Јакова Крањчевића, званог „Брада“. Напомене ради, ова болница, кроз коју је прошло преко 5.000 рањених партизана, није никада била откривена. Наглашава се да се та чињеница, да никада није била издана и откривена од непријатеља сматра узвишеним чином солидарности с рањеним партизанима. Ливада наводи да је са др. Савом Златићем поднио захтјев за предлагање Петрове горе као UNESCO-ве баштине. Нису успјели. У својој књизи Послали су ме на Кордун (2006.) др. Саво Златић између осталога предочава и писмо упућено Деканату Медицинског факултета у Загребу, гдје је и податак да је та болница била наставна база Медицинског факултета и Школе народног здравља „Андрија Штампар“.

Када га је Winston Churchill упитао зашто је тако млад отишао у партизане, рекао је да је то био једини начин да се преживи. На то се Цхурцхилл окренуо свити и рекао: -„Скрпајте овога да свједочи. Знам ваше невоље“. И одмах је добио трособни апартман, једну собу за лијечника, другу за сестру, а трећу за њега. Слиједиле су литре трансфузије пеницилина. Но, ништа није помогло. Још десет година улазне и излазне ране биле су отворене. Има је око 40 операција на костима, двије на срцу и неколико клиничких смрти. Касније га је оперирао и Исидор Папо, академик, ратни хирург, партизан, родом из Љубушког из породице сефардских Јевреја, с којим је био доживотни пријатељ.

Послије повратка из Британије задржао се у Напуљу, у југославенском отпремничком центру, тада некој врсти настајуће амбасаде. Средином 1946. године одлучио је вратити се у Југославију. Један Талијан одвезао га је мањим камиончићем до веза гдје је требао бити привезан брод „Љубљана“. Но, када су стигли видио је брод у даљини како одлази. Нажалост, тај брод је наишао на мину у Бакарском заљеву и доживио страшну калварију. Помно је пратио када иде други брод и с њим се вратио. Било је то у вријеме велике кризе око Трста. Како је од докумената имао само отпусно писмо из болнице на енглеском и латинском језику, био је ухапшен. Старог знанца, водника Вршку, кога је примијетио из вагона у Плашком, замолио је да јави брату да се вратио, што је Вршка и обавио.

Те године уписао се у Гимназију у Загребу и за три године завршио шест разреда са одличним и плакетом „Био си узор ове школе“. Написао је студију кронологија развитка Гимназије коју је похађао. То је била његова прва књига на којој није био потписан као аутор. Након завршетка студија 1955. године залагањем Крлеже била је отворена могућност да буде асистент Грге Новака, коме је био демонстратор, но замолио је да иде радити као архивиста у Архиву за хисторију радничког покрета. Касније му је ново пристигли директор, преименујући Архив у Институт, при упознавању рекао да за њега нема посла. Ријеч је била о аутору књиге Рат против рата и Двадесет година социјалистичке Југославије, за које је Ливада радећи рецензију рекао да је невиђени плагијат и именовао то грубим неостаљинизмом. Нови директор Института за хисторију радничког покрета касније је постао први предсједник Републике Хрватске.

Партију је напустио и вратио Споменицу када је, како наводи, цијели један корпус навалио доказујући да коловође нису прави првоборци. Тврдио је да се ни по чему нису разликовали од осталих и с негодовањем бацио партијску књижицу. Док је радио у Архиву за хисторију радничког покрета одузета му је компаративна анализа расних закона, одузета му је сређена документација за 240 православних цркви под изговором да то не спада у хисторију радничког покрета. Објашњава зашто је заправо спадало: „Јер православни свештеник који није успио побјећи или се прикључити партизанима није имао шансе да другдје преживи“. Средио је око 80.000 докумената четничког покрета, према чијој грађи је Милош Минић, тужитељ на суђењу Дражи Михајловићу, написао три књиге. Средио је архивску грађу омладинских женских организација, сабрао обиље чињеница о шпањолским борцима за спомен књигу Шпански борци из Југославије. Радио је на студији Студентски покрет између два рата са Војом Рајчевићем.

Након годину дана потраге за послом послан је на Синај за помоћника Оперативног официра југославенског одреда који је тамо боравио. Има искуство и израелског заробљеништва. Тамо је по узору на свога оца набавио око 2.000 књига класичне литературе филозофијских текстова. Био је изразито заинтересиран да се оснује Институт који ће се бавити истраживањима нашега села. Врло брзо је основан институт, покренут је часопис Социологија села. Данас је Светозар Ливада једини живи оснивач и уредник тога часописа, који је како наводи био наш велики прозор у свијет. Постао је члан ad hoc радне групе за руралне проблеме у Еуропи при Организацији за прехрану и пољопривреду ФАО и том приликом како каже упознао судбину нестајања еуропског сељаштва. Извршио је пројекцију нестајања југославенског сељаштва. Према његовој докторској дисертацији уведено је пензијско осигурање пољопривредника, како наводи најприје у Словенији, па у Хрватској, а затим у цијелој земљи.

Када је 1972. године с једног скупа из Јагодине, које се тада звало Светозарево, гдје је био на научном скупу, назвао кући да пита шта има ново, супруга му је рекла да је добио рјешење за пензију. Наводи да је то био прави шок за њега. У то вријеме родила му се кћерка, брата су му ставили у кућни притвор, а њему нису допустили контакт с братом. Одмах затим ухапшен је и он, одведен на Зрињевац, а због злостављања и оптужби да је руски шпијун, одбио је храну и воду, и недуго затим пао је у кому. Отпремљен је у болницу, гдје су га инфузијама извадили из стања шока. Професор доктор који га је добро познавао рекао је његовим пратиоцима да га оставе на миру јер је код њега јача воља него физиолошка снага. Касније, провјеравајући чињенице сазнао је да га је умировио Јанко Бобетко.

Каже, заиста су га оставили на миру, а једино што су му одузели био је пасош. Послије, када је имао позиве за иноземна гостовања добивао је дипломатски пасош који су му одмах одузимали по слијетању у земљу на аеродрому. Када је Dag Hammarskjöld у синајској пустињи видио да има ортопедску ципелу забезекнуо се. Због свега што је том приликом сазнао нудио му је апатридни пасош. Одбио је.

Укратко, иза себе има пријатељства са Olfom Palmeom, Hammarskjöldom, Warrenom Zimmermanom… Друговао је с Бранком Хорватом, чији му је отац дао своју крв када га је оперирао јер је био пао у клинички шок и послије су постали побратими, Еугеном Пусићем, Рудијем Супеком, Мијом Мирковићем, Гајом Петровићем, Миланом Кангргом, Стипом Шуваром, Jean-Pauleom Sartreom, Simone de Beauvoir, Leszekom Kolakowskim, Zygmuntom Baumanom, Богданом Богдановићем, чија библиотека га је фасцинирала, умјетницима Едом Муртићем, Душаном Џамоњом, Војином Бакићем… Свако од њих је засебна прича, као што је за издвојити прича о сусрету с Титом и серије разговора с Кочом Поповићем.

Издвојимо да је његов дјед, рођен 1860. године, био ковач и кнез села када је оно имало око 300 домаћинстава. Бака га је због неодмјерености у његову млађем узрасту звала горопадником. Потекао је из слободарског, бунтовног краја који је одредио карактер кордунског човјека, како је то лијепо описао Гојко Николиш. Иако се за тај крај говорило да му је бог при додјели добара заборавио рећи лаку ноћ, кордунски устанички крај претендирао је на Пијемонтску улогу не само унутар Хрватске него и шире. Данас су остала села која то, како каже, више нису, јер су без енергената, без институција, саобраћаја и друштвеног живота, тако да су једине активности око укопа. Додаје да села не нестају само насиљем, него и наглим ширењем градова, како наводи преображајима транзиција, рурбанизацијама и конурбанизмом, губећи оно што је Марx назвао „идиотизмом сеоског начина живота“.
Данас је у Примишљу девастирана и спомен плоча подигнута борцима Народноослободилачке војске. Но, нису само спомен плоче уништаване. Из најновије преписке с Миланом, његовим добрим другом, сагледавају се посљедице пустошења споменика. Наводи да је почетком недавног рата написао писмо „Свјесно умирање за боље сутра“ Конфедерацији ветерана у Француској и послао три стотине слика разрушених споменика, међу којима су Филиповићев споменик у Опузену и Кончарев у Шибенику. Од 35 замољених познаника да супотпишу писмо пристало је њих само седам. Каже: -„Нису они били толико јаки, колико смо ми били слаби и никако свјеснији што нас чека. Да урличеш од бола неодговорности. Пређи нас нису опуномоћили да њихове жртве пустимо низ прљаву воду контрареволуције. Смрт фашизму друже драги. То ми једино преостаје да ти кажем овако у ноге немоћан“. Споменимо да када је Рудију показао фотографије преко 300 срушених споменика, кликнуо је да је то контрареволуција. Нудио му је спас, запослење у Паризу у Балканолошком институту. Одбио је. Каже: -„Не можеш ти мене спасити од мене сама“. Слично је одговорио Peteru Galbraithu и Warrenu Zimmermanu и Гаји Петровићу….

У есеју о избјеглицама дефинира судбину бачених у камено доба. Везано за ово тему Шербеџија му је рекао да је као Геигеров бројач и потом однио есеј да цитира у школи синеаста. Издао је селективну библиографију петорици својих другова, а недавно је средио и библиографију Ђуре Затезала, као залог његове бриге о ученим људима свједоцима. Каже да је др. Медићу пристао да прича о себи под ужасним боловима. Сва документацијска грађа о њему данас се налази код Ђуре Медића и Софије Пејиновић. Судјеловао је у „Олуји“, свједочио у Haagu.

Присјетимо се да је завршио филозофију, коју је Питагора звао највишом музиком, а Сократ објашњавао Критону да не води бригу јесу ли учитељи филозофије добри или лоши, него да мисли на саму филозофију, да испитује разложно и савјесно, а ако би била зла да одвоји људе од ње, а ако би била онаква какву је он види нека иде за њом и служи јој храбра срца. Праксисовци, с којима се дружио, полемизирао и разматрао појаве, указивали су да нити у земљама гдје се врше напори за остварење доиста људског друштва наслијеђени облици нехуманости нису савладани и појављују се деформације којих прије није било. С тим у вези наглашено је да филозоф не може равнодушно проматрати сва та збивања, управо стога што су у коријену свих тих тешкоћа проблеми чије је рјешење немогуће без судјеловања филозофије.

За полазну точку узео је начело звјезданог неба и моралног закона који јасно стоје пред њим, желећи упознати то што је непромјењиво, вјечно и по себи, с једним означеним правцем и циљем – истином. Издваја да му је узор Милан Левар, херој грађанског рата, који животом и смрћу говори о ризичности свједочења. Левару је посветио књигу „Страдања и надања“. Знано је да истина није ничије власништво, да је истина закон који ангажира изнад сваке калкулације, као што бабилонска мудрост каже да скрећеш с пута истине ако спустиш, унизиш своје циљеве. Завршио је и студиј повијести. Напомене ради, Хегел наводи да је повијест свијета напредовање свијести о слободи и да је основа цијелог хода свијета саморазвој духа. Основао је међународну школу за руралну социологију у Власотинцима. Увео је у наставу антропологију и социјалну демографију.

Кроз његове бројне текстове, осврте и коментаре јасно се запажа непоколебљив карактер који поткован знањем и добрим познавањем струке износи критику која иде до коријена ствари, не допушта нагодбе и не преза ни од каквих конзеквенци. Написао је парадигматични текст као напутак како да се сагледа грађанска страна рата, у коме смо, како издваја, сви поражени од националних трибалиста. У главним цртама лоши поступци других показивали су се, између осталога, на начин да су га пљували, полијевали фекалијама, хапсили, физички малтретирали, оштетили бубњић, редуцирали примања и инвалиднину, пријетили породици, због застрашивања морао је искључивати телефон, одшарафили су му мотор од аута, блиндирали димњак да дође до експлозије… Сажимајући у закључак дио наведених поступка према њему истиче да је истина вода предубока, провејавана с горчином и надљудским напором, те додаје: -„Хтио сам свједочити и мислим да сам успио бити свој и изворни свједок“. Као интелектуални пролетер, како Шушњић и Кангрга кажу, није одустајао од емпиријских чињеница у сразу са оптужујућим организираним настојањем да измијени пријашњи став.

