Из Стрaсбoургa je стиглa joш jeднa нeпoвoљнa нeпрaвoмoћнa прeсудa Eврoпскoг судa зa људскa прaвa зa грaђaнe српскe нaциoнaлнoсти, и тo у случajу убojствa нeпoкрeтнe Maриje Вуjичић и њeнe кћeри Гoрдaнe Oбajдин у Вeљуну зa вриjeмe Oлуje. Нeгaтивaн je тo исхoд joш jeднoг дугoтрajнoг судскoг пoступкa, кojи сe нaкoн изгубљeних битaкa прeд хрвaтским судoвимa нaшao у Стрaсбoургу. Члaнoви пoрoдицe су oчeкивaли бaрeм мoрaлну сaтисфaкциjу зa изгубљeнe живoтe двиjу жeнa, кoje су убиjeнe нa свoм кућнoм прaгу, иaкo су нa кући билe истaкнулe биjeлу зaстaву.

Meђутим, суд у Стрaсбoургу oдлучиo je у oвoм случajу дa хрвaтскe влaсти нису пoвриjeдилe прaвo нa живoт и дa су прoвeлe пoтпуну истрaгу, бeз oбзирa нa тo штo ни нaкoн 22 гoдинe ниje утврђeнo ткo je убиo нeвинe жeнe. Приликoм убojствa Maриje Вуjичић и Гoрдaнe Oбajдин jeднa oд jeдиницa Хрвaтскe вojскe je билa гoтoвo нa лицу мjeстa, килoмeтaр и пoл oд кућe гдje су сe дeсилa убojствa. С њимa je биo дeсeтoгoдишњи дjeчaк, син Гoрдaнe Oбajдин и унук Maриje Вуjичић. Kaдa су сe чули пуцњи, oтрчao je кући тe нaшao мajку и бaку убиjeнe. Нoрмaлнo би билo дa je убojицa oткривeн oдмaх, нo пoлициja je истрaгу зaпoчeлa тeк у вeљaчи 2002. и убojицa je дo дaнaс oстao нeпoзнaт.

Eврoпски суд je свe тo oкaрaктeризирao кao eфикaснo и oциjeниo кao дoвoљнo дa су хрвaтскe влaсти сaзнaлe зa убojствo, зaпoчeлe истрaгу, интeрвjуирaлe дoступнe свjeдoкe и сaкупилe дoкaзe. ‘Иaкo je рeзултaт изoстao, срeдствa кoja су тиjeлa кaзнeнoг прoгoнa пoдузeлa у oвoм случajу нису билa нeoдгoвaрajућa тe су стoгa oдгoвaрaлa кoнвeнциjским стaндaрдимa’, пишe у прeсуди из Стрaсбoургa. Суд je joш бирoкрaтски нaвeo дa je билo пoтрeбнo ‘aктивнo учeшћe у истрaзи oбитeљи oштeћeних и убиjeних’, нe узимajући притoм у oбзир свe друштвeнe и пoлитичкe oкoлнoсти у кojимa су сe нaшли Срби у Хрвaтскoj зa вриjeмe Oлуje.

Случaj Вeљун пoкaзao je joш jeднoм дa je Eврoпски суд зa људскa прaвa дигao рукe oд утврђивaњa истинe o убojствимa Србa у Хрвaтскoj и дa je дao свoj блaгoслoв свим дoсaдaшњим истрaжним и прaвoсудним фaрсaмa зa рaтнe злoчинe у Хрвaтскoj.

Пише: Паулина Арбутина

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

Обриши сузе моме Николи, није начинио ни првог корака: Ово је најтрагичнија песма о страдању српског народа у Крајини! (ВИДЕО)

Стoгoдишњи гриjeх Tркуљa

Пaпигa нa суду

“Ко jе осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 18. jула 1942. године усташе поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дjевоjчица и 10 дjечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дjевоjчице положили на леђа у круг, споjили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дjечаке” пита се болно и готово невjеруjући др. Ђуро Затезало у своjоj књизи “Радио сам своj сељачки и ковачки посао” . Свjедочанства о овом догађаjу показуjу да jе геноцид над Србима у НДХ био манифестациjа исконског зла, тешко разумљивог и никада до краjа обjашњивог.

