Село Воjишница, Воjнић, у кућама Станка Кнежевића, Миле Новаковића, Милице Ђурић, Драгана Кнежевића, Стевана Кнежевића и у штали Кате Шкргић усташе 14. маjа 1942. године поклале 189 српских сељака од коjих 93 дjетета у старости до 14 година.
Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj, да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: +387/51/420-441, +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941. Церска 38, Бања Лука, Република Српска.
Двадесетдругог jануара 1993. године хрватске оружане снаге извршиле су агресиjу, под кодним називом „Масленица“, на jужне диjелове Републике Српске Краjине (РСК). Агресиjа jе извршена у току реализациjе „Венсовог плана“, коjим jе РСК, годину дана раниjе, стављена под заштиту мировних снага УН-а (Унпрофор). Била jе то трећа по реду агресиjа Хрватске на заштићено подручjе УН-а, у чиjе чланство jе, двиjе године раниjе, и сама примљена.
У овоj агресиjи на српскоj страни погинуло jе 348 воjника и цивила, међу коjима 35 жена и троjе дjеце старости до 12 година. Осам лица се jош увиjек води на листи несталих. У збjеговима jе умрло jош 165 лица, углавном стариjе популациjе. Из равнокотарских села протjерано jе више од десет хиљада Срба, коjи су се раселили широм свиjета.
ПРОМЈЕНИЛА СУ СЕ ВРЕМЕНА … кажемо често. Само нам се чини… ЉУДИ СЕ МЈЕЊАЈУ…
Не заборавите породице оних који су пали, дjецу њихову, жене, мајке и очеве, браћу и сестре …Обиђите их. Ако ништа друго попричајте са њима…
Не заборавите оне који са посљедицама, са ожиљцима живе. Cа гелерима и зрнима у себи… Kрећу се штакама, на протезама, помоћу колица…
. . .
Ал` тко те 1971. бранио као најситнијег у разреду… тај улијеће 1981. без много питања у тучу на забави код Вује Цревара (а зна добро да смо је ми закували).
Такав ће те извући рањена из тенка који гори у Подвожићу, почетком новембра, јесени 1991…
Свратит ће ти до матере 2001. Упитат ће за здравље, треба ли јој што јер си ти далеко. Натесати јој суварака за потпалу. Унијети нарамак сувих дрва под стреху…
Запалит ће ти воштаницу на зараслом крајишком гробљу, првих дана аугуста 2011. Гледат ће дуго у њезин пламен који се бори са вјетром.
На поласку ће дотаћи хладан камен на коме већ полако блиједи твој лик. Али не и у његовим сјећањима…
Наручит ће пиће које си волио попити, за шанком гдjе је с тобом знао ноћи провести…
Данас се навршава 29 година злочина на Коранском мосту у Карловцу – од једног од првих ратних злочина над припадницима ЈНА, а процесуирано је само једно лице, саопштио је Информационо документациони центар “Веритас”.
Помен жртвама
За овај злочин је хрватско правосуђе током 23 године дугог суђења процесуирало само једно лице, истовремено правећи од њега жртву и хероја, наводе из “Веритаса”.
Припадници МУП-а и Збора народне гарде Хрватске су 21. септембра 1991. године испред моста на ријеци Корани зауставили два војна камиона у којима су се, из касарне “Мекушје” у касарну “Логориште”, превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, у то вријеме једине легитимне и регуларне војске у СФРЈ.
Након обећања хрватске стране да ће бити пуштени, они су одложили оружје, а једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у просторије полиције.
Друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спроведена је пјешице преко Коранског моста.
Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и отпочела “крвави пир” над њима.
Тринаесторицу резервиста ЈНА су ликвидирали, што клањем у лежећем положају, што хицима из аутоматског оружја у стојећем положају.
Тројица, од којих један са тешким повредама, спасила су се скоком са моста, а четврти, такође тешко повријеђен, се у току ноћи извукао испод мртвих сабораца.
За овај злочин у мају 1992. године започео је кривични прогон карловачког специјалца Михајла Мише Храстова, а завршио је у мају 2015. године пресудом Врховног суда, којом је осуђен на четири године затвора због кривичног дјела против човјечности и међународног права – противправним убијањем и рањавањем непријатеља.
У априлу 2016. године Храстов је отишао на одслужење остатка изречене казне, са које је већ 9. децембра исте године пуштен на условни отпуст, 14 мјесеци прије истека.
Хрватско правосуђе се у те 23 године “прославило” с укупно седам пресуда истом човјеку за исто кривично дјело, да би га на крају ипак прогласило злочинцем, паралелно од њега правећи и жртву и хероја.
Изречена казна се тумачи и као награда убици Храстову за преузимање одговорности за инкриминисани догађај, признајући да их је сам побио и то у исконструисаној нужној одбрани, у коју му нису на крају повјеровали ни Врховни ни Уставни суд, истичу из “Веритаса“.
Иако изведени докази указују на то да је у ликвидацији резервног састава ЈНА учествовало најмање три лица и да је пуцано из најмање два различита оружја, а надлежно тужилаштво се још не оглашава по питању евентуалног проширења оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце.
“Веритас” напомиње да, према анкети неких хрватских медија, девет од 10 становника Карловца и данас сматра да Храстов није злочинац, него херој.
Хрватска држава је за “гријех” свог бившег специјалца Храстова за злочин на Коранском мосту породицама ликвидираних жртава, по правоснажним пресудама парничног суда, на име накнаде штете исплатила 6,5 милиона куна /око 860.000 евра/, док су поступци за четворицу преживјелих још у току.
Један од те четворице преживјелих је и Светозар Шарац, који је први свједочио о овом злочину и на чијем исказу је заснована осуђујућа пресуда злочинцу Храстову.