Тиме је одредио смјер свога дјеловања према Shakespeareovoj мисли да је глазба храна љубави, Хегеловој максими да је храброст која се бори боља је од слабости која траје, према Толстојевом начелу да је цијели наш живот јуначко дјело и Marxovoj тези када говорећи о филозофији и повици њених непријатеља каже да она има за филозофију исто значење као први плач дјетета ослушкујуће ухо мајке, „то је животни крик њених идеја које су разбиле хијероглифску прописну љуску система и ишчахуриле се у грађане свијета“.

Имајући то на уму, а везано за живот Светозара Ливаде сматрамо да код њега пуну примјену имају Андрићеве ријечи да човек вреди онолико колико животне радости има у њему, и то не бучне и спољне, него тихе, дубоке и унутарње радости која је упућена на стварање у опћем интересу. Досљедном примјеном социјалне анализе овај непопустљиви емпиричар устрајавајући на критици постојеће збиље дао је свој не мали прилог у стварању слободне људске личности и тиме посредно хумане људске заједнице.

Данас му је деведесет година. Иако је посљедњи текст писао уз помоћ повећала, сам га накнадно дорађује и редигира. Пун је емоција, свјеж у замислима, прожет духом. Идеја да пишемо занимљиво штиво о њему настала је када ми је прослиједио текст „Дијалог – сусрет разлика“ Ђуре Шушњића, објављен на wеб страници коју је с текстовима, тонским записима и фотографијама осмислио уредник Драгослав Симић, а с којим је овог прољећа договорио сурадњу.

И тако од почетка вељаче до краја свибња заједно напредујемо корак по корак умјереним темпом стварајући књигу као мали прилог једном изнимном животном профилу. Управо када сам приредила документе и објединила рукопис дословно ми је на стол стигла Хамвасова књига. Послужила је као пут, да потврди, како каже Oscar Wilde, да истинска љепота почиње гдје продуховљени израз почиње. С тим у вези и показујући смисао живота човјека издвајамо из исконског доба дио приче Lie Tse „Моћ глазбе“ (Лие Тсе кинески таоистички филозоф, око 500 пр. Кр., навод у Bela Hamvs: Anthologia humana: pet tisućljeća mudrosti: пет тисућљећа мудрости, превела с мађарског Јадранка Дамјанов):

… У прољеће је ударао по жици Sang и пратио се осмим тоном флауте.
На то би се дигао једноставни хладни вјетар, траве и стабла су процвали.
У јесен, пратећи другим тоном флауте, ударао је по жици Chin.
Млаки зрак је благо текао, биљке и стабла су цвала у пуној снази.
Онда у пратњи једанаестог тона флауте ударао је по жици Ju.
Сада је дошло иње и снијег, језера су се заледила и санте леда су пловиле по ријеци.
Онда је ударао по жици Chi и уз то пети тон флауте.
Сад је топлина сунца постала ужарена и оштра и тврди се лед урушио.
Коначно је жицу Kung ударао заједно с остале четири и заиграни повјетарац је шумио.
По небу су пролазили облаци који доносе срећу, слатка је роса капала и брујао је извор.

Прелудиј за Ливаду из сна, као увод у књизи о Светозару Ливади, представљамо пријатељима, знанцима и јавности с жељом да нас води стабилности, равнотежи и непрестаном ширењу мира.

Весна Ивановић
Загреб, 4. јуна2018. године


Насловна страна књиге
Насловна страна књиге

Светозар Ливада: Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011)
од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса

ПРОЧИТАЈТЕ КЊИГУ:

Светозар Ливада: БИОЛОШКИ СЛОМ

Ова монографија је комплексно штиво, које је могао написати само аутор који суверено влада са неколико наука: социологијом, историјом и демографијом. Светозар Ливада је у томе успио. До сада су многи народи нестали, а да разлози савременој науци нису потпуно познати. Такви су Етрурци, Трачани, Хазари… Захваљујући монографији Светозара Ливаде разлози нестајања Срба у Хрватској биће свима познати. Зато рукопис ове монографије потребно је што пре објавити и медијски представити јавности.
Проф. др Бранислав Ђурђев, демограф

Др Ливада, као озбиљан и објективан знанственик, на 138 страница компјутерског текста, документарно објашњава постојање Срба на подручју Хрватске „од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конституивног до мањинског статуса“.
Др Ливада закључује рад са 13 страница краћих цитата Туђманових текстова и текстова његових сљедбеника о концепцији природе рата. Да појасни циљеве комплетног понашања аутора цитира дијелове Туђманових изјава о рјешењу српског питања у Хрватској, о Шешељу и „шешељизму“ и сл. Пледирам да се цијела ова документарна студија др Ливаде објави, тим више што су националистичка дјела већином без доказног материјала али распирују међунационалну мржњу.
Др Весна Чулиновић Констатиновић

Ливада је врло аргументовано, по регијама, градовима и жупанијама указао на демографске промјене у структури српског становништва, истичући уједно и разлоге због којих је до очитог демографског слома дошло. Важно је да се ова књига појавила, понајприје стога јер ће оставити јасно свједочанство о ужасно трауматичном времену, којег је ова земља проживјела и систематском злочину према српском становништву, којег више нитко озбиљан не може негирати.
Др сц. Драган Марковина

„Српска латиница” у каталозима наших библиотека

0
0

Песничка збирка „Са друге стране штреке” Јагоде Кљаић из Глине, писана оним језиком којим говоре последњи Срби по Банији и Кордуну, штампана је у Младеновцу, латиницом, и у Народној библиотеци Србије „ципована” као књига писана хрватским језиком. У истој библиотеци уз свa дела Бранка Ћопића стоји одредница босански језик.

Библиотека на отвореном, која се минулог лета налазила у Ташмајданском парку у Београду, је позитивно прихваћена од стране читалаца (Фото И. Милутиновић)

Поменуте књиге, нажалост, нису једине које су „крштене” као хрватске или босанске, и то није случај само са НБС. Тако, у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске по само њима знаном критеријуму одредницу хрватски језик носи чак девет књига Моме Капора, „Моји проналасци” Николе Тесле, као и књиге српских аутора „Ријечи које нису заклане – Свједочанства преживјелих заточеника логора Јасеновац” и „Козарачка дјеца” Јасеновачки логор.

Одреднице српски и хрватски стоје уз књиге Петра Петровића Његоша, Саве Мркаља, Јована Стерије Поповића, Стевана Сремца, Бранка Радичевића, Данила Киша, Мирослава Антића и других.

Необична одредница хрватски – ћирилица стоји уз неке књиге Рајка Петрова Нога, Јована Дучића, Меше Селимовића, Иве Андрића и Јована Јовановића Змаја, као и уз издања СПЦ (Зборник радова / Међународна конференција Српска православна црква у штампаним медијима 2003–2013, Београд 2015) и САНУ (Зборник Института за српски језик САНУ, 3, Српски језик и актуелна питања језичког планирања, Београд 2016).

Све су те књиге, по мојим скромним увидима, писане  српским језиком, а српске „националне библиотеке” разјасниће нам, надам се, по којим их критеријумима „крсте”.

Аутор: Дијана Црњак

Извор: Политика

Дрвену цркву преместили јер има прејако звоно

0
0

ГЛИНА –  На Банији и Кордуну било је до Другог светског рата двадесетак дрвених цркава Српске православне цркве. Све су биле изузетни примерци аутохтоног градитељства, од материјала са овог подручја, некад богатог шумом, и углавном су све грађене у 18. веку. Биле су прави бисери архитектуре, настале ручном обрадом, умећем вештих тесара преношеним с колена на колено.

Фото: Банија онлајн

Што у оном, што у последњем рату, деведесетих прошлог века, нестале су, порушене или запаљене све, изузев две.

Стицајем околности опстале су црква у Доњем Селишту, данас стављена под заштиту државе Хрватске, и полудрвени храм посвећен Васкрсењу Господњем у Мајским Пољанама. Оба светилишта налазе се у близини Глине.

У глинској општини, у селу Бузета, налазила се црква од дрвета, градитељски драгуљ међу сакралним грађевинама на Банији.

Спаљена је након „Олује” и данас постоје реални изгледи да се обнови. Бранка Бакшић, заменица градоначелника из реда припадника српске националне мањине града Глине, каже да је готова пројектна документација, за коју је потребно око 14.000 евра и, према њеним речима, када се прикупе та средства конкурисало би се код хрватског министарства културе.

У архиви у Загребу, која је повучена из Беча, нашао се и део документације цркве у Бузети. Студент историје Петар Демић, пореклом с ових простора, бави се изучавањем прошлости Баније, подручју кроз историју више пута паљеном од разних војски. Према његовим речима, поменута три храма СПЦ потичу из 18. века.

– Тако сва три имамо забележена у аустријској карти Банске крајине насталој између 1773. и 1775. године. Храм Светог пророка Илије (Бузета) налазио се на тромеђи Бузете, Дабрине и Класнића и уписан је као „Ст. Елиас”.

Он је премештен, а храм Вазнесења Христовог (Мајске Пољане) налазио се на тромеђи Брњеушке, Мајских Пољана и Ровишке и уписан је као „Сзтовраска цзерква”. И данас се налази на истом месту, као и храм Светог архангела Михаила (између Горњег Селишта и Доњег Селишта и уписан је као „Ст. Мицхаел”) – прецизира за „Политику“ млади истраживач.

Према његовим речима, највише појединости сачувано је о храму Светог пророка Илије (Бузета), па тако знамо да је храм временом премештен дубље у Бузету. Занимљиво је и то што је храм Вазнесења Христовог из Мајских Пољана уписан као Стоврашка црква, сасвим сигурно по старој породици Стовраг из Мајских Пољана.

Аутор: Ђуро Ђукић

Извор: Банија онлајн

Везане вијести:

Лушчани на Банији– Волимо и чувајмо наше обичаје

Парастос страдалим цивилима Цапрашких села на Банији 1991. године

Часни Крстови на мјестима уништених православних храмова на Банији

Спомен-плоча Сави Мркаљу у Сјеничаку, родном селу у Хрватској

0
0

У Сјеничаку на Кордуну у Хрватској, у суботу, 27. октобра, биће откривена спомен-плоча Сави Мркаљу, првом српском филологу и реформатору српске ћирилице и српског језика и претечи Вука Караџића.

Сава Мркаљ и Вук Стефановић Караџић

Ово обиљежје је постављено на локалном храму Преподобне мати Параскеве и рад је академској вајара Љубише Манчића из Београда, саопштили су организатори свечаности.

Плочу су финансирали Кордунаши из Чикага.

У оквиру обиљежавања 235 година од рођења овог претече Вука Караџића биће постављена изложба о његовом животу, дјелу и утицају на развој српског језика.

Изложба је реализована у сарадњи са Историјским архивом из Панчева, Удружењем Крајишника и Удружењем Крајишких Срба Прело из Чикага, а аутор је професор Милица Грбић.

На свечаности ће бити рецитоване Мркаљеве пјесме, а у пригодном програму учествоваће пјевачке групе, фолклорни ансамбли и извођачи изворних пјесама.

Свечаност у Сјеничаку организује се у оквиру Европске године културне баштине.

Аутор Спомен-плоче Сави Мркаљу је академски вајар Љубиша Манчић, а рађена је у Умјетничкој ливници „Кузма“ у Смедереву.

Исти аутор је израдио спомен-обиљежје које је постављено у Бечу 2016. године, мјесту гдје је 1833. године Мркаљ умро у душевној боlници.

Израду спомен-плоче су финансирали породице Влајнић, Мркаљ и Данчуо из Чикага, иначе поријеклом из Сјеничака.

Храм преподобне Мати Параскеве у Сјеничаку, гдје је постављена спомен-плоча Мркаљу, на Кордуну прије три године, обиљежио је три вијека постојања.