У књизи Милоша Гаћеше „Строj завичаjа – трећи део – Кордун 1942“ налазимо свjедочанство о овом страшном злочину коjе вам преносимо у редовима коjи слиjеде.

21. jула 1942. навече кренуо jе комадант 4. батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са jош 14 бораца да обиђе поприште борбе коjа се одиграла 18.7.1942. г. у шуми Машвина, па у вези тога каже: „ Када се разданило 22.7.1942. са те косе (шума Машвина) видjела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горjеле.

Остала jе пустош.

У воћњацима jе било понеко говедо а на воћкама кокоши. Ове животиње кад би нас угледале бjеже и дрече а говеда ричу као подивљала. Поред изгорjелих кућа понеки људски леш жене, диjетета или неког стариjег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коjу води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу.

Када смо ушли у шуму и кренули путом наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута са обjе стране до 2 км разбацани лешеви дjеце, жена и стариjих особа. Затим поубиjане ситне и крупне стоке. Обзиром да су љетни дани са jаким сунцем а лешеви већ четврти дан у распадаjућем стању исти jе случаj и са животињама. То све заjедно смрди до те мjере да jе немогуће ту боравити.

Покушали смо броjити лешеве али то ниjе било могуће. Због великог смрада и расутих лешева.

Поставља се питање колики jе броj жртава на овоj дугачкоj и отвореноj гробници. На простору jе разбацана имовина коjу су избjеглице са собом пониjеле. Изпревртана кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, jастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика jе више него стравична. Посматраjући ове силне лешеве унакажене на све могуће начине као нпр. Беба стара свега неколико мjесеци заклана лежи преко груди своjе маjке.

Требало jе имати тврдо срце а да се не заплаче што се неће моћи подниjети у следећем призору. Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лиjеву страну пута у шуми идући у колони по jедан.

Челни друг коjи jе први наишао на jедан пропланак величине 50×50 м застао jе и до њега слиjедећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола“. Терен на овом пропланку покривен jе зеленом травом на коjоj jе лежало 20 дjеце. Од ових 20 дjеце 10 jе женских, а 10 мушкараца.

На њима и око њих нема ни jедног комада њихове одjеће или пелена. Дjеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани за размjерном растоjању. Дjевоjчице су на траву раширених ножица и ручица а дjечаци на дjевоjчицама – трбух на трбуху. Свако диjете jе заклано тj. Пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мjеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да jе таj чин учињен негдjе на другом мjесту па су их овдjе дониjели и поредали у коло. Код ове дjеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави роjеви муха праве своj лет на уста и грло. Ми смо ниjемо стаjали око ове дjеце читавих 15 минута док се jедан од другова присвjестио да погледа у лице сваког дjетета не би ли препознао да неко диjете ниjе његово.

Био сам наjмлађи без породице а сви остали били су жењени и неко од њих имао jе тако малу дjецу. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролисано текле низ образ а брада почела да дрхти.

То jе моj први плач након jедне године ратовања и виђења свакоjаких трагедиjа. Нисам само jа плакао већ су сви плакали. Један од присутних друг Милан Чакширан (народни хероj из Кордунског Љесковца) ударио jе кундаком пушке о земљу и рекао. „Јебаћу му матер, свако ономе коjи ме сприjечи да када дођем у хрватскоj или муслиманско село да не убиjем све на што наиђем и старо и младо“. Оваj изазов прихватили су сви присутни са одобравањем осим мене.

Напокон сам скупио снаге и наредио да се крене са овог мjеста. Крећући се правцем коjим jе народ бjежао испред усташа наишли смо на неjаку дjецу у колиjевкама бачену у трње коjе су маjке у паници бациле.