У злочину на Коранско мосту убијени су Јован Сипић, Божо Козлина, Небојша Поповић, Милић Савић, Миленко Лукач, Никола Бабић, Слободан Миловановић, Светозар Гојковић, Милош Срдић, Зоран Комадина, Миле Бабић, Васо Бижић и Миле Пеурача.
Преживјели и рањени су Душко Мркић, Светозар Шарац, Небојша Јаснић и Бранко Мађарац.
Цивилне жртве последњег рата у Хрватској, које нису носиле ниједну униформу, пушку или амблем – родитељи убијене деце, деца убијених родитеља, породице несталих и страдалих… коначно би требало да буду јасно препознати пред хрватским законодавством и с тим у складу обештећени.
Фото: Архива
Специјално за „Политику” Оливера Радовић
Хрватски сабор је, наиме, средином прошлог месеца донео тзв. Закон о цивилним жртвама домовинског рата. Oсновни циљ je да се исправи неправда према овим људима. После више од 25 година од завршетка рата, овим законом, који се односи искључиво на цивилне жртве, требало би да се свеобухватно регулишу њихова права, а из надлежног министарства су најавили да очекују још око 2.500 нових корисника права.
Међутим, већ сама терминологија коришћена у закону, али још више у расправама о њему, јасно истиче разлике међу жртвама, делећи их на „наше” и „њихове”. Иако цивилне жртве не би требало да имају национални предзнак, по бројним проценама управо ће он бити пресудан у додељивању статуса жртве.
Чланови десних странака још од прве најаве доношења закона изражавали су бојазан да ће он изједначити „жртве” и „агресоре”. У крајњој верзији закона разрешен је овај страх, али је разјашњен и појам „агресора”, којем у разговору о цивилима на први поглед није место. Тако је у закону наведено да права не могу остварити „припадници, помагачи или сарадници непријатељских војних и паравојних јединица који су учествовали у оружаној агресији на РХ и сви који су на било који други начин помагали непријатељу, као ни чланови њихових породица”.
Како су одреднице „помагачи агресора” и „било који начин помоћи” врло опширне и остављају простор за субјективно тумачење, оправдана су и предвиђања да ће се односити на цивилне жртве српске националности.
Одбор за људска права Хрватског сабора упозорио је управо на дискриминаторне елементе закона. Изнесена је примедба баш на поменуту одредбу и на појам „помагачи” непријатељских формација, која, како су истакли, није довољно одређена и није јасно да ли је исто додавати пуњење за топове или опрати веш припадницима „непријатељских војних формација”. Такође је било приговора на одредбу којом се докази о статусу цивилне жртве рата ограничавају на исправе надлежних тела Републике Хрватске. Тако се исправе других држава или међународних организација које су збрињавале жртве по новом закону не прихватају, иако је цивилним жртвама, осим у здравственим установама РХ, медицинска помоћ пружана и у заштићеним зонама УН, као и у другим државама.
И Иницијатива младих за људска права је у фази јавне расправе инсистирала да се формулација „припадници, помагачи или сарадници непријатељских војних и паравојних јединица” измени.
„Захтевали смо да се изостави реч ’непријатељски’, како се не би изоставила одређена група која спада у цивилне жртве рата, али је страдала од стране припадника хрватских снага на територији Републике Хрватске, што је и утврђено пред националним судовима. То се односи рецимо на злочине у Војно-истражном центру Лора, Керестинцу, Загребачком велесајму, Пакрачкој пољани”, појаснила је за „Политику”, Бранка Виерда из Иницијативе младих за људска права.
У јавној расправи учествовале су, поред Иницијативе младих за људска права, и друге невладине организације из Хрватске које се баве заштитом људских права, сузбијањем дискриминације, суочавањем с прошлошћу и изградњом мира. Међу њима су Документа – центар за суочавање с прошлошћу, Центар за мир и ненасиље – Осијек, као и Центар за мировне студије. Они су подржали новоусвојени закон, али његов коначни изглед, међутим, није укључио све предлоге које су упутили Министарству бранитеља и Сабору. Ти предлози се, између осталог, односе на могућност накнаде парничних трошкова цивилним жртвама које су изгубиле парнице у поступцима против Републике Хрватске на основу Закона о одговорности Републике Хрватске за штету коју су причинили припадници хрватских војних и полицијских снага за време рата. Нови закон не укључује ни накнаду штете за имовину коју су непознати починитељи уништили терористичким актима за време рата. Наиме, постављањем експлозивних направа или паљењем уништен је велики број стамбених и пословних објеката у подручјима у којима се нису одвијале ратне операције, што нови закон не препознаје. Поред свега овога, закон не предвиђа ни увођење алтернативних начина доказивања, попут исказа сведока, медијских записа, извештаја међународних и невладиних организација и слично.
Упркос свим овим недостацима и недореченостима, нови закон подржало је и Српско народно веће.
„Српско народно веће је и учествовало у јавном саветовању примедбама и тражило да се отклоне препреке у остваривању права тако што би се олакшао начин доказивања, проширио круг корисника, повећала материјална давања, уврстила додатна права. Најбитније примедбе су и уврштене у коначан текст изгласаног закона”, објашњава за „Политику” Милена Чалић Јелић, правна саветница у Српском народном већу.
Новом закону, упркос свим мањкавостима на које је указано, шансу дају и у другим организацијама. Да ипак може донети и позитивне цивилизацијске помаке, осим у Српском народном већу, верује и Бранка Виерда из Иницијативе младих за људска права.