У оквиру храма постојала је и школа у којој је прва слова научио и Сава Мркаљ.

Храм у Сјеничаку је току Другог свјетског рата, за вријеме Независне Државе Хрватске, био срушен и на обнову се чекало више деценија.

Искључиво добровољним прилозима мјештана из цијелог свијета и њихових пријатеља, обнова цркве започета прије неколико година, приводи се крају.

Српски филолог, први реформатор српске ћирилице и језика, филозоф, ђакон и пјесник и један од најпросвећенијих Срба са почетка 19. вијека Сава Мркаљ рођен је 1783. године у Сјеничаку на Кордуну /Војна крајина/.

У свом дјелу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ објављеном у Пешти 1810. године залагао за реформу тадашњег застарјелог и неразумљивог правописа и тражио примјену фонетског писма базираног на народном језику и правила „пиши како говориш“.

Тадашњу старословенску и црквенословенску ћирилицу, која је имала 46 слова, свео је на 29, од којих су 24 у данашњој српској азбуци.

Овим идејама утицао је на Вука Караџића који је у Писменици 1814. године употријебио Мркаљеву азбуку.

Прву писменост Сава Мркаљ је стекао у Сјеничаку на Кордуну, богословију је завршио у Плашком, Архигимназију у Загребу, студиј филозофије и математике у Пешти.

У српском манастиру Гомирје замонашио се као јеромонах Јулијан. Умро је у Бечу 1833. године.

Постоји иницијатива да по Сави Мркаљу понесе назив једна од новоизграђених школа у Београду.

Извор:Срна

Везане вијести:

Два се писма не могу помирити: Колика је цијена Вукове реформе?

Живот и дјело Вука Караџића

Вука штите и његови противници

Скривајући ме као рањеника, једна старица ме је животно задужила

0
0
Проф. др Светозар Ливада
Проф. др Светозар Ливада

Девет мјесеци тражио сам извјесну Анђу, кроз сва насеља дијела Кордуна и Баније.

Гледао пљачку и догорјевање стамбених и привредних објеката, убијену и угинулу стоку, спаљена жита и посјечене воћњаке у цвату и закључио да је у нас говор мржње развио неслућену страст освете. 

А како и не би кад толико послије рата или ако хоћете октроираног мира у медијима рат траје неријетко до истраге „наше“ или „ваше“. Прије свега због тога што рат припремаше многи, напосе етно интелектуалци, политичари и новинари, а истински мир само ријетки. Већина шути, што значи одобрава или прашта „свој“ злочин, напросто освећујући се жртви. Устоличена идеологија „крви и тла“, „ми не можемо направити злочин“, па је потребно да добри момци униште зле момке и затру трагове. За нас суживот, тврде злочинци, није могућ иако га је овдје полумилијенијска повјест провјерила.

Да пси рата не могу постати богови мира могао бих навести хиљаде примјера из конкретних случајева кршења људских права у свим доменима људских интереса и потреба које веома помно књиже, доказују ентузијасти невладиних организација – ти мартири наше пожељне будућности.

Што се дуже устрајава на злочину, напосе колективној кривњи, то злочинство захваћа већи број људи у свим срединама. Иако злочин и злочинац увијек остају конкретни. Али одговорност остаје свеопћа, због свеопћег пораза.

Кад нађох тражену Анђу, средим јој документе, осигурам пристојан живот у властитом дому, али не могу довести њене синове. Обиђох све канцеларије без резултата.

Упутих јединог сина у Хрватску амбасаду у Београду. Такођер без резултата. Коначно, 9. јуна 1997. упутим амбасадору слиједеће писмо:

Поштовани господине Амбасадоре,

Иако сам у положају молитеља морам Вам у облику чуђења скренути пажњу: Човјек није рођен да влада људима, нарочито њиховим животима и смрти, него процесима. Због тога се он, дакле човјек, само професионално потврђује а не владањем над људима.

Зачуђен сам да нисте хтјели примити делегацију мултиетничког грађанског одбора „Повратак кући“. 

У делегацији је био инжењер Раде Павловић, некадашњи министар пољопривреде Републике Хрватске, генерал Раде Булат, некадашњи комдант 13. пролетерске, и некадашњи свеучилишни професор Загребачког свеучилишта, моја маленкост. Санадер нас је примио и Вама препоручио.

У нашој амбасади налазило се девет мјесеци моје гарантно писмо, молба да се врати једна старица која ме је животно задужила скривајући ме као рањеника. Ваш конкурент за амбасадора ми је то ријешио за 24 сата.

Поштовани господине амбасадоре!

Старост познајем теоријски и практично, јер је живим. Уосталом оснивач сам интердисциплинарног студија из геронтологије на Загребачком свеучилишту. 

И Вама је господине старост будућност, јер нисте млади умрли. Нисте још увијек сигурни, након што сте додали године живота, какве ће облике додавање живота годинама у Вашој стварности бити.

За вријеме свих организационих злочина загубила се једна старица. Девет мјесеци сам је тражио по „шипражју и шеварју свих наших њива“ и нашао је у ткз. декрепитном стању. Смјестио сам је у свој дом и дијелим са њом сиромаштво већ осам мјесеци. 

Ја са старицом дијелим све што имам, али синове и њихове потомке не могу. Она ће да „свисне од јада“ јер је 80 година велико бреме које ћете спознати тек ако их доживите.

Она има сина, као избјеглицу овдје, и његову породицу – Ви не дате да се он врати својој мајци и у свој завичај. Претпостављам да сте родитељ, а сигуран сам да Вас је мајка родила. 

Подјећам Вас на Цезареву „сјети се смрти!“ Не понашајте се као Демиург над животом и смрти невиних.

Ваши пријатељи су ми савјетовали да Вам отворено пишем. Након мојих чуђења молим Вас да издате документе господину Станојевић Петру, Љутице Богдана 5, стан 19. 

Иначе, ако то не учините као професионални дуг и морални чин издајете и себе и човјека, односно присиљавате мене, који имам много других послова да urbi et orbi звоним колико смо се дехуманизирали. 

Ја са старицом дијелим све што имам, али синове и њихове потомке не могу. Она ће да „свисне од јада“ јер је 80 година велико бреме које ћете спознати тек ако их доживите. Отац „неконвенционалног амбасадора“ у РХ ми нуди да ће сам да дође по њу, зато што сам његове текстове као нобеловца посредовао.  

Молим Вас као што се богови ахејски мољаше, не изазивајте да проказујем Вас и такав стил понижења људи, јер мени је до Хрватске стало, надам се бар колико и Вама. Томе је доказ што сам у оба рата постао стопостотни инвалид – у првом у локомобилне органе а у другом у центру за равнотежу. 

И да живот поновим, то би поновно био спреман поднијети, јер цијели живот пливам против струје, јер хоћу и морам преко ријеке. 

И Вама господине савјетујем да помогнете да идем преко ријеке.

Молим Вас да позовете назначеног господина јер Вам је скоро сусјед и издате документе без икаквих процедура. 

Ово писмо сматрајте неком врстом гаранције за бригу над њим и његовом мајком. 

Или ме обавијестите да за инат нећете.

У нади да сте схватили сву горчину, примите изразе поштовања институције и Ваше улоге.

Убрзо добијем одговор у којем амбасадор доказује да о себи лијепо мисли, а дијела га демантују, јер наречени син још ни данас нема документа за повратак…

Из књиге:

Светозар Ливада: ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ОЗАКОЊЕНИ ЗЛОЧИН СТОЉЕЋА

Приредио: Никола Кобац


Kaзнa збoг сaмoћe

0
0

‘Нeмaм прaвo нa никaкву пoмoћ jeр живим сaмa и имaм пензију oд 1.100 кунa. Aкo je чoвjeк сaм, прeмa њихoвoм – нeкa киснe у влaститoj кући’, с прaвoм сe љути пoврaтницa Нaдa Joвичић из Црeвaрскe Стрaнe нa Koрдуну.

Фото: Новости

Приje вишe oд пoлa вијека, дaвнe 1963. гoдинe, Нaдa Joвичић(73) из Слaвскoг Пoљa удaлa сe зa Душaнa, рaдишнoг и нaoчитoг мoмкa из Црeвaрскe Стрaнe.

Гoтoвo 30 гoдинa свe je нeкaкo ишлo дoбрo и пo рeду. Tрoje њихoвe дjeцe – JaндрoВишњa и Бисeркa – рaсли су нa рaдoст Нaдe и Душaнa, шкoлoвaлo сe, oдрaстaлo и свe je ишлo дoбрo. Живjeлo сe oд пoљoприврeдe; ниje билo oбиљa aли нити глaди, a дaни и гoдинe прoлaзили су у рaду и зaдoвoљству. Oнoг трeнуткa кaд je зaпoчeo пoсљeдњи рaт, зaрeдaлe су мeђутим нeвoљe у породици Joвичић, кoje зa Нaду нису прeстaлe нити дaн дaнaс. Нe сaмo дa нису прeстaлe, вeћ, прeмa свeму судeћи, зa oву крхку и бoлeжљиву жeну пoстajу свe вeћe и нe види им сe крaja.

Oдвoз смeћa плaћaм 36 кунa свaки мjeсeц, тo je прaвa пљaчкa. Никaд сe нa oвo брдo ниje дoвeзao кaмиoн сa смeћeм

– Првa трaгeдиja зaдeсилa нaс je кaдa je умрo нaш син Jaндрo. У Oлуjи смo сe, пoпут свих у сeлу, уплaшили и рaзбjeжaли нa свe стрaнe: углaвнoм прeмa Бoсни, пa дaљe зa Србиjу. Kaд je зaпoчeлa бjeжaниja, Jaндрo ниje тoгa дaнa биo кoд кућe. Kaд сe прeдвeчeр врaтиo, зaрoбилa гa je Хрвaтскa вojскa и зaвршиo je у Зaгрeбу у зaтвoру, гдje je прoвeo шeст мjeсeци. Пустили су гa jeр никaд никoмe ништa нaжao ниje учиниo, aли пoслиje тoг зaтвoрa, никaд сe ниje oпoрaвиo. Сa жeнoм и дjeцoм oтишao je у Нoрвeшку, тeшкo oбoлиo, врaтиo сe и умрo. To je зa мeнe и Душaнa биo удaрaц oд кojeг сe никaд нисмo oпoрaвили – причa Нaдa.

Породица je у Шумaдиjи, у oкoлици Kрaгуjeвцa oстaлa свe дo 2002. гoдинe, a тих пeт гoдинa у прoгoнству у туђини прoлaзилo je спoрo и тeшкo. Смjeштeни су у нeкaкву нaпуштeну шкoлу и рaдили су у пoљу зa ситну нaдницу, углaвнoм зa хрaну. Спaвaли су нa пoду зajeднo с нeкoлицинoм прoгнaних Koрдунaшa и свих сeдaм гoдинa, oд првoг дaнa, рaзмишљaли су o пoврaтку. Први сe у Црeвaрску Стрaну врaтиo Душaн дa види штo je oстaлo oд кућe и имaњa. Kућa je билa нa мjeсту aли oпљaчкaнa дo тeмeљa. Свe штo сe мoглo oдниjeти, oднeсeнo je. Чaк су и eлeктрoинстaлaциje ишчупaнe из зидa, прoбрaнo je штo je иoлe вриjeдилo дoк je oстaлo билo пoрaзбaцaнo пoсвудa пo кући.

– Oсaм мjeсeци трeбaлo je Душaну дa кaкo – тaкo ствoри услове зa билo кaкaв живoт, a тaдa сaм сe и ja врaтилa. Kћeркe Вишњa и Бисeркa снaшлe су сe нeкaкo, oснoвaлe свoje породице и дaнaс живe у Србиjи. У пoчeтку смo живjeли oд пoмoћи УНХЦР-a и Црвeнoг крста. Зaтим je Душaн oствaриo пензију, пa je билo лaкшe. Дурaли смo нeкaкo, aли je, двиje гoдинe нaкoн пoврaткa, Душaн умрo и oстaлa сaм сaмa. Eвo, вeћ пуних 16 гoдинa. Живим oд Душaнoвих 1.100 кунa пензије и никaкo дa спojим крaj с крajeм – жaли сe Нaдa. Рaчуни кoje плaћa, пoзaмaшни су. Oсим струje и тeлeфoнa, нa штo сe Нaдa нe жaли, нajвишe joj смeтa штo мoрa плaћaти сливнe вoдe и oдвoз смeћa.