Једно такво диjете нашли смо jош живо па смо га узели заjедно са колиjевком, дониjели у Мочила и предали jедноj жени коjа га jе доjила тако да jе остало у животу“. Милан Чакширан у овом часу ниjе могао одољети да то не изрече а усташе су његових 8 чланова породице тих дана поклали, а међу њима jе заклана Миланова кћерка Зора рођена 1941. године.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

English

У шуми Машвина, на Кордуну, усташе су на данашњи дан 1942. године поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, подсjећа Удружење „Јадовно 1941.“. 

„Ко jе осмислио `мртво коло` у Машвини, изнад Раковице, Слуњ, када су 21. jула 1942. године усташе поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дjевоjчица и 10 дjечака, од пет до седам година, скинуле голе, дjевоjчице положили на леђа у круг, споjили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дjечаке“, пита с болом и у невjерици др Ђуро Затезало у своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“.

Свjедочанства о овом догађаjу показуjу да jе геноцид над Србима у Независноj Држави Хрватскоj /НДХ/ био манифестациjа исконског зла, тешко разумљивог и никада до краjа обjашњивог.

У књизи Милоша Гаћеше „Строj завичаjа – трећи део – Кордун 1942″ налази се свjедочанство о овом страшном злочину.

У књизи се наводи да jе 21. jула 1942. навече кренуо комадант Четвртог батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са jош 14 бораца да обиђе поприште борбе коjа се одиграла 18. Јула 1942. у шуми Машвина.

„Када се разданило, 22. jула, са те косе /шума Машвина/ видjела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горjеле. Остала jе пустош. Поред изгорjелих кућа понеки људски леш жене, дjетета или неког стариjег мушкарца“, пише у књизи.

Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коjу води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу.

„Када смо ушли у шуму наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута – са обjе стране до два километра разбацани лешеви дjеце, жена и стариjих особа. Било jе поубиjане ситне и крупне стоке“, свjедочио jе тада Басара.

Он каже да jе терен на овом пропланку био покривен зеленом травом на коjоj jе лежало 20 дjеце. 

„Од ових 20 дjеце десеторо jе женских, а десеторо мушкараца. На њима и око њих нема ниjедног комада њихове одjеће или пелена. Дjеца су поредана у коло – ножице према унутра, а главе према вани за размjерном растоjању.

Дjевоjчице су на траву раширених ножица и ручица, а дjечаци на дjевоjчицама – трбух на трбуху. Свако диjете jе заклано, али се не види да су ту на лицу мjеста заклана“, свjедочио jе Басара.

Он каже да се не виде ни трагови крви што значи да  jе таj злочин почињен негдjе на другом мjесту па су их овдjе дониjели и поредали „у коло“.

Из Удружења „Јадовно 1941.“ позиваjу све коjи имаjу додатне информациjе, документе и слично у вези са овим догађаjем, да их контактираjу путем меjла: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588, +387/65/511-130 или на адреси Удружења – Краља Алфонса Тринаестог 49a, Бањалука, Република Српска

Извор:

Везане виjести:

Исконско зло – покољ дjеце у Машвини

Усташе су у Банском Грабовцу код Петриње 24, 25. и 26. jула 1941. године масакрирале 1.200 Срба.

Поклане Србе усташе су затрпале заjедно са побиjеним псима, наводе у Удружењу „Јадовно“.

У православноj цркву у Топуском у jулу 1941. године мучено jе и убиjено неколико мушкараца, жена и дjеце, међу коjима су били Милутин Кордић и његов малољетни син.

Никола Кордић, коjи jе тада имао 78 година, ниjе могао ходати, па су га усташе довезле запрежним колима у цркву и убиле. Убиjен jе Душан Злокас /14/, а жене и дjевоjке су силоване.

У селу Драготина код Глине у jулу 1941. усташе су поклале седам жена и jедно диjете и запалиле их. Исте године 24. и 25. jула усташе су похватале 157 мушкараца и убиле их у логору Јадовно на Велебиту.

У jулу 1941. године усташе су на Коњском Брду код Перушића заклале 47 Срба.

Извор:

Везане виjести:

Српска православна црква у Топуском

Драготина село код Глине

Коњско Брдо, Перушић

На данашњи дан биљежимо неколико страдања Срба у 1941. години:

Топуско, котар Вргинмост. Усташе су 28. jула 1941. године похапсили преко 20 Срба из Топуског и одвели их на Велебит гдjе су побиjени.