„Вреди причекати да видимо како ће изгледати примена новог закона и хоће ли се надлежна тела при примени водити начелима националне равноправности и једнакости, што би значило да се препознају све цивиле жртве рата, како не би дошло до постављања одређених скупина у неповољан положај тј. дискриминације на основу етничке припадности или националног порекла”, истиче Виерда.
Прошла 2020. година и годишњица војно-полицијске операције „Олуја”, како каже, донеле су у Хрватској неке значајне симболичне акте у виду јасног и недвосмисленог говора о жртвама ратних злочина које је починила хрватска страна. „Премијер Пленковић тада је у свом говору најавио и доношење закона о цивилним жртвама, који је у јулу 2021. и донет, чиме су симболични гестови добили и конкретна остварења. Верујемо да ће у духу помирења, владавине права и вредности на којима почива Устав Републике Хрватске бити примењиван и нови закон”, каже Виерда и додаје да ће Иницијатива свакако пратити спровођење Закона и о њему извештавати јавност.
Свирепо убиство 13 заробљених припадника ЈНА на Коранском мосту документовао је у својој књизи “Логориште и Корански мост, да се не заборави”, пуковник Боро Ерцеговац којег је на писање покренула пресуда хрватског суда од четири године затвора кољачу Михаилу Храстову.
Корански мост на прилазу Карловцу, Хрватска
Ерцеговац је навео да је књига уствари споменик онима који су убијени као заробљеници 21. септембра 1991. године, али и јунацима пробоја из касарне “Логориште” у Карловцу.
Као ратног команданта, како је истакао, сусрет са породицама недужних жртава обавезивао га је на један овакав спомен.
“Схватио сам да је то моја људска и морална обавеза, једна врста подношења рапорта мојим погинулим и преживелим саборцима. Мојим јунацима којима сам командовао. Ово је, истовремено и апел да се не заборави један од најстрашнијих злочина у рату на просторима некадашње СФРЈ, злочин који је по својој монструозности подсетио на страдање Срба у НДХ” рекао је Ерцеговац за “Вечерње новости”.
Ерцеговац је у књизи навео имена војника, старјешина, резервиста и добровољаца којима је командовао, као и списак погинулих.
Ова књига-дневник, прва посвета страдалима, биће званично промовисана на 30. годишњицу крвавог злочина – 21. септембра у Земуну.
Паравојне снаге Хрватске су на Коранском мосту 21. септембра 1991. године зауставиле два возила ЈНА која су кренула у касарну “Логориште”, разоружали су војнике и по већ виђеном усташком начину ножевима започели крвави пир.
Заклали су 12 војника и једног активног старјешину.
Од тог дана малобројни браниоци касарне остали су препуштени сами себи и потпуној блокади све до 4. новембра, када су након крвавих борби у окружењу кренули у пробој.
У рату на простору СФРЈ, ово је усамљен примјер да је једна јединица, након дуготрајне борбе у окружењу успјела да се пробије. Преживјеле је у Војнићу дочекао народ Кордуна уз јауке и пјесму “На Кордуну гроб до гроба”.
Михајло Храстов бивши хрватски полицијски специјални агент, добио је мурал у Kарловцу непосредно пре 30. годишњице злочина који је починио и за који је осуђен.
Корански мост у Карловцу; ФОТО: Снимак екрана
Осуђен је за убиство 13 и рањавање два разоружана резервиста Југословенске народне армије (ЈНА) у рату у Хрватској. Злочин је починио 21. септембра 1991. године на Kоранском мосту у Kарловцима.
Осуђен је на четири године затвора. Одбор за условни отпуст Министарства правде пустио га је 2016. године на условни отпуст након што је одслужио две године и 10 месеци казне.
Мурал се налази испод надвожњака. Храстов је у средини, а лево и десно су грбови две јединице.
Суђење Михајлу Храстову трајало је више од 20 година и проглашен је кривим за ратни злочин
Мурал са ликом Михајла Храстова који је 21. 9. 1991. погубио тринаест и тешко ранио двојицу заробљених припадника ЈНА (Фото: Роберт Фајт/Кропикс)
Градско веће Карловца већином гласова одлучило је да мост преко Коране, на улазу у град, назове по јединици хрватске специјалне полиције „Громови”, чији је припадник Михајло Храстов осуђен због убиства 13 заробљених резервиста ЈНА на том мосту 21. септембра 1991.
Локални медији јавили су да је одлука о преименовању у „Мост специјалне јединице полиције Гром” донета јутрос у 3.40, после маратонске седнице која је трајала 11 часова и то практично на 30. годишњицу ратног злочина због којег је Храстов после вишегодишњег судског поступка осуђен на четири године затвора.
Расправа о тој тачки, која је била последња на дневном реду, трајала је 45 минута.
Јутарњи лист наводи да је предлог ратних ветерана специјалаца подржало 13 одборника и то из Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) уз двоје из десничарског Домовинског покрета, од којих је један био припадник те јединице. Четворо одборника из зелено-леве коалиције Можемо и Нове левице била су против, док су одборници Социјалдемократске партије на почетку расправе напустили седницу.
У близини моста синоћ је откривен мурал Храстову на чијем се отварању, према извештајима локалних медија, окупило неколико стотина припадника јединица специјалне полиције из целе Хрватске, међу њима и Храстов, као и грађани Карловца. На мосту је уприличена и бакљада.
Поред мурала су осликани хрватски грб и хрватска застава, на којој је уместо грба нацртана аутоматска пушка. Реч је о оружју из којег је Храстов пуцао по разоружаним, заробљеним резервистима. Убио је 13 резервиста и ранио двојицу који су се претходно предали.
Суђење Михајлу Храстову трајало је више од 20 година и проглашен је кривим за ратни злочин и осуђен на четворогодишњу затворску казну коју је делом и одслужио. Од 2016. године је слободан. Хрватска тражи од Храстова да у буџет врати износе милионских одштетних захтева породица убијених које је држава раније обештетила, преноси Бета.