– Вoдa сe нa oвoм брду сливa нa свe стрaнe и прaви ми штeту, a штo сe тичe oдвoзa смeћa кojи плaћaм 36 кунa свaки мjeсeц, тo je прaвa пљaчкa. Никaд сe нa oвo брдo ниje дoвeзao кaмиoн сa смeћeм. Нeмaм ни кaнту зa смeћe, aли мoрaм урeднo плaћaти oву нeпoстojeћу услугу – нaпoмињe Нaдa.

Kaд плaти рeжиje и лиjeкoвe, Нaди oстaнe jeдвa 300 кунa зa живoт, штo je дeсeтaк кунa днeвнo кoje пoмнo рaспoрeђуje, чувa и штeди. Kaжe дa je спaшaвa крумпир, пa кaд нaмa нoвцa зa хљеб или нeштo другo, крумпирa увиjeк имa. Истo тaкo дoђу дaни кaд je глaднa. Joш имa снaгe дa oбрaди нeштo вртa, углaвнoм зa сaдњу крумпирa, a oд живинe нe мoжe ништa имaти jeр jу oднeсoшe jaстрeбoви и лисицe. Узa свe oвe нeдaћe, имa oзбиљних прoблeмa сa здрaвљeм. Висoк срчaни притисак и бoлeснe нoгe спрeчaвajу je дa рaди oнoликo кoликo je пoтрeбнo. Oвих дaнa зaузeтa je спрeмaњeм дрвa зa зиму. Скупo их je плaтилa и тeшкoм мукoм убaцуje цjeпaницe у шупу, пoмaлo и пoлaкo, дaн зa дaнoм. Mучи гoспoђу Joвичић joш jeдaн прoблeм. Чим пaднe кишa, у рaту oштeћeн крoв прoкишњaвa пa сe нa рaзнe нaчинe дoвиja дa сприjeчи пoплaву у кући.

– Ишлa сaм ja дaвнo тaмo у Сисaк, гдje смo сe мoрaли приjaвити зa oбнoву кућe или бaрeм нeкaкву пoмoћ, aли су ми рeкли дa нa тo нeмaм прaвo jeр живим сaмa и имaм пензију. Aкo je чoвjeк сaм, нeкa прeмa њихoвoм – киснe у влaститoj кући. Пa штo ja мoгу кaд сaм сaмa? Ниje тo мoja вoљa – oгoрчeнa je Нaдa. Oсим штo крoв прoкишњaвa, у дoбрoj мjeри je oштeћeнa и фaсaдa кућe, штo дoдaтнo oтeжaвa стaњe грaђeвинe и кућa сe пoлaкo прeтвaрa у рушeвину.

Oд Никoлe Aбрaмoвићa, рaвнaтeљa пoдружницe Цeнтрa зa сoциjaлну скрб Toпускo, сaзнajeмo дa Нaдe Joвичић нeмa у eвидeнциjи Цeнтрa jeр живи сaмa. Њенa мjeсeчнa примaњa прeлaзe гoрњу грaницу oд 925 кунa мjeсeчнo, пa нeмa прaвo нa никaкву нaкнaду или пoмoћ.

Mиркo Вучинић, рaвнaтeљ Општинског Црвeнoг крста у Вргинмoсту, oбjaшњaвa дa у Општинској oргaнизaциjи Црвeнoг крста нe мoгу никoмe пoмoћи aкo приje тoгa ниje уписaн у eвидeнциjу нaдлeжнoг Цeнтрa зa сoциjaлну скрб. Истo тaкo, кaжe, с oбзирoм нa ниску пензију, пoстoje услови дa Нaди Joвичић Црвeни крст пoмoгнe. Kaдa смo му скрeнули пaжњу дa Нaдa Joвичић ниje у eвидeнциjи збoг ‘прeвисoких’ примaњa, прeпoручиo je дa дoђe у њeгoву канцеларију пa ћe пoкушaти нeштo пoдузeти.

Нaпoмињe кaкo тo ниje jeдини тaкaв случaj и кaкo je oн упутиo прeмa Цeнтру зa сoциjaлну скрб вeћ стoтињaк зaхтjeвa зa унoс у њихoву eвидeнциjу, a риjeшeнo их je сaмo тридeсeтaк. Kaкo билo, oвaквa прaвилa, пaрaгрaфи и зaкoни приличнo су нeрaзумљиви и бeсмислeни, нe сaмo Нaди Joвичић, вeћ и дoкoним чинoвницимa у рaзнoрaзним канцеларијама.

Нo, зaкoн je зaкoн. Институциje oчиглeднo, бaрeм кaдa je риjeч o пoврaтницимa, итeкaкo рaдe свoj пoсao.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: Новости

Везане вијести:

Слободанка Срдић: У мислима сам путовала на Кордун

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Годишњица: Кордунашки процес „Црна кутија“ крајишких Срба

У ЗАГРЕБУ ИДЕНТИФИКОВАНИ ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ДЕВЕТОРО СРБА

0
0
Идентификација несталих Фото: илустрација
Идентификација несталих Фото: илустрација

У Загребу су идентификовани посмртни остаци девет лица српске националности, страдалих на подручју сјеверне Далмације, Лике, Баније и западне Славоније у 1991. години и 1995. године, саопштено је данас из Документационо-информационог центра „Веритас“.

У Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу идентификовани су Милан Илије Гњатовић, који је рођен 1920. године, из Билишана код Обровца, Пејо Стојана Шевер, рођен 1956. године из Бунића, општина Кореница и Љубица Ђуре Кнежевић, рођена 1923. године, из Парчића крај Бенковца.

Наводи се и да су идентификовани посмртни остаци Петра Стевана Генераловића, рођеног 1956. године, из Житнића крај Дрниша, Миле Остоје Љиљак, рођене 1959. године из Великог Обљаја код Глине и Николе Јанка Цимеше, рођеног 1914. године, из Свинице код Војнића.

Идентификовани су посмртни остаци Зорке Дмитра Марић, рођене 1955. године, из Брезовог Поља крај Глине, Милана Боже Банића, рођеног 1954. године, из Мекињара у Кореници и Паве Николе Марић-Јовановић, рођене 1910. године из Горње Обријежи код Пакраца.

Међу идентификованима су посмртни остаци хендикепиране четрдесетогодишње Зорке Марић која је, са још осам психичких болесника и особа са инвалидитетом, убијена 8. августа 1995. године у згради основне школе у Двору на Уни.

Жртве су првог дана злочиначке акције „Олуја“, због безбједоносних разлога, пребачене из петрињске Психијатријске болнице и Дома пензионера у Двор, за који се вјеровало да је у том тренутку био најбезбједније мјесто у Републици Српској Крајини, подсјећа се у саопштењу.

Према „Веритасовим“ истраживањима, пред наоружаним припадницима данског контингента УНПРОФОР-а побили су их припадници специјалне извиђачко-диверзантске јединице Хрватске војске, којом је командовао Матија Ципрић.

О овом, једном од најстрашнијих злочина током ратова деведесетих година прошлог вијека у бившој Југославији, Данци Џорџ Ларсен и Каспер Ведсманд снимили су 2015. године документарни филм „15 минута – масакр у Двору“, којим се такође имплицира да су тај злочин починили припадници хрватске војске.

„Иако истрагу воде и Србија и Хрватска, судски ни до данас није утврђено ко су починиоци овог гнусног злочина“, наводи се у саопштењу.

Посмртни остаци Зорке Марић ексхумирани су међу 160 лешева из групне гробнице у Петрињи и она је прва идентификована од девет хендикепираних жртава из школе у Двору.

„Веритас“ је навео да је Зоркина мајка Анка Марић /61/ погинула у септембру 1991. године од гелера гранате испаљене са хрватске стране на Дом пензионера у Петрињи, гдје је боравила од јуна те године и да њени посмртни остаци још нису пронађени.

Међу идентификованима су посмртни остаци осамдесетједногодишње Паве Јовановић коју су у октобри 1991. године на кућном прагу у селу Горња Обријеж убили припадници „Збора народне гарде“ Хрватске, додаје се у саопштењу.

Њене посмртне остатке у њеном дворишту покопали су комшије Хрвати, одакле је на захтјев рођака ексхумирана у појединачној ексхумацији.

У посљедњих 18 година из заједничких, масовних и појединачних гробница, укључујући и ексхумације у организацији породица, на подручју Хрватске, БиХ и Србије, ексхумирано је укупно 1.600 српских жртава из Хрватске и некадашње Републике Српске Крајине, од којих су идентификовани посмртни остаци њих 1.182.

На „Веритасовом“ списку несталих још се налази 1.773 лица српске националности који су нестали у периоду од 1991–1995. године на подручју Хрватске и некадашње Републике Српске Крајине.

Међу несталима је 1.279 цивила, од којих 493 жене, подсјећа се у саопштењу.

„Веритас“ је навео да располаже поузданим подацима за још 232 регистрованих гробних мјеста у којима се налазе неидентификовани посмртни остаци страдалих Срба на том подручју и у истом периоду.

Извор: СРНА

Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти

0
0
Светозар Ливада
Светозар Ливада

Још једна регија у Хрватској вековима је имала претежно српско становништво, а претходно је такође чинила део Војне Крајине. Реч је о Кордуну који Светозар Ливада метафорички због чињенице да је стално био на удару, назива „историјски полигон смрти“.

Још једна регија у Хрватској вековима је имала претежно српско становништво, а претходно је такође чинила део Војне Крајине. Реч је о Кордуну који Светозар Ливада метафорички због чињенице да је стално био на удару, назива „историјски полигон смрти“.

– Сва су та страдања у прошлости најчешће била свестрана, систематска и радикална – истиче Ливада и додаје да је прва карактеристика ове регије, уколико се анализурају подаци од 1880. до 1991. „спор раст укупног становништва“ које је у просеку расло само 19,31 проценат на 10 година.

Чак 170 стратишта
Према попису из 2001. укупно становништво се према стању у 1880, смањило за 15,29 процената, а када се упореде подаци из 2011, тај проценат је већи, 22,90 одсто, односно 80.264 становника Кордуна. Али, уколико се посматра национална промена структуре становништва, тада су подаци много драстичнији. Српско становништво је све до почетка Другог светског рата било већинско са 55 одсто становника, да би се у наредним пописима, све до 1991, кретало у границама од око 35 процената укупног становништва Баније.

– Попис становништва 1948. показује огроман пад броја српског становништва ове регије у односу на предратно стање од 73.050 становника српске националности регистрованих пописом 1910. године. Наиме, у првом послератном попису 1948. тај се број свео на 56.759 становника или мање за 22,3 процента. Током ратних година од 1941. до 1945. долази до реализације геноцидне политике према српском становништву квислиншке Независне Државе Хрватске Анте Павелића, која се најбруталније и најбестијалније демонстрира на подручју регије Кордуна. У то време Кордун је заправо био полигон смрти, у којем се налазило око 170 стратишта, међу којима је и неколико православних цркава, од којих су најпознатије Глинска, Коларићка и Садиловачка црква у којима је на окрутан начин убијено више од 2.000 Срба свих узраста – истиче Ливада.

Он наводи податке Историјског архива Карловца о људским губицима током Другог светског рата, али у само неким деловима Кордуна и само у односу на пале припаднике НОБ и цивилне жртве терора и болести: Котар Слуњ и Котар Вељун укупно 6.098 жртава, Котар Војнић 7.924, Котар Вргинмост 10.384, Котар Дуга Реса 785, општина Горње Дубраве 433. Свеукупно 25.624 жртве.