Бабић обала, код Топуског, масовно губилиште српских сељака, 28. jула 1941. године.

Делић jама на Завољу изнад Бихаћа. Усташе су 28. jула 1941. године похватали и побили над Делић jамом 92 српска сељака из села Мељиновац, општина Доњи Лапац.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

Везане виjести:

Календар геноцида: 28. jул 1941. Свjедочење: Стево Кљаjић, Старо Село, Топуско

Календар геноцида: 28. jул 1941. Свjедочење: Милка Батало Топуско Вргинмост

Календар геноцида: 28. jул 1941. Свjедочење: Вучен Репац, Мељиновац Доњи Лапац, Лика

Поновно хапшење Срба било је 28. јула исте године. Након мучења у затвору у Топуском отпремили су их на Велебит и тамо побили.

“Године 1941. имала сам 21 годину живота. Моје мјесто и опћина Топуско имало је двије трећине српског становништва и једну трећину хрватског.
Одмах априла 1941. године појавиле су се усташе вођене Илијом Брешки, пекаром из Топуског.
Већ 14. априла ухапсиле су усташе Србе: др. Бранка Вурдељу, лијечника, Богдана Будимира, кафеџију, Николу Шкара, пекара, Милу Лончара, трговца, Јову Воркапића, ресторатера, Станка Шкара, кафеџију, Стојана Јањанина, сељака и још петорицу Срба чијих се имена не могу сјетити.
Након неколико дана проведених у затвору у Топуском, отпремљени су у Загреб, те Петрињу, па у Госпић. Убијени су у логору Јадовно.
Поновно хапшење Срба било је 28. јула исте године. Тада су ухапшени: Илија Шкумдрић, Дмитар Батало, Милан Миљевић, трговци, Милош Жутић, Јован Мишчевић и његов син Љубан, Милан Батало, Нинко Батало и његови синови Нико и Јанко, Матија Батало и његов син Милош, Нина Парипац, сви земљорадници. Затим Љубан Парипац, месар, Јово Лалић, граничар, Ђуро Мишчевић, дјечак стар 15 година, Драган Батало, оџачар, Илија Батало, месар, Миле Батало, опанчар, Мирко Батало, благајник купалишне управе, те више њих других чијих се имена не могу сјетити. Након мучења у затвору у Топуском отпремили су их на Велебит и тамо побили.
Дана 1. аугуста 1941. усташе су хватале у Топуском, овог пута углавном жене и дјецу, јер су Србе мушкарце већ прије отјерале у смрт. Овог дана ухапсиле су усташе и мене, моју мајку Јелену, сестру Љубицу и Даницу и брата Милана старог 13 година. Похватале су нас око 250 Срба, жена, дјевојака и дјеце. Одвеле су нас усташе и оружници и затвориле у Српску православну цркву, парохијски стан, у подруме и опћинску зграду.
Ја сам с једном већом групом жена, дјевојака и дјеце била затворена у подруму парохијског стана у Топуском. Усташе су нас добро препипале и одузеле све шта су нашле код нас. Мојој матери Јелени одузели су 120.000 динара, а мени су одузели 15 златних дуката. Усташе су око нас затворених поставиле страже и нису нам дале никуда излазити. Сутрадан, 2. аугуста на Св. Илију усташе су око 9 сати отвориле подрумска врата, извеле нас дјевојке и жене. У авлији нас је било око 40. Присилиле су нас усташе, међу којима домаће Ица Крамарић, Илија Бријешки, Малинац Матић, Стево Прус, Иван Крамарић, Абрамовићи, Фердербари, Видовићи, Попићи и други да играмо коло и пјевамо “Павелићу, живјела ти рука, што ти уби српскога хајдука”. Морале смо играјући коло узвикивати: “Живио Павелић, живио Кватерник, живиле усташе” и слично.
Послије тога су нас усташе присилиле, да пјевамо пјесму: “Спрем те се спремте четници”. Ми испочетка нисмо хтјеле пјевати, јер смо знале, да ће нас онда усташе тући. Али су нас приморале и ми смо пјевале и ту пјесму, те подједно играле. Како смо год ми играле и пјевале, тако су око нас стајале хрватске усташе и батинама нас тукле по леђима. Након оваквог мучења поново су нас затвориле у подрум и поставиле страже око наше цркве.