Као човек који већ педесетак година тумачи и у пракси примењује разне прописе, морам признати да су се аутори овог закона заиста потрудили да поставе многе „запреке” српским страдалницима и члановима њихових породица, посебно онима који су страдали на подручју бивше РСК, на путу до признавања статуса ратног страдалника, без којег се не може остварити ниједно од предвиђених права.
Саво Штрбац; ФОТО: Јадовно 1941.
Од када је Хрватски сабор у јулу ове године усвојио Закон о цивилним страдалницима из Домовинског рата, канцеларијама „Веритаса” у Београду и Бањалуци свакодневно се обраћају Срби из Хрватске и бивше РСК с питањем да ли се одредбе овог закона односе и на њих.
Ради илустрације наводим неколико примера.
Дана 25. септембра 1991. године Даницу Манојловић (48) усмртили су гелери гранате испред њене куће у Вуковару у Улици Иве Лоле Рибара бр. 68. Њен супруг Никола Манојловић (53) убијен је 5. новембра 1991. у дворишту вртића у Борову Селу од стране ЗНГ-а. Даничини посмртни остаци ексхумирани су с вуковарског новог гробља 1996, а Николини 2002. с гробља у Новом Саду, где су били покопани након што су извађени из Дунава. И Даничини и Николини посмртни остаци идентификовани су 2012. у Заводу за судску медицину и криминалистику у Загребу. У извештајима о смрти пише да је узрок смрти за Даницу „траума цапитис”, а за Николу „вулнера цапитис”. Њихова кћер Љиљана, која нам се и обраћала ових дана, посмртне остатке родитеља сахранила је у Апатину, где и живи.
Дана 13. децембра 1993. у Стабњу, општина Бенковац, која је била у саставу РСК, тенковска граната испаљена с хрватских положаја усмртила је Невенку Црнобрњу (30) и њену ћерку Сњежану (12) у приземљу њихове куће. Миле Црнобрња сахранио је супругу Невенку и кћер Сњежану најприје у Бенковцу да би их пре неколико година пренио у породичну гробници у Јагодњи Доњој. Миле се после „Олује” с млађом кћерком Невенком иселио у Аустралију, одакле нас је и назвао пре неки дан.
Дана 8. августа 1995. у Зечеву, општина Книн, силована је па убијена Љепосава Мандић (62), чији леш је остао на путу двадесетак дана. Њени посмртни остаци ексхумирани се с книнског гробља 2001, а идентификовани су у децембру 2002. у Заводу за судску медицину у Загребу. У извештају о смрти пише да је узрок смрти „вулнус сцолопетарим цапитис”. Њене посмртне остатке породица је у фебруару 2003. сахранила у Зечеву. У име породице ових дана контактирао нас је њен унук Мандић Предраг, који сада живи у Ритопеку, општина Гроцка.
Могао бих навести још много оваквих или сличних примера из свих ратних година, од укупно до сада верификованих преко 2.800 погинулих и несталих цивила и много више цивилних инвалида с подручја РХ и и бивше РСК страдалих на српској страни у рату деведесетих.
А шта каже поменути закон?
Права (чл. 2) могу остварити држављани Републике Хрватске, а изнимно и страни држављани: ако су у тренутку страдавања имали пребивалиште или боравиште на територију РХ, односно ако је особа иза које подносе захтев за остваривање права у тренутку страдавања имала пребивалиште или боравиште на територију РХ и ако их не остварују од државе чији су држављани.
Цивилни страдалници (чл. 8) су цивилни инвалиди из „домовинског рата” и цивилне особе погинуле, умрле или нестале у том рату, односно чланови уже и шире породице цивилне особе погинуле, умрле или нестале у том рату, који могу остварити права према овом закону.
Цивилним инвалидом (чл. 9) сматра се особа којој је организам оштећен за најмање 20 процената због ране или повреде коју је добила: због заточења у логору, затвору или другом непријатељском објекту; у вези с ратним догађајима из рата (због кориштења средстава и метода којима се изводе ратне операције као што су бомбардовање, експлозија минско-експлозивних средстава, залутали метак и слично); од експлозије минско-експлозивних средстава заосталих након завршетка ратних операција у рату или због експлозије минско-експлозивних средстава или употребе ватреног оружја изван ратних операција, али у вези с околностима из рата, у свим ситуацијама у раздобљу од 17. августа 1990. до 30. јуна 1996.
Исте околности по којима се утврђују цивилни инвалиди односе се и на цивилне особе погинуле, умрле или нестале у рату и цивилне особе које су од ране, повреде или болести умрле (чл. 10).
Цивилни страдалници под условима одређеним овим законом (чл. 3) могу остварити следећа права: а) инвалиди – особну инвалиднину, додатак за негу и помоћ друге особе, ортопедски додатак, посебни додатак, право на накнаду трошка прилагодбе особног аутомобила и професионалну рехабилитацију; б) по основи губитка или нестанка члана породице – породичну инвалиднину, повећану породичну инвалиднина, увећану породичну инвалиднину, породичну инвалиднину након смрти цивилног инвалида рата И. до ИВ. групе и новчану накнаду у износу породичне инвалиднине, повећане и увећане породичне инвалиднине; ц) остала права – новчана накнада за цивилне страдалнике из рата, право на једнократну новчану помоћ, додатак за припомоћ у кући, право на бесплатне уџбенике, право на стипендију и још десетак других права.
А ко не може да оствари права утврђена овим законом?