„Остарели гробови“
Из свега, Ливада извлачи јасан закључак:

„Страдања и губици, до којих је дошло унутар српског демографског корпуса у ово време, били су таквих размера да се он после тога никад није могао опоравити, на шта недвосмислено указују подаци о броју српског становништва у пописима спроведеним после 1948. године. Наиме, уочљиве су тенденције стагнације (пописи 1953. и 1961), потом релативно нагло опадање бројности (пописи 1971. и 1981), те на краја незнатног раста (попис 1991)“.
Ливада наводи и да је грађански рат у бившој Југославији задао „последњи смртоносни ударац“ већ ослабљеном и „рањеном“ српском демографском корпусу у овој регији.

– Војно-полицијском акцијом ‘Олуја’ протерано је готово целокупно српско становништво са својих вековних огњишта. Убијено је на стотине цивила српске националности. Остварен је историјски ниво заступљености два народа. Хрватски народ је дошао на највиши ниво од више од 80 одсто становништва, а српски на најнижи ниво, испод 15 процената. Трагедија пада броја српског становништва се продубљује до тзв. биолошког слома у послератном периоду, због селективног повратка прогнаних Срба, углавном ‘остарелих гробова’. Дугорочно гледано, према анализираних 14 цензуса, српско је становништво ове регије доживело праву катаклизму, јер се од стања забележеног 1880, након 131 године, свело на попису из 2011. на 11 процената, а у односу на стање из 1991, након само 20 година, и на испод десет посто од укупног становништва – истиче професор Ливада.

Угашени вековни топоними
Описујући демографске последице на подручју кордунске регије, а посебно у периоду последња два пописа становништва, Светозар Ливада истиче да су оне видљиве пре свега у погледу драстичног смањења броја српског етникума.

– У многим насељима број насилно убијених већи је од броја становника који данас у њима живе; потом у готово свим насељима остале су само дефицијентне и осакаћене сељачке породице; многи вековни српски топоними су потпуно угашени, односно де факто нестали са географске карте, а многи су пред гашењем. Коначно, све индиције упућују на закључак да је српски демографски корпус у овој регији доживео потпуни биолошки слом, што у суштини значи да је пирамида живота потпуно изокренута, просек старости је веома висок и нема више виталних репродуктивних основа – наглашава професор Ливада.

Дуплирање Хрвата
Према истраживању Светозара Ливаде, од 1991. до 2011. укупан број хрватског становништва на Банији се скоро па удвостручује и просечно, по једном пописном периоду износи за 35,95 одсто више од повећања свеукупног становништва регије у истом раздобљу. Хрватско се становништво од 1991. године повећало за 21.907 становника, или за 47,36%. Код српског становништва највећи број је био 1990, када их је забележено 73.050. Међутим, на крају раздобља (1991) укупно српско становништво се смањило за 13.743 становника, или за 22,86 одсто у односу на стање из 1880. године.

Предграђе хришћанства
У прошлости се Кордун увек представљао као одбрамбени појас с низом утврђења на граници према Турцима, па отуда и назив од италијанске речине цордоне, или француске цордон.
Ливада наводи да је префикс „историјски полигон смрти“ зато што су током свих ратних периода на њему били највећи људски губици у односу на број становника, почев од покушаја Турака да туда прођу у својим освајачким походима према Штајерској до Беча, па надаље.

Отуда не чуди и да су историчари често Кордун називали и „предзидом хришћанства“. Погрома је било и касније, од грађанских ратова, до злочина почињених током трајања НДХ.

 Сутра – Затирање Срба у Хрватској (8): Православци прогнани са Баније

Извор: VESTI online

Везане вијести:

Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика

Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова

Календар геноцида: 28. децембар 1941. Годишњица страдања Срба на Кордуну

0
0

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/kalendar-genocida-c549cd23.jpg

Село Бовић, Вргинмост. Усташе су 28. децембра 1941. и 21. jануара 1942. у властитим кућама масакрирале и спалиле 26 Срба.

 

 

 

 

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

 

Затирање Срба у Хрватској (19): Карловцу измењен лични опис

0
0

Карловац је увек важио за економски, политички и културни центар Кордуна. Становништво овог града се у значајнијој мери увећало тек после Другог светског рата, када је и значајније промењена етничка слика становништва, па су Срби са 24,22 процента учествовали у укупном броју становника. У књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, професор Светозар Ливада наводи да је до 1991. године у граду било 64,22 одсто Хрвата и 11,56 посто „осталих“, махом оних који су се у СФРЈ изјашњавали као Југословени.

Светозар Ливада; FOTO: А. Чукић
Светозар Ливада; FOTO: А. Чукић

Отимање станова

– Становништво града Карловца се у периоду од 1948. до 1991. више него удвостручило. То је директно повезано са економским, посебно индустријским напретком града, који је постао значајно индустријско-регионално средиште, са неколико познатих фабрика софистицираних производа. Уз то, град је постао значајан административно-политички центар, не само регије Кордуна, него знатно шире од тадашње Републике Хрватске. Уз такав статус, у граду су се развиле и бројне инфраструктурне институције. Растао је број школа, здравствених и културних установа, трговина, занатских радњи, војних установа, војних гарнизона –  наводи Ливада и објашњава да су у категорији „Југословена“ махом били „колебљиви Срби“, односно људи из мешовитих бракова, али и да је већи прилив нехрвата допринео и чињеници да је Карловац важио за средину у којој је био миран суживот свих нација, као и толеранција између различитих етничких група, а посебно Хрвата и Срба.

– Међутим, грађански рат све ове тековине мирног и просперитетног живота стравично прекида у једном трену. ХДЗ-ова власт у Карловцу је отимала станарска права Србима у граду и приградским насељима, пљачкала српске имовину, насељавала колонизоване Хрвата, жртве исте матрице рата, минирала познате православне цркве, која је преживела и злогласни усташки режим за време Другог светског рата, и разне друге пакости према својим српским суграђанима (претњама, застрашивањем, графитима и др) – наводи Ливада.

Националистичка политика

О резултатима такве политике најбоље сведоче подаци добијени на пописима становништва одржаним 2001. и 2011. године.

Према тим подацима, број Срба се 2011. у односу на 1991. смањио за чак 10.069 становника, односно за 69,30 процената. Истоветна судбина је задесила и остале етничке групе, па се њихов број смањио за 4.832 становника, или за 69,65 одсто. У истом периоду хрватско становништво се увећало за 10.607 становника или за 27,5 посто.

„Етнички састав становништва града Карловца који се формирао 2011. године је следећи: Хрвати 88,21 процената, Срби 8,01 одсто, и остали етникуми 3,78 посто. Од броја исељених односно прогнаних Срба из Карловца 2001. (10.607), вратило се према попису 2011. тек 365, или 3,44 посто, док попис није регистровао нити један повратак припадника осталих етничких група. Управо супротно, њихов се укупан број и више смањио између два пописа, што очигледно говори о томе да се националистичка политика хрватских власти и даље наставља, али у другој форми, иако нас од свршетка рата дели више од 20 година“, наводи Ливада и закључује да и Карловац припада оној групи градова у Хрватској у којој се предратни епитет традиционалне мултиетничности, озбиљно „уздрмао и угрозио“ захваљујући постојећој политици хрватских власти.

Злочин на Коранском мосту

На Коранском мосту, 21. септембра 1991, припадници Збора народне гарде су заробили 25 припадника резервног састава ЈНА, а свирепо убили 13 заробљеника. Злочин се одиграо око 19 часова, када су припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске и ЗНГ зауставили два камиона са припадницима ЈНА, који су превозили војнике редовног и резервног састава ЈНА из касарне Мекушије у касарну Лоргориште.
Тада је заробљено 25 припадника ЈНА, а њих 17 је одмах одведено са моста. Осталима је наређено да легну на асфалт и руке ставе на потиљак. Тада је уследило иживљавање. Када се заставник ЈНА Никола Бабић побунио против толиког малтретирања, један припадник ЗНГ га је заклао, а затим је почео крвави пир и према другима. Наређено им је да се поређају поред ограде на мосту и отворили су ватру. Прво им је пуцано у ноге, а онда, док су лежали на земљи, убијани су угавном клањем ножевима.

Тројица припадника ЈНА је успело да се спасе тако што су скочили са моста.
За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу у мају 1992. године подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац. Међутим, процес против њега је вођен све до 2012. када га је на поновљеном суђењу, Врховни суд Хрватске осудио на четири године затвора.
Приликом одлучивања о казни, суд је применио одредбе о законском ублажавању казне узевши оптуженом као значајну олакшавајућу околност проток времена од чињења дела, што је утицало на „оптужеников живот, породичне и друштвене односе и професионалну каријеру, па и здравље“.

Убиство породице Рокнић

Један од првих злочина који је извршен над Србима Карловца је убиство породице Рокнић од 5. октобра 1991.
Припадници тадашњег Збора народне гарде упали су у кућу Србина Марка Рокнића и убили њега, његову сестру Драгицу Нинковић и кћерку Данијелу Рокнић (14). Преживели су Маркова супруга Бранка и њихов син Ненад Рокнић (рођ. 1975) и рођака Ана Гојак.
Рокнићи су били мешовита српско-хрватска породица и њихов брак је био пример доброг слагања и националне толеранције.
Када је почео рат у Хрватској на наговор оца Марка, Ненад и Данијела су почели да пишу дневник и увече су то читали пред родитељима. Када је у близини њих једна кућа власништво Србина била запаљена, Данијела је написала у дневник како је јако уплашена. А на дан пре убиства записала је следеће:
„Волила бих да сам се родила у неко друго вријеме и на неком другом мјесту. Пред очима су ми само мртвачке главе!“ (4. 10. 1991)
Због овог злочина, карловачка полиција је тек 19 година касније ухапсила једног од припадника Зенги и Рокнићевог комшију, Жељка Гојака. Он је пресудом Врховног суда Хрватске осуђен на девет година затвора, мада је према важим законима Хрватске, за овакав злочин прописана казна од најмање 20 година затвора.

Сутра – Затирање Срба у Хрватској (20): Одмазда над Книном

Везане вијести:

Затирање Срба у Хрватској (18): Вуковар – подељен град

Затирање Срба у Хрватској (17): Дубровник по мери националиста

Затирање Срба у Хрватској (16): Тровање соном киселином

Затирање Срба у Хрватској (15): Безумље у Ријеци

Затирање Срба у Хрватској (14): У Сплиту отето све српско

Затирање Срба у Хрватској (13): Загреб очишћен од Срба

Затирање Срба у Хрватској (12): Туђманов „сан“ у Горском котару

Затирање Срба у Хрватској (11): Прогон ћирилице у Источној Славонији

Затирање Срба у Хрватској (10): Опустошена житница

Затирање Срба у Хрватској (9): Етничко чишћење Далматинске загоре

Затирање Срба у Хрватској (8): Прогон православља са Баније

Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти

Затирање Срба у Хрватској (6): Опустошена српска Лика

Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова

Годишњица страдања Срба 1942. и 1993. године

0
0

kalendar_genocida.jpgСрби су на данашњи дан, 22. јануара, страдали у више наврата 1942. и 1993. године:

1942.

Шума Орлова, 22. jануара 1942. усташе убиле 64 Србина и Српкиње из Старог Села, Вргинмост.

Село Горње Примишље, Слуњ, усташе 22. jануара 1942. Силовале те поклале и спалиле 25 Српкиња с њиховом дjецом

Јошевица, код Петриње. Кућа Пеjановића Луке. Усташе су 22. jануара 1942. заклале 80 српских сељака, од коjих 15 спалиле у Лукиноj кући

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

1993.

Двадесетдругог jануара 1993. године хрватске оружане снаге извршиле су агресиjу, под кодним називом „Масленица“, на jужне диjелове Републике Српске Краjине (РСК). Агресиjа jе извршена у току реализациjе „Венсовог плана“, коjим jе РСК, годину дана раниjе, стављена под заштиту мировних снага УН-а (Унпрофор). Била jе то трећа по реду агресиjа Хрватске на заштићено подручjе УН-а, у чиjе чланство jе, двиjе године раниjе, и сама примљена.

У овоj агресиjи на српскоj страни погинуло jе 348 воjника и цивила, међу коjима 35 жена и троjе дjеце старости до 12 година. Осам лица се jош увиjек води на листи несталих. У збjеговима jе умрло jош 165 лица, углавном стариjе популациjе. Из равнокотарских села протjерано jе више од десет хиљада Срба, коjи су се раселили широм свиjета.

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

0
0

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/2015/Srpska_familija_1941.jpg

Свjедочанства о злочинима у Петровоj гори и њеним околним селима од децембра 1941. до краjа маjа 1942. године

 Пише: Ђуро Затезало

На подручjу кордунашке опћине Воjнић живjело jе, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28 припадника других народности. Од укупно 27.608 Срба за вриjеме Независне Државе Хрватске угасио се живот њих 7.626, односно 27,62% те популациjе. Међу убиjенима су 1.634 дjетета у старости до 15 година живота и палих у борби против фашизма а за слободну своjу хрватску домовину 1.508 бораца. Да би што више осоколио своjу зликовачку воjску у плану потпуног истребљења српског народа с подручjа Независне Државе Хрватске, на Кордун jе дошао и њихов поглавник др. Анте Павелић.

“У сриjеду, 31. просинца 1941. године, проборавио jе Поглавник на Кордуну… са своjом пратњом у коjоj су се налазили Његова преузвишеност генерал г. Оксилиа и Поглавников побочник, боjник Лисак циjели дан. Поглавника jе при доласку на ово подручjе (усташкодомобранска офанзива на српска села сjеверног диjела Кордуна, оп.аут.) дочекао боjник Поглавникове тjелесне боjне Анте Мошков, заповjедник одjела, коjима jе повjерена дужност да осигураjу ово подручjе и да га очисте… Поглавник jе стигао у Бовић… био jе веома задовољан с духом коjи прожима наше усташе, домобране и оружнике и са спремношћу на жртву коjу они показуjу на сваком кораку…” (Лист “Хрватски народ” од 3.1.1942.)

Само за 12 дана jануарске зиме 1942. године нестала су у пламену сва српска села сjеверног диjела Кордуна. Усташе, домобрани и оружници руковођени поглаваром др. Антом Павелићем убили су, поклали или спалили у њиховим властитим кућама 1.617 српских сељака и попалили 2.000 кућа и 3.654 сjеника, стаjе, свињца и кокошињца. Приjе тога су опљачкали сва њихова материjална добра, те похватали сву лутаjућу стоку и одвели са собом. Са своjих огњишта разбjежали су се они што успjеше умаћи крвницима и са своjим завежљаjима у рукама избjегоше у окриље Петрове горе да би спасили тек голе животе. Остао jе само дим и пепео на згариштима. Замукле су момачке пjесме и вриска веселе дjеце. На све стране само jауци и патње.

У вриjеме 1941. на 1942. годину у jарцима и грмовима Петрове горе, на високом сниjегу и великоj хладноћи, нашло jе своj привремени спас од усташког разбоjства више од 10.000 српских сељака Кордуна, 730 партизана и неколико стотина партизанских и цивилних рањеника смjештених у колибама, земуницама, и под крошњама дрвећа, без одjеће, обуће, хране и било какве медицинске и друге помоћи. Тако су српске избjеглице биле изложене потпуном уништењу и не само од стране злочиначке воjске Независне Државе Хрватске.

Тек што су се прихраниле пљачком и злочинима над становништвом српских села сjеверног диjела Кордуна децембра 1941, усташе су већ у прољеће, марта, априла и маjа 1942, покренуле своjе снажне офанзиве на избjеглице, партизане и рањенике у Петровоj гори.

Наjвеће дотад почињене злочине извршила jе хрватска воjска др. Анте Павелића у вриjеме офанзиве на Петрову гору од 9. до 14. маjа 1942. године. Тада су усташе под заповjедништвом усташког емигранта, пуковника Анте Мошкова, команданта поглавникове тjелесне боjне, побиле, поклале и спалиле у властитим им кућама, те одвели у усташки логор Јасеновац и Стару Градишку 3.307 српских цивила: жена, дjеце и стараца.

Мошков jе користећи сва могућа пропагандна средства у своjоj наредби за уништење партизана, рањеника и српских избjеглица у стезању обруча око Петрове горе, сходно усташкоj идеологиjи, истакао: “Све особе коjе се нађу у пошумљеном диjелу Петрове горе имаjу се побити, куће у шуми имаjу се попалити, а исто тако сва склоништа, те уништити подземна складишта и склоништа. Благо на коjе се наиђе тjерати испред себе…”

За извршење замишљеног и планираног истребљења српског народа у Петровоj гори маjа 1942. Мошков jе повео са собом 7.000 – 8.000 добро наоружаних усташа, домобрана и оружника, воjника НДХ, од коjих jе њих 4.700 из елитних усташких jединица ангажирао у затварању обруча око српских избjеглица, рањеника и тек 730 партизанских бораца.

Многе избjеглице коjе нису умрле од глади, зиме, смрзавања, болести нађоше смрт од злочиначког ножа, како у вриjеме усташког окружења Петрове горе, тако у обручу, као и након партизанског пробоjа истог. Наjвећи броj српских сељака-избjеглица: жена, дjеце, стараца на наjокрутниjи начин усмртише усташе у jарцима Петрове горе, поклаше и спалише у тек подигнутим колибама и њиховим кућама села Перне, Пецке, Широке Риjеке, код потока Бублена, у jарку званом Лисичjак, у Јарчевцу, у Купленском, Крстињи, Црном Потоку, Маљевцу и Воjишници гдjе су усташе похватале жене и дjецу ножевима изболи и jош живе или полуживе побацале у њихове запаљене куће.

Неки диjелови шуме били су преплављени лешевима недужних жртава… “На падинама Музинове стране, према Перни, наишли смо на више од 100 изнакажених тиjела дjеце, жена и стараца, наjстравичниjег изгледа. Недалеко од те групе, лежала jе друга група поубиjаног и измрцвареног народа. На jедном мjесту наишли смо на трогодишње диjете – живо поред мртве маjке. И код Петровића jарка циjела ледина била jе прекривена мртвим тиjелима. С неких jе била одерана кожа, другима су распорени трбуси, и тако даље – све грозниjе од грозниjег… Ниjесмо jош загледали мртве не би ли препознали кога од своjе породице, рођака или комшиjу” (Котар Вргинмост у НОБ-и 1941-1945. Душан Баjић: Злочин усташа за вриjеме офанзиве на Петрову гору).

Тада jе настала по трагичности наjпотресниjа пjесма:

На Кордуну гроб до гроба

тражи маjка сина свога.

Нашла га jе, на гроб клекла

и овако сину рекла:

О моj сине, радост моjа,

гдjе почива младост твоjа?

Отац плаче, маjка цвили,

отвори се гробе мили.

Гробак се отворио,

синак маjци говорио:

Не плач’ мила маjко моjа,

тежа ми jе суза твоjа,

него црна земља моjа.

Хаjде, маjко, дому своме,

не долази гробу моме.

Хаjде, маjко, кажи роду

да се бори за слободу!

Не знаjући за пробоj партизана и jедног диjела цивила из троструког усташко-домобранског обруча, 1.800 углавном жена, дjеце и стараца, огладњелих и испаћених, одазвало се усташким позивима путем летака, бацаних из авиона већ од 12. маjа, да дођу с биjелим плахтама (крпама) у Воjнић, jер се ником ништа неће догодити, ако се предаjу, jер им то гарантира сам поглавник др. Анте Павелић.

Измучене избjеглице повjеровале су зликовцима и 14. маjа 1942. отишле из већ ослобођене Петрове горе, путем кроз село Радоњу у Воjнић. Све су их усташе отпремиле у усташке логоре смрти Јасеновац, Стару Градишку, неке на присилни рад у Њемачку, неке на Београдско саjмиште, а дjецу одвоjиле од родитеља и упутиле у усташки логор Јастребарско. Риjетко се нетко од њих послиjе рата вратио свojим кућама.

О геноциду на Кордуну, у Петровоj гори и њеним околним селима, у вриjеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову гору у првоj половини 1942. године записао сам 1961/2. године свjедочанство преживjелих жртава: Јелене Новаковић, Љубе Михаjловић, Ђуре Студена, Анђелиjе Напиjало, Драгића Напиjало, Милице Ковачић, Милке Радоjчић, Милке Напиjало, Душана Зjаче, Миле Џодан, Вукашина Саше Миљевића и Јелене-Јеке Перић.

 

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. јула 2015. године.

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

REAGIRANJE na članak Zvonimira Despota „Mitomanija Đure …

Prenosimo: Zatezalo demantira Tuđmana: U Jadovnu su ustaše ubili …

Đuro Zatezalo: Bez istine nema ni pomirenja ni ljudskosti – Jadovno …

Predgovor knjige „Radio sam svoj seljački i kovački posao“ – Autor …

 


Календар геноцида: 23. март 1942. Годишњица страдања Срба на Кордуну

0
0

tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/kalendar-genocida-c549cd23.jpg

Село Брезовац, 23. марта 1942. убиjено 39 жена и њихове дjеце. У кући изгорио Милан Поповић са 14 чланова своjе породице, а у штали усташе заклале 5 Срба мушкараца и запалиле, као и читаво насеље опљачкале и попалиле.

Долина, 100 метара удаљена од школске зграде у Фурjану, код Слуња. 23. марта 1942. године усташе убиле 52 српска цивила од коjих 22 дjеце.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

 

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  ул. Церска 38, Бања Лука, Република Српска. 

Никола Кобац: Крвава и пуста је ово земља

0
0
Никола Кобац
Никола Кобац

Мртво село. Асфалтни пут се пружио између попаљених кућа и зараслих дворишта, вијуга и жури у правцу Загреба. Као да хоће некуд, или од некога побјећи. Огољеле купине попадале, испреплеле се, црнином омотане не дозвољавају кораку да се заустави у напуштеној авлији.

Све изгледа сабласно. Свуда трагови паљевине.

Зидови кућа што одољеше времену и експлозиву, војсци и новој држави „украшени“ јединственим великим словом „U“.  Тамо гдје су некада били прозори израсла агација (багрем) додирујући својим врхом срушену бетонску плочу.

На вратима осакаћене љепотице стражаре коприве и бујад.

Помоћни објекти до јуче богатог дворишта се једва препознају. Изнаказила их или уљепшала паветина која се по брвнима час са вањске, час са унтрашње стране пење, пузи и невидљиво гмиже.

Кордун изашао на Купу и некога чека. Мирно, достојанствено, храбро… Тужан је и пуст Кордун данас.

У прикрајку уклетог простора, метар од земље стрши остатак подебела ораховог стабла. Набубрило коријење га окружује, затим се враћа у земљу гдје нестаје пред тужним погледом домаћина, који ето, након 20 година наврати у колијевку свога рађања и страдања.

Децембар је мјесец, година 2015. Кордун изашао на Купу и некога чека.

Мирно, достојанствено, храбро… Тужан је и пуст Кордун данас.

—————————-

21. децембар 1941. године. Село Трепча.

Из правца ласињскога Дугог Села чују се пуцњи. Са Кобачког брда јављају да у Стипану горе куће. Цвјетиновац је у пламену. Пламена змија се шири и даље према Шљивовцу, у правцу шуме Абез и Вргинмоста.

Избезумљени народ, увјерен у своју невиност лута од штале до куће, од плота до плота…

Пред два дана су испратили Светог Николу, славу коју је већина кућа скромно и редовно славила, а данас не знају куд би са собом. Сашаптавају се и никуд не крећу.

Кажу: Шта буде нек буде, нијесмо криви и остајемо код кућа. До уобичајеног ручка фале још два сата. Истина, о томе нико и не мисли. Апетит је угушила брига и страх, колико за живот толико и за ову скупљену и створену сиротињу, за своје бајте, своје трапове, своје таване.

Дјечица извирују кроз прозорчиће дрвених кућа, а старији једни на друге. Чекају да се појаве усташе. Војска Независне Државе Хрватске, поглавника Анте Павелића. Храбрији се између себе сашаптавају сваљујући кривицу на Николу и Милана Видовића, из сусједног села који су 23. јула разоружали усташку патролу а затим по кратком поступку ликвидирали једног од двојице заробљених усташа.