То су (чл. 5): припадници, помагачи или сарадници непријатељских војних и паравојних јединица који су суделовали у оружаној агресији на Републику Хрватску и сви који су на било који други начин помагали непријатељу, као ни чланови њихових породица по основу њихова страдавања и особе које су осуђене правоснажном судском пресудом за кривична дела против РХ, односно за кривична дела против човечности и међународног права „почињена за време одбране суверенитета РХ”, као ни чланови њихових породица по основу њихова страдавања.
Потпредседник Хрватске владе и министар бранитеља Томо Медвед до сада је више пута поновио да су у закону „на посебан начин постављене запреке да закон не могу конзумирати особе које су суделовале у агресији на Хрватску те стога не постоји никаква бојазан да ће неко од припадника непријатељских формација, те њихових сарадника и помагача или особа које су на било који начин помагале у агресији, користити тај закон”.
Као човек који већ педесетак година тумачи и у пракси примењује разне прописе, морам признати да су се аутори овог закона заиста потрудили да поставе многе „запреке” српским страдалницима и члановима њихових породица, посебно онима који су страдали на подручју бивше РСК, на путу до признавања статуса ратног страдалника, без којег се не може остварити ниједно од предвиђених права.
Упркос таквим „запрекама”, ми из „Веритаса” саветујемо свим српским цивилним жртвама и члановима њихових породица да поднесу захтеве за признање таквог статуса према прописаној процедури и да буду спремни на „рововску” правну борбу кроз хрватске и међународне институције.
Извор: Политика / Документационо-информативни центар „Веритас”
Најспектакуларнија копнена војна операција ЈНА изведена 1991. године, у међуречју трију река у предграђу Карловца – пробој тенкова из блокиране касарне
Мирослав Лазански (1950 – 2021.)
Пише: Мирослав Лазански
Имају ли Срби право на ратно сећање и евоцирање успешних и часних војничких акција и операција? Тек у последњој години-две почели смо да говоримо да је 1999. извршена агресија НАТО-а на нашу земљу, агресија – а не кампања. Тек у последњој години-две поклањамо пажњу нашим херојима из рата 1999, наравно и мајору Милану Тепићу.
Био сам пре неколико дана у посети гарнизону Врање, Четвртој бригади, најмоћнијој бригади Копнене војске Србије. Њихова спомен-соба у касарни „Први пешадијски пук књаза Милоша Великог” пример је како се достојанствено чува војничка традиција и сећање на све погинуле припаднике НОБ-а, ЈНА и Војске Србије из тог дела Србије. Генерали Милосав Симовић и Зоран Лубура и пуковник Слободан Стопа могу да буду поносни на Четврту бригаду и њен осећај за традицију и историју.
А да је и 1991. године било часних и успешних војних операција ЈНА, које заслужују евоцирање, па можда и филм, сведочи операција „Логориште”, пробој оклопних снага ЈНА из касарне поред Карловца, баш на данашњи дан, 4. новембра 1991.
Кризни штаб града Карловца наредио је још 21. августа 1991. припреме за блокаду свих касарни ЈНА у граду и око њега. Општа блокада свих објеката ЈНА почиње 12. септембра, а у почетку ту блокаду врши 110. бригада ЗНГ-а. Сукоб око касарне „Логориште” ескалира 19. септембра, када је на коранском мосту убијено 17 Срба, припадника ТО. Од средине октобра официри из опкољене касарне врше припреме за пробој, за извођење операције „Логориште”.
Задатак од команде Пете војне области ЈНА за деблокаду касарне никада није добијен, и то је једина операција ЈНА са којом је претпостављена команда упозната тек после њеног извођења. У касарни је било блокирано: 64 припадника ЈНА, 25 тенкова Т-55, 15 тенкова Т-34, 25 борбених возила, 36 артиљеријских оруђа, 100 камиона.
За сва та средства требало је обезбедити акумулаторе, киселину за акумулаторе и много тога још с обзиром на то да су сва та средства била „Р” класификације. Од средине октобра до почетка новембра сва су та средства обезбеђена, а преко реке Коране за 13 ноћи, и кроз направљен пролаз у минском пољу, чамцима и делимично газом војника убачена су у опкољену касарну.
У касарну је ушло и 450 војника, возача тенкова, нишанџија и возача моторних возила, као и стотинак пешадинаца, резервиста са подручја Кордуна. Возачи тенкова, нишанџије, возачи борбених возила, сви су они били војници ЈНА на одслужењу војног рока. Хрватска страна уопште није приметила улазак нових снага у опкољену касарну ЈНА.
Пробој почиње 4. новембра 1991. у 7.30 сати ујутро. После почетног успеха и пробоја неколико тенкова у близину моста, прва два тенка су погодили припадници 110. бригаде ЗНГ-а и остатак колоне је стао. Погинуло је пет војника ЈНА и после јаког отпора ЗНГ-а колона ЈНА се под борбом вратила у касарну. Битка за касарну се наставља, припадници ЗНГ покушавају да уђу у касарну.
Команда касарне анализира узроке почетног неуспеха. Уочено је да није било узајамне подршке пешадије и тенкова. Тенкови су били изложени ватри са свих страна кроз насељено место без подршке пешадије ЈНА, уз недовољно борбено искуство свих учесника и неадекватно командовање на нижим нивоима. Током ноћи између 4. и 5. новембра у касарну је убачена, под борбом, чета војника ЈНА, деветнаестогодишњака, с циљем да се подрже тенкови.
Нови пробој почео је 6. новембра 1991. главним правцем Логориште – Б. Пољице – Малићи, где је и постављен понтонски мост ради преласка на десну обалу Коране. Малим делом снага демонстративно се кренуло према коранском мосту и тако противник није обраћао пажњу на правац извлачења главних снага.