Тишину умовања и двоумљења народа прекида рафал пушкомитраљеза. Убојите „пчеле“ стижу из засеока Лукинићи, села Чремушница у којем се између стотињак српских кућа смјестило неколико хрватских фамилија и домаћинстава. Прошараше метци кровове кућа које Лукинићи надвисују. На длану су им па су згодне за вјежбање стрељачких вјештина.

Бијаше то знак да је акција кренула.

У селу Трепчи је 1941. године живјело 186 душа. 22.децембра је у селу побијено 101, а ван села одведено још 9 лица и убијено у шуми Брезје и Јасеновац.

Убрзо затим се појавише црнокошуљаши предвођени Поглавниковом тјелесном бојном, под командом Анте Мошкова, ојачана локалним усташама. Избацују чељад из кућа, тјерајући све што је дисало, што се је кретало и на човјека личило, купе и сврставају у колону.

У кући на броју 28, скрхан високом темпаратуром због упале плућа у кревету остаје мали Марко Кобац, дијете од свега 12 година. Не дају родитељима да га узму. Комшије, рођаке, мајке, дјецу, сестре, браћу, мужеве, очеве усташе поведоше узбрдо, у правцу Ласиње.

Али не далеко. Напунише двориште и згураше народ у  простор сеоске продавнице Васе Копца.

Тиска се народ, одрвенио, онијемио. Не чује се дјечији плач, нема јаука, као да су сва срца престала да куцају или куцају мртвом тишином. Пристижу нове комшије, похватане, сада већ и по оближњој шуми Речици и долини потока Шентуше.

Већ је више од 100 душа на једном мјесту.

Опустошена продавница је премалена за све, али сви стају. Немилосрдни „ствараоци Хрватске државе“ тискају једне на друге, а до улазних врата разапињу митраљез упозоравајући народ: Уколико неко покуша бјежати све ћемо вас побити.

До окамењених „затвореника“ допире смјех и пјесма већ подобро припитих усташа. Без сна и идеја, са митраљезом без послуге, народ дочекује јутро.

Пијане усташе закрвављених очију изнова формирају колону српских несретника. Издвајају Мацу Марковину рођену 1923. године, трудницу пред порођајем и одводе иза куће. Распорише јој стомак, извадише дијете и ушише живу мачку. Остатак народа поведоше према ушћу Трепче у ријеку Купу, у већ одабрану јаругу.

Мирни српски народ закорачи своме крају.

Плануше куће у Трепчи, редом од Лукинић моста па према Кличковићима.

Изгори мали Марко заједно са кућом на броју 28. Неста дијете у пламену мржње тек створене болесне државе Хрватске.

22. децембар 1941. Опет заштекта пушкомитраљез. Стрељано је тога дана 101 становник села Трепче. Љубица, Марко, Милка, Ненад, Анка, Драгица, Илија, Ката, Мица, Петар, Ранко, Сека, Стана, Софија, Аница, Теодор, Бранко, Ђуро, Евица, Јован, Марија, Мићо, Милан, Мила, Павао, Симо, Стево…

Нису бирали ни по годинама, ни по полу.

Само су имали једно на уму: Затрти српско село, побити све Србе и учинити сретну НДХ државу.

——————————-

Домаћину се учини да опет „лају“ пушкомитраљези, пуцају пушке, сјевају ножеви, да крв тече српска и сапире трагове злочина односећи их до Купе.

Обузет страхом пусти глас „из свег гласа“: Бјежите народе, бјежите – иду усташе. Побиће вас, бјееееежиите!

Пусто село не одговори. Само се јека разби на Крагуљца грму и шума повратно зајаука:

Овдје нема никога. Оно што није побијено 1941. године отјерано је 1995. Бјежи човјече, бјежи. Свједочи!

Крвава и пуста је ово земља.

 

Напомена аутора:

У селу Трепчи је 1941. године живјело 186 душа.

22.децембра је у селу побијено 101, а ван села одведено још 9 лица и убијено у шуми Брезје и Јасеновац.

Овај прилог, да се не заборави, 74 године касније посвећујем своме мртвом селу.

Злочин у селу Катиновац код Топуског

0
0

На дан стварања државе ждерњаче српског народа, из књиге Геноцид на Кордуну, Петра Зинаића доносимо дjелимични списак жртава:

Toг тужног 10. априла 1942, године из Катиновца су живи спаљени у ватри запаљених кућа:

  • Пава Баjић 40 (година)
  • Станица Бастаjа 49, у властитоj кући,
  • Стоjан Бастаjа 49,
  • Миољка Бобић 73,
  • Анка Цвjетићанин 5,
  • Даница Цвjетићанин 9,
  • Драгица Цвjетићанин 24,
  • Драгица Цвjетићанин 36,
  • Јека Цвjетићанин 23,
  • Љубан Цвjетићанин 9,
  • Љубица Цвjетићанин 7,
  • Мариjа Цвjетићанин 55,
  • Мариjа Цвjетићанин 28,
  • Матиjа Цвjетићанин 44,
  • Мила Цвjетићанин 10,
  • Миле Цвjетићанин 9,
  • Милка Цвjетићанин 2,
  • Мирко Цвjетићанин 3,
  • Никола Цвjетићанин 5,
  • Павао Цвjетићанин 30,
  • Павао Цвjетићанин 30,
  • Ружица Цвjетићанин 37,
  • Сава Цвjетићанин 30,
  • Стана Цвjетићанин 10,
  • Стоjа Цвjетићанин 36,
  • Стоjа Цвjетићанин 5,
  • Марица Ивошевић 60,
  • Милка Ивошевић 44,
  • Стоjа Ивошевић 24,
  • Драгица Јакшић 30,
  • Анка Малобабић 16,
  • Ђуро Малобабић 7,
  • Љубица Малобабић 10,
  • Милка Малобабић 22,
  • Никола Малобабић 1,
  • Саво Малобабић 44,
  • Симица Малобабић 43,
  • Симо Малобабић 7,
  • Стоjа Малобабић 43,
  • Ружица Мамузић 77,
  • Стана Мамузић 47,
  • Боjа Мишчевић 55,
  • Ђурађ Мишчевић 70,
  • Евица Мишчевић 28,
  • Јока Мишчевић 91,
  • Марица Мишчевић 4,
  • Мариjа Мишчевић 1, заjедно са сестром
  • Зорком Мишчевић 1, близнакиње
  • и њиховом прабабом Јоком.
  • Милка Мишчевић 4,
  • Никола Мишчевић 37,
  • Симо Мишчевић 6,
  • Стана Мишчевић 29,
  • Драган Обрадовић 19,
  • Драгица Обрадовић 1,
  • Душан Обрадовић 1, заjедно са 41 особом у кући Илиjе Обрадовића,
  • Ђуро Обрадовић 14,
  • Ђуро Обрадовић 1,
  • Љубан Обрадовић 2,
  • Љубица Обрадовић 25,
  • Марко Обрадовић 11,
  • Миле Обрадовић 15,
  • Милка Обрадовић 30,
  • Милка Обрадовић 14,
  • Павао Обрадовић 17,
  • Петар Обрадовић 4,
  • Ружица Обрадовић 26,
  • Саво Обрадовић 15,
  • Симица Обрадовић 56,
  • Станко Обрадовић 13,
  • Душан Орешчанин 14,
  • Љубан Орешчанин 12,
  • Анка Поштић 19,
  • Дмитар Поштић 39,
  • Љубица Поштић 38,
  • Мила Поштић 17,
  • Никола Поштић 2,
  • Милка Радић 58,
  • Сава Радић 19,
  • Драгица Радуjковић 12,
  • Ђуро Радуjковић 5,
  • Евица Радуjковић 11,
  • Јека Радуjковић 40,
  • Јелица Радуjковић 29,
  • Љубица Радуjковић 35,
  • Љубица Радуjковић 12,
  • Мариjа Радуjковић 60,
  • Мариjа Радуjковић 6,
  • Мика Радуjковић 15,
  • Павао Радуjковић 9,
  • Петар Радуjковић 3,
  • Стана Радуjковић 50,
  • Стана Радуjковић 1,
  • Стеван Радуjковић 7,
  • Стеван Радуjковић 60,
  • Евица Соколовић 44,
  • Јока Соколовић 46,
  • Љубица Соколовић 44,
  • Милка Соколовић 21,
  • Милка Соколовић 60,
  • Милка Соколовић 13,
  • Васиљ Улемек 49, кад га jе усташа хватао код куће борио се са усташом и ударио усташу колцем по глави, па га jе усташа убио.
  • Милош Соколовић 47,
  • Сава Соколовић 10,
  • Ана Воркапић 70,
  • Анка Воркапић 50,
  • Анка Воркапић 8,
  • Мика Воркапић 31,
  • Мила Воркапић 37,
  • Милка Воркапић 37,
  • Саво Воркапић 4,
  • убиjени па затим спаљени:
  • Мила Блануша 2,
  • Станко Блануша 45,
  • Јања Цвjетићанин 71,
  • Милка Цвjетићанин 7,
  • Ђуро Грбић 3,
  • Јелица Нишевић 47.

 

Убиjени су:

  • Станица Баjић 65
  • Станка Бакић 50,
  • Драган Бастаjа 2,
  • Анка Блануша 55,
  • Анка Блануша 3,
  • Богдан Блануша 10,
  • Драгица Блануша 12,
  • Душан Блануша 10,
  • Ђуро Блануша 7,
  • Јока Блануша 34,
  • Љубица Блануша 15,
  • Мариjа Блануша 56,
  • Милан Блануша 14,
  • Милка Блануша 35,
  • Милка Блануша 3,
  • Никола Блануша 5,
  • Нинко Блануша 45,
  • Петар Блануша 4,
  • Раде Блануша 24,
  • Симица Блануша 44,
  • Симо Блануша 12,
  • Станко Блануша 42,
  • Драгица Бобић 12,
  • Сока Бобић 50,
  • Стоjа Бобић 16,
  • Ката Бућан 25,
  • Љубица Бућан 1,
  • Миле Бућан 59,
  • Марко Цвjетићанин 4,
  • Милан Цвjетићанин 19,
  • Милинка Цвjетићанин 38,
  • Милош Цвjетићанин 42,
  • Никола Цвjетићанин 27,
  • Петар Цвjетићанин 40,
  • Саво Цвjетићанин 30,
  • Стеван Цвjетићанин 40,
  • Стоjан Цвjетићанин 39,
  • Стоjан Цвjетићанин 22,
  • Анка Ђаковић 7,
  • Миле Ђаковић 51, побjегао из запаљене куће сав у буктињи пламена од запаљене одjеће, усташе га рањаваjу да не побjегне и у мукама рањен дуже времена умире.
  • Драгица Грбић 6,
  • Никола Грбић 2,
  • Нинко Грбић 42,
  • Сава Грбић 64,
  • Стана Грбић 3,
  • Стоjа Грбић 33,
  • Стоjан Грбић 4,
  • Мила Ивковић 7,
  • Богодан Ивошевић 11,
  • Драгица Ивошевић 1,
  • Драгица Ивошевић 30,
  • Милка Ивошевић 52,
  • Милка Јерковић 48,
  • Ђуро Квочка 40,
  • Јека Малобабић 7,
  • Јека Малобабић 4,
  • Ката Малобабић 50,
  • Ката Малобабић 37,
  • Мара Малобабић 2,
  • Милка Малобабић 5,
  • Саво Малобабић 7,
  • Душан Нишевић 9,
  • Ђуро Обрадовић 19,
  • Илиjа Обрадовић 34,
  • Ката Обрадовић 39,
  • Љубан Обрадовић 27,
  • Љубица Обрадовић 13,
  • Мара Обрадовић 17,
  • Марко Обрадовић 65,
  • Милан Обрадовић 19,
  • Милица Обрадовић 63,
  • Милица Обрадовић 52,
  • Милош Обрадовић 15,
  • Станко Обрадовић 53,
  • Стеван Обрадовић 17,
  • Стоjа Обрадовић 8,
  • Стоjан Обрадовић 13,
  • Стоjан Обрадовић 41,
  • Стоjан Орешчанин 41,
  • Љубица Радуjковић 12,
  • Милка Улемек 49,
  • Милинка Воjновић 49,
  • Пава Воjновић 15,
  • Сава Воjновић 41,
  • Даница Воркапић 1,
  • Даница Воркапић 6,
  • Мариjа Воркапић 60,
  • Никола Воркапић 42,
  • Божица Вучетић 53,
  • Драгица Вучетић 15,

сви су убиjени код своjих кућа у Катиновцу.

 

Истог дана убиjени су:

  • Сава Бакић 3,
  • Милица Бућан 1,
  • Станица Бућан 38,
  • Невенка Ивковић 1,
  • Богдан Малобабић 4,
  • Никола Малобабић 50, сви у Петровоj Гори, а
  • Анка Вучетић 26, у Старом Селу.
  • Из Пjешчанице jе Миле Јеросимић 21, убиjен у Козарцу.
  • Из Подгорjа jе Јован Врга 50, ковач, убиjен код своjе куће.

 

Из Старог Села убиjени су и спаљени у Катиновцу:

  • Евица Царевић 20,
  • Марица Цвjетићанин 46,
  • Анка Ћелап 7,
  • Евица Ћелап 11,
  • Јека Ћелап 9,
  • Мара Ћелап 46,
  • Петар Грачанин 7,
  • Ана Раjшић 48,
  • Ђорђе Раjшић 3,
  • Саво Раjшић 6 и
  • Мара Виленица 76.
  • Живи су спаљени:
  • Евица Ћелап 19,
  • Љубица Ћелап 35,
  • Раде Ћелап 5,
  • Јека Грачанин 49,
  • Јека Грачанин 8,
  • Љубан Грачанин 12,
  • Љубица Грачанин 8,
  • Мирко Грачанин 5,
  • Милка Виленица 46 и
  • Љубица Виленица 34, сву у селу Катиновац.
  • Исти дан из истог села убиjен jе
  • Марко Баста 5, код Бастина Врела у Старом Селу.
  • Љубица П. Ћелап 36,
  • Љубица С. Ћелап 36,
  • Милица Ћелап 52,
  • Милка Ћелап 14,
  • Стана Ћелап 6,
  • Стоjа Ћелап 50,
  • Стеван Обрадовић 3,
  • и Евица Виленица 48,

убиjени су у селу Катиновац.

 

Убиjени и спаљени у Старом Селу:

  • Љубица Ивошевић 7,
  • Мирко Котур 6, и
  • Стоjа Котур 45,
  • а заклана jе Љубица Ивошевић 4,
  • сви у Старом Селу.
  • Из Воркапић Села убиjени су у Катиновцу:
  • Марица Јарчов 56,
  • Миле Воркапић 42, а убиjена и спаљена у Катиновцу jе
  • Сава Воркапић 23, док jе
  • Стана Воркапић 61, убиjена код своjе куће.

Позивамо све оне који имају додатне информације, документе и сл. везано за овај догађај, да нас контактирају путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941. Церска 38, 78000 Бања Лука, Република Српска.

Годишњица злочина Покоља у Црном Потоку 1942.

0
0

На Кордуну, 18. априла 1942. усташе су у спровођењу злочина Покоља на превару успjеле да убиjу 64 становника из Црног Потока и двоjицу из села Буковице коjи су се налазили у Црном Потоку. Тога дана село Црни Поток jе потпуно спаљено.

Из Буковице су убиjене Љубица Врга 10 (године), и њена сестра Неђељка Врга 6, у Црном Потоку гдjе су се налазиле као избjеглице код родбине.

Из Црног Потока убиjена jе Милица Бакић 17, у властитоj кући.

Мила Бакић 20, убиjена jе и спаљена у штали Стевана Воjновића.

Јека Балабан 19, силована jе, а затим убиjена и спаљена у штали Стевана Воjновића у Црном Потоку.

Милка Каjганић 28,

Ђуро Колунџиjа 39, глухоњем,

Љубица Колунџиjа 3,

Милица Колунџиjа 30,

Сава Колунџиjа 42,

Стака Колунџиjа 5,

Стана Колунџиjа 42,

Стоjа Колунџиjа 7,

Миладин Миљановић 13,

Милинка Миљановић 50,

Милка Мудрић 13, су убиjени.

Симо Поштић 2, жив jе спаљен заjедно са своjим дjедом

Стоjаном Поштић 84 у властитоj кући.

Матиjа Улемек 50, усташе су му поломиле руке и ноге и заклали и закопали у ђубар код његове куће.

Боjа Воjновић 13, убиjена,

Боjа Воjновић 31, жива jе спаљена у штали Стевана Воjновића,

Божо Воjновић 21, жив jе спаљен са групом мjештана у ватри запаљене куће,

Бранко Воjновић 7,

Драган Воjновић 2 и

Драган Воjновић 1, убиjени су код своjих кућа.

Драгица Воjновић 4, жива jе спаљена са групом своjих мjештана.

Драгица Воjновић 3, и

Душан Воjновић 2, убиjени,

Ђуро Воjновић 21, и

Јока Воjновић 45, живи су спаљени са групом мjештана.

Јока Воjновић 19, силована jе па затим жива спаљена,

Љубица Воjновић 12, жива jе спаљена,

Љубица Воjновић 20 и Максим Воjновић 36, су убиjени.

Мариjа Воjновић 18, и Мариjа Воjновић 47, живе су спаљене.

Михаjло Воjновић 45,

Милан Воjновић 6 и

Милан Воjновић 3 су убиjени.

Миле Воjновић 19, побjегао jе из запаљене штале и истог дана на њиви ухваћен и убиjен.

Миле Воjновић 4,

Миле Воjновић 60,

Миле Воjновић 44,

Милица Воjновић 18,

Милка Воjновић 45,

Милка Воjновић 40, су убиjени код своjих кућа.

Милош Воjновић 35, био jе раниjе стражар код општине Топуско, жив jе спаљен са групом мjештана у свом селу.

Мирко Воjновић 24,

Никола Воjновић 13,

Нина Воjновић 3,

Перо Воjновић 63,

Перо Воjновић 3,

Перо Воjновић 21,

Раде Воjновић 40, борац IV батаљона, заробљен и жив спаљен у штали Стевана Воjновића,

Ружица Воjновић 59,

Сава Воjновић 32, убиjени и спаљени у кући Миле Бућана,

Славко Воjновић 4, убиjен,

Стана Воjновић 20 и Станица Воjновић 42, живе су спаљене са групом мjештана.

Станко Воjновић 43,

Стеван Воjновић 52,

Стеван Воjновић 25,

Стоjа Воjновић 59, су убиjени, а

Стоjа Воjновић 63, jе жива спаљена у штали Стевана Воjновића у Црном Потоку.

Лука Миљановић 2,

Милка Миљановић 3,

и Стоjан Миљановић 6, убиjени су од стране усташа у Петровоj Гори.

Извор:

– Геноцид на Кордуну и околици, Петар Зинаић, Београд 1996, (стр 429-430)

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/492-996,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Церска 38, Бања Лука, Република Српска. 

Гдје леже кости коларићких мученика?

0
0
kolaric-1.jpg
Коларић

Да ли пуком срећом, Божјим провиђењем или нечим другим МИЛЕНА КРЕСОЈЕВИЋ (тада удана Вукобратовић, рођ. Кесер, 1919.) са својом двогодишњом кћерком ДРАГИЦОМ преживјет ће покољ у цркви Свете Петке на Коларићу. Често сам знао са њом проћи покрај рушевина ове древне цркве подигнуте још 1804. године.

Кад се 1945. удала за мога ђеда НИНКА КРЕСОЈЕВИЋА, који је уз мог оца једини преживио рат. Добила је у виду отпремнине од фамилије Вукобратовић гдје је била удана, комад земље коју су звали “Њивица”. Налазила се уз на дијелу гдје се пут за Леденик почне стрмије пењати, са његове лијеве стране, и ту смо често гонили напасати краве. Моја баба, још увијек жена у снази, кад се уморим знала ме је понијети , онако како ми кажемо “на кркачи”.
Пролазимо тако поред коларићке цркве, ноћ ће скоро пасти. Кад год прођем, увијек дуго загледам у рушевине. Злокобно кријештећи слијећу јата гавранова, тражећи мјеста за конак у каменим дупљама и двема старим липама испред цркве. Баба никад не погледава према цркви, тако ни тај пут. Кад нешто размишљам ту некакву везу са црквом му је дала управо баба “Буса”, како сам јој ја дао име. Дубоко је вјерујућа. Да је било по мом ћаћи, никда ништа небих знао. Питам том приликом бабу:
– Баба “Бусо” , ђе је тај твој Бог био кад су усташе клале у цркви ?
– Ту је био Жељо…ту међу нами.
– ‘Ест баба био… За те и за Драгу.
Баба баци поглед према рушевини цркви кроз коју је промиљао по који задњи трачак залезећег сунаца. Прекрсти се.
– За свију Жељо, за свију. И сад је тамо.
Краве застајкују по обалама уз цесту да увате још који залогај траве. Тјерам их мојом малом канџијицом што је напарви ђед Нинко. Шарам канџиштем по цести, размишљам о овом разговору са бабом. Упитат ћу је:
– Нешто је морало остати од њих… Бар некаква мрва, траг, пепео… Ђе је то. Ђе су кости њихове?
– Баба дуго ћути. Окреће се од мене да јој не видим сузе у оку. Брише их вертуном. Упре прстом преко “канала” према Гушицима и рече:
– Тамо!
Тада сам први пут чуо истину, гдје завршише кости мученика коларићких. Пролазиће године, одлазит ћу са пионирима свакога априла пред рушевине Свете Петке. Захваљујући Марку Новковићу који је водио извиђаче, ово мјесто није од њих никад заборављено. Онда је то звало “полагање вијенаца”. Није било парастоса. Понекад ме крај априла затекне у завичају па одем запалити свијеће.

Мало нас је преостало на Кордуну, али не толико мало да једва двадесетак људи дође сваке године одати дужну пошту овима мученицима. Како год смо држали до предака, тако данас држимо и до себе. Једне године их мој Нина и ја запалимо у поноћ. Не знам, ја ту Свету Петку Коларићку сматрам за своју једину праву цркву.

Остаци цркве у Коларићу Остаци цркве у Коларићу Остаци цркве у Коларићу Отац Жељко Видаковић, парох Коларићко-Војнићки

Лани сам имао дуже разговоре са ријеткима који још памте. Сазнат ћу доста детаља о свему. Морам вам признати да ми је било помало и мучно након свега. Људи којима су поклани и спаљени ђедови, очеви, браћа , сестре, дјеца … нису свих ових година нашли за сходно да обиљеже мјесто гдје леже њихове кости. Интересантно је да је међу њима било људи у врху тадшњих опћинских, котарских и републичких власти, били на челу борачких организација и сл.
Покољ у цркви на Коларићу се догодио 26.04.1942 године, на саму Младу Неђељу. То је вријеме најжешће офензиве на Кордун.

Пробојем обруча на Петровој гори 14. маја , окончане су борбе и првих мирнијих дана након тога покупљени су остатци страдалих у коларићкој цркви. Превожени су воловским и коњским запрежним колима, на удаљености не дуљу од километра на локацију старог рудника барита у Гушиће (засеок села Купленско). Кажу да су дијелови тијела и костију путем испадали са кола. Прије тога је од људи из села Коларића узето пет житних “вршлога” (на Кордуну тако зову дрвени сандук у којем се дрзи жито у амбарима). Сандуци са костима мученика положени су у окно рудника. Данас ту локацију ријетки препознају. На једном мјесту се јасно види удубљење у земљишту.

Ових дана радим скице старе крајишке крстаче, по којима ће нити израђена реплика исте. Ако драги Бог да, слиједеће ће године бити обиљежено мјесто њиховог починка, а тражит ћемо могућност и за неко трајније обиљежје.

Жељко Кресојевић

Везане вијести:

Света Петка и Срби у Пламену

Zaboravljeni pravednici sa Korduna

Viewing all 147 articles
Browse latest View live