Уз јаку артиљеријску подршку, јединице ЈНА крећу путем дугим 16 километара кроз распоред јединица ЗНГ. Узајамном подршком пешадије и тенкова пут је пређен под борбом за пет сати и око 11 сати преко постављеног понтонског моста колона ЈНА почела је да прелази Корану. Изненађење је било потпуно. Хрватске снаге, 110, 129, 137. и 2. бригада ЗНГ-а биле су шокиране.
Нису очекивали да ће пробој кренути овим правцем, јер на том правцу није било моста. О томе да ЈНА постави понтонски мост на Корани код села Малићи нису размишљали. Из касарне је деблокирано: 23 тенка Т-55, девет тенкова Т-34, тенк носач моста, тенк за извлачење, 13 борбених возила, 16 артиљеријских оруђа и 50 камиона.
Колона ЈНА дуга неколико километара под борбом се извлачила кроз непријатељски распоред дуг 15 километара. Све што је од технике остало у касарни преходно је уништено. Током операције погинуло је десет војника ЈНА, а 26 њих је рањено. Изгубљена су два тенка Т-55 и шест тенкова Т-34.
О херојима операције „Логориште” нико не говори. Та операција никада није анализирана код нас ни на једном нивоу. Многи и не знају да је икада и изведена…
Pozivamo Vas na promociju knjige “Kordun od ljepote do golgote“ dana 15.05.2022.god u 11 časova; Beograd, Savski trg br.9 (klub “Nikola Tesla“). O knjizi govori akademik Vasilije Đ. Krestić.
Mišljenje Miodraga Kojića knjizi: „KORDUN OD LjEPOTE DO GOLGOTE‟
Obaveštavamo sve ljubitelje slobode, pravde i istorijske istine, da je u martu 2022.godine na svetlo dana iznjedrena vredna i značajna knjiga autora Mirka Radakovića, pukovnika u penziji, svedoka mnogih događaja i delioca sudbine sa svojim Podom u borbi za opstanak, (u nastavku rata 1991‒ 1995.god.) srpskog identiteta i golih života Kordunaškog naroda.
Knjiga sugestivnog naziva „Kordun od ljepote do golgote‟ je verodostojan istorijski dokument, tehnički i estetski savršena, u izdanju tri patriotska udruženja, Krajiškog porekla, katalogizirana u publikaciji Matice srpske, Novi Sad.
Autor, već samim tvrdim estetskim koricama knjige simbolizira sudbinu, zatiranje Korduna i Kordunaša od strane crno‒crvene koalicije Hrvatske.
Knjiga obiluje slikama, brojkama, tekstovima i mnogim iskazima svedoka sa 49 stratišta, gde su mučeni, zlostavljani, klani i maljom ubijani nedužni ljudi, samo zato što su druge veroispovesti. Između korica knjige je dokazni materijal da je na Kordunu izvršen planski, organizovani i državotvorni pokolj srpskog pravoslavnog naroda. Autor tvrdi i dokazuje da je nedužni Srpski narod vodio borbu za opstanak: golih života, svoga identiteta, slobodoljubivo i pravdoljubivo, ali je istrebljen ca svojih katastarskih čestica i vekovnih ognjišta, jer je mržnja Hrvatskih klero‒ fašista i neonacista potpomognuta Vatikanom i NATO koalicijom nadjačala srpske slobodarske mogućnosti na Kordunu i RSK.
Čitalac knjige će videti patnju i stradanje na Kordunu: pravoslavaca i antifašista od deteta u kolevci do nepokretnih staraca; duhovnih otaca i hramova SPC; istorijskih spomenika iz NOB‒e; knjiga; ćiriličnog pisma, skulptura i slika; pokretne i nepokretne imovine; sveukupnog blaga i zbirnog srpskog identiteta, samo zato što se ti ljudi krste u ime Hrista sa tri prsta.
Posebna inteligencija i velika pamet nije potrebna , već samo razboritost i logičnost, pa će svaki čitaoc zaključiti, da su propagande, laži i obmane Hrvatskog državnog rukovodstva, ne samo revizija istorijske istine, nego šteta podjednaka, i za Srbe i za Hrvate.
Knjiga „Kordun od ljepote do golgote‟ je faktografsko štivo, koje naučno, argumentovano, dokazuje, da je nad Srbima pravoslavne veroispovesti u 20.veku dva puta (1941‒1945. i 1991‒1995.) počinjen genocid od strane Hrvatske vojske, rukovođenjem i komandovanjem od strane države Hrvatske.
Za račun istorijske istine, radi ponosa na svoje pretke, ova knjiga bi trebala imati počasno mesto u bibliotekama, školama i u svim porodicama koje vode poreklo sa Korduna.
Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić‟ B e o g r a d , Miodrag Kojić, predsednik 08.04.2022.
Odmah po predaji, jedna grupa zarobljenika, uglavnom aktivnih pripadnika JNA, odvezena je u prostorije policije, a druga grupa od 17 vojnika srpske nacionalnosti, uglavnom rezervista iz kordunaškog sela Krnjak, sprovođena je pješice preko Koranskog mosta. Čim su stupili na most počela je likvidacija.
Miodrag Linta; FOTO: Medija centar Beograd
Predsjednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta podsjeća da se prije 31 godinu desio monstruozni zločina nad 13 pripadnika JNA na Koranskom mostu u Karlovcu. Pripadnici hrvatskih paravojnih i policijskih formacija zaustavili su 21. septembra 1991. godine, ispred mosta na rijeci Korani u Karlovcu, dva vojna kamiona u kojima su se prevozili pripadnici aktivnog i rezervnog sastava JNA koji su, nakon pregovora i obećanja hrvatske strane da će biti pušteni, odložili oružje.
Odmah po predaji, jedna grupa zarobljenika, uglavnom aktivnih pripadnika JNA, odvezena je u prostorije policije, a druga grupa od 17 vojnika srpske nacionalnosti, uglavnom rezervista iz kordunaškog sela Krnjak, sprovođena je pješice preko Koranskog mosta. Čim su stupili na most počela je likvidacija. Trinaestorica Srba su ubijeni iz automatskog oružja ili klanjem dok su četvorica teško ranjeni. Stradali su Mile Babić, Nikola Babić, Vaso Bižić, Svetozar Gojković, Božo Kozlina, Zoran Komadina, Milenko Lukač, Slobodan Milovanović, Mile Peurača, Nebojša Popović, Milić Savić, Jovan Sipić i Miloš Srdić, kazao je Linta
Linta podsjeća da je za svirepi zločin na Koranskom mostu osuđen samo Mihajlo Hrastov tek 2016. godine na sramne četiri godine zatvora što predstavlja duboko vrijeđenje žrtava i njihovih porodica. Suđenje Hrastovu je bilo farsa i trajalo je 23 godine što je jedan od mnogih dokaza da hrvatsko pravosuđe nije nezavsno i nepristrasno već ima zadatak da opravda najbezočniju laž da su Srbija, JNA i Srbi bili agresori a Hrvatska je tobože vodila oslobodilački i odbrambeni rat.
Linta ponovo poziva Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu da pokrene krivični postupak protiv drugih odgovornih lica koji su naredili, organizovali i počinili brutalnu likvidaciju 13 krajiških Srba na Koranskom mostu.
Linta je prisustvovao u Zemunu, zajedno sa porodicama žrtava, predstavnicima više udruženja, Kordunašima i prijateljima Kordunaša, polaganju vijenaca povodom obilježavanja 31 godine od svirepog zločina nad 13 krajiških Srba na Koranskom mostu u Karlovcu.
Navršile su se 32 godine od zločina hrvatskih snaga nad rezervistima JNA na Koranskom mostu u Hrvatskoj, a za njega je osuđen samo jedan počinilac od kojeg su pravili i žrtvu i heroja, saopšteno je iz Dokumentaciono-informacionog centra Veritas.
Foto: Arhiva
Tog 21. septembra 1991. godine pripadnici MUP-a Hrvatske i „zengi“, ispred mosta na rijeci Korani u Karlovcu, zaustavili su dva vojna kamiona JNA.
U kamionima su se iz kasarne „Mekušje“ u kasarnu „Logorište“ prevozili pripadnici aktivnog i rezervnog sastava JNA, koji su odložili oružje nakon pregovora i obećanja hrvatske strane da će biti pušteni.
Odmah po predaji jedna grupa zarobljenika, uglavnom aktivnih pripadnika JNA, odvezena je u prostorije policije, a druga grupa od 17 vojnika srpske nacionalnosti, uglavnom rezervista iz kordunaškog sela Krnjak, sprovođena je pješice preko Koranskog mosta.
Čim su stupili na most, pojavila su se uniformisana lica sa fantomkama i započela „krvavi pir“ nad zarobljenicima, od kojih su 13 likvidirali, pri čemu su nekoliko njih zaklali dok su ležali, a većina je ubijena hicima iz automatskog oružja u stojećem položaju.
Trojica, među njima i jedan sa teškim povredama, spasila su se skokom sa mosta, a četvrti se u toku noći, takođe teže povrijeđen, izvukao ispod mrtvih saboraca.
Za ovaj, jedan od prvih zločina u ratu devedesetih godina prošlog vijeka nad pripadnicima JNA, karlovački specijalac Mihajlo Hrastov osuđen je 2015. godine na četiri godine zatvora zbog krivičnog djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava – protivpravnim ubijanjem i ranjavanjem neprijatelja.
Iz „Veritasa“ ocijenjuju da se hrvatsko pravosuđe za 23 godine trajanja procesa „proslavilo“ sa ukupno sedam presuda istom čovjeku za isto krivično djelo, da bi ga na kraju ipak proglasilo zločincem, paralelno od njega praveći i žrtvu i heroja.
„Izrečena kazna se tumači i kao nagrada ubici Hrastovu za preuzimanje odgovornosti za inkriminisani događaj, priznajući da ih je sam pobio, i to u iskonstruisanoj nužnoj odbrani, u koju mu nisu na kraju povjerovali ni Vrhovni, ni Ustavni sud njegove države“, ističe „Veritas“.
Kako napominje, u aprilu 2016. godine osuđeni ratni zločinac Hrastov je otišao na dosluženje ostatka izrečene kazne, sa koje je, nakon što je odslužio dvije godine i 10 mjeseci zatvora, pušten na uslovni otpust.
Iako izvedeni dokazi ukazuju da je u likvidaciji rezervnog sastava JNA učestvovalo najmanje tri lica i da je pucano iz najmanje dva različita oružja, nadležno tužilaštvo, dodaje se u saopštenju, još se ne oglašava po pitanju eventualnog proširenja optužbe na ostale izvršioce i naredbodavce.
JNA je u to vrijeme bila jedina legitimna i regularna vojska u SFRJ, u čijem sastavu je formalnopravno bila i Hrvatska.
Hrvatska država je za zločin na Koranskom mostu porodicama likvidiranih žrtava na ime naknade štete, po pravosnažnim presudama parničnog suda, isplatila oko 11,7 miliona kuna /oko 1,6 miliona evra/, dok su postupci za preživjele žrtve još u toku.
Uprkos osuđujućoj presudi za ratni zločin izrečenoj od domaćih sudova, Hrastov je u Hrvatskoj postao „ikona branitelja i simbol domovinskog rata“, koji je na 30. godinu od zločina dobio i svoj mural u gradu u kojem je počinio zločin.
Istovremeno je i most na kojem je zločin počinjen, odlukom karlovačkog Gradskog vijeća, dobio naziv po specijalnoj jedinici policije „Grom“, čiji je pripadnik bio i osuđeni ratni zločinac Mihajlo Hrastov
Prošlo je tri godine kako je preminuo istaknuti krajiški istoričar, pisac i krajiški političar mr Mile Dakić (1931).
Mile Dakić (1931 – 2021.)
Mile Dakić je bio dugogodišnji direktor Memorijalnog centra Petrova gora, a od 1997. godine bio je predsjednik Udruženja za pomoć izbjeglicama i prognanicima iz Hrvatske.
Bio je profesor u Karlovcu, upravnik Narodnog sveučilišta i direktor Memorijalnog parka Petrova gora, a od 1974. do 1987. godine bio je predsjednik Skupštine Opštine Vojnić.
Kasnije je postao predsjednik Jugoslovenske samostalne demokratske stranke u Hrvatskoj, zatim potpredsjednik Srpskog nacionalnog vijeća SAO Krajine 1990/1991. Osnivač je radio-stanice Glas Petrove gore 1973. godine, zatim srpske RTV Petrova gora 1991. godine.
Od 1992. do 1995. godine bio je predsjednik komisije Republike Srpske Krajine za ratne zločine i genocid.
U Srbiji je objavio više knjiga sa tematikom istorije srpskog naroda u Hrvatskoj, zbirku pripovjedaka, i više desetina rasprava u časopisima i zbornicima. Za knjige Krajina kroz vjekove i Bol u prsima primio je priznanja Akademije Ivo Andrić.
U Republici Srbiji 1997. postaje predsjednik Udruženja za pomoć izbjeglicama i prognanicima iz Hrvatske.
U Beogradu 2020. godine sa uglednim naučnim i nacionalnim pregaocima osniva Krajišku srpsku akademiju nauka i umjetnosti, gdje obavlja funkciju predsjednika nadzornog odbora.
Nažalost, 26. maja 2011. godine Mile Dakić je uhapšen na graničnom prelazu Rača prilikom povratka sa naučnog skupa o Jasenovcu u Banjaluci, i izručen je Hrvatskoj koja ga je osudila na 20 godina zatvora zbog navodnih zločina u Krnjaku. Proveo je godinu dana u hrvatskim zatvorima. Mile Dakić je oslobođen optužbi na Županijskom sudu u Karlovcu januara 2014. godine.
Kao dijete bio je svjedok nezapamćenih zvjerstava koja su počinile ustaše tokom stvaranja obruča oko oslobođene teritorije na Petrovoj gori, 1942. godine. Kritički se odnosio i prema tekovinama revolucije, NOB-a i ZAVNOH u Topuskom 1944. godine. Dešifrovao je prevaru i među prvim pisao o Kordunaškom ili Budačkom procesu koji se desio proljeća 1944. godine na Petrovoj gori.
Na tribini Mile Dakić ili stradanje poštenog intelektualca i književnika koju je organizovala kralovačka Prosvjeta Dakić je rekao:
– Tokom rata, zbog svojih antiratnih stavova sam morao napustiti Kordun, pobjeći u Beograd i tamo se skrivati da me ne ubiju. Onda su me ovdje optužili za ratni zločin, pa za poticanje na ubojstvo i na koncu za oružanu pobunu i oslobodili me, ali bez prava da tražim naknadu za neopravdano provedenih 400 dana u pritvoru. Zatvor sam teško proživio, ali sam mnogo čitao i mnogo pisao. Tražili su 1,4 miliona kuna kaucije da se branim sa slobode, iako se ljudi iznad 70 godina ne stavljaju u istražni zatvor. Imao sam lijep i težak život i ponosim se svim onim što sam napisao.
Prošle godine, povodom godišnjice Dakićeve smrti, Mile Bjelivuk za Srpsko kolo je rekao da kordunaški Srbi imaju razlog i obavezu da se sjećaju Dakića, da ga citiraju, iz njegove pisane zaostavštine da uče, njegovo ime da pominju, jer je Mile bio i ostao sinonim intelektualnog bogatstva kordunaških Srba, ali i sinonim borbe za istinom, poštenjem, pravdom, a protiv neljudskosti, mržnje, zlodjela i uopšte protiv ljudskog ludila.
– Sjetimo se Dakićevih suza prolivenih nad pocijepanom arhivskom građom iz Memorijalnog centra, razbacanom i ogađenom po okolnim jarugama u kojima su kosti naših boraca, rodbine i komšija iz Drugog svjetskog rata. Mile Dakić nije bio grlati govornik, već čovjek anđeoskog glasa, dobroćudnog pogleda i čestitih namjera. Sagovornika je osvajao blagim pogledom i pametnim zborenjem, ne ulazeći u ideološka prepucavanja i jalova objašnjavanja istorije, koja jeste učiteljica života, ali ona ima svoje naučne zakonitosti – rekao je Bjelivuk.
Od posljedica korone, Dakić je preminuo na Božić 2021. godine u batajničkoj bolnici u 91. godini života.
Knjige koje je napisao su: Petrova mi gora mati, Petrova gora, Spomen područje Bijeli Potoci — Kamensko, Zločin na Kolariću, Spomenici NOR-a na području zajednice općina Karlovac, Memorijalni park Petrova gora, Istorijske fotografije Petrove gore, Kordun u ratu, Srpska Krajina — istorijski temelji i nastanak, Knin 1994, Krajina kroz vjekove, Beograd 2002, Bol u prsima, Beograd 2007, Zbirke pjesama Lomače, Beograd, 2008.