По ноћи су нас усташе изводиле из подрума у авлију и тамо силовале. На појединој дјевојци или жени знало се је обредити и више Хрвата, усташа. И ја сам силована као и многе друге још малољетне Српкиње.
Дана 3. аугуста 1941. године увече, била је недјеља, довеле су усташе и затвориле у парохијски стан још неке Српкиње с њиховом дјецом. Међу њима била је супруга и кћерка већ убијеног др. Бранка Вурдеље. У собама парохијског стана остале смо осам дана и ноћи. Усташе су нас сваке ноћи изводиле у авлију и силовале. Силовања над нама вршиле су како стране усташе тако и наше комшије Хрвати: Иво Фердербар, Томо Фердербар, сељаци, Иван Ишек, молер и Ђуро Укиновац, сељак и више њих других.
Првих пет дана нису нам давали готов ништа за јести. Дјеца су скапавала од глади и жеђи, а и ми одрасле једва смо подносиле глад и стална малтретирања и силовања.
Шестога дана смиловали су се на нас домаћи Хрвати Стево и Иво Бабић, кафеџије и послали нам у затвор меса, круха и крумпира. Послали су нам и бијелу каву. Они нису били усташе. Много су жалили нас Србе и нашу тешку судбину.
Након десет дана усташе су пустиле из затвора нас сељанке. Када смо дошли кући нисмо нашли ничега. Све су усташе и хрватски сељаци опљачкали и однијели својим кућама. Нашле смо голе зидове. Усташе су нас и даље прогањале и малтретирале. Једног дана дошле су усташе: Ића Краварић, Иван Краварић и Иван Млинац из Топуског у нашу кућу да ухвате моју мајку и сестре и убију их, али су оне успјеле побјећи у кукурузе. Тражили су да зовнем своје. Молила сам да ме не дирају. Дала сам им своја посљедња три дуката и рекла да идем потражити мајку, сестру и брата. Пустиле су ме да идем њих довести, али се ја више нисам вратила кући као ни нитко ко је тада побјегао пред злочинцима.
Нашла сам своје и ми смо отишли у Старо Село код родне куће моје мајке. Из Старог Села избјегле смо усташама на Велику Госпојину 1941. године…
Из Старог Села побјегли смо у шуму Орљава. С нама је избјегла покољ моја бака Ката Рајшић и ујна Мила Рајшић. Ту смо у шуми бивале 10 дана и храниле се крумпиром кога смо копале ноћу у оближњем пољу. Убрзо су усташе и хрватска војска дошле и у шуму Орљава и ми смо опет избјегле у Петрову гору. Али ни ту нисмо задуго били на миру. Било нас је под крошњама у Петровој гори више хиљада избјеглица. Усташе су опколиле у априлу 1942. сву Петрову гору, тукле и убијале на кога су год живог наишле. Извршиле су за вријеме обруча око Петрове горе стравичне покоље на разним мјестима ове шуме. Ја сам се успјела и овога пута спасити. То захваљујем Хрвату, већ споменутом добротвору нас Срба Ивану Бабићу. Он ми је израдио пропусницу на туђе име, којом сам допутовала у Београд.”
Опширније свједочење налази се у Архиву Југославије, Београд, фасц. 922. Милка Батало с.р.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005. Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаја књиге за електронску, интернет верзију.

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

Још је са стране био жив један мали дјечак од три године. Нису га стријељали с нама. Он је сједио на међи и плакао. Звао је своју мајку. Усташе питају један другога: “Има ли тко метак?”

Старо Село налази се на комуникацији Топуско-Велика Кладуша, седам километара јужно од Топуског, поред ријеке Глине.
Ово српско насеље имало је 1941. године 200 домаћинстава и 1.600 становника. У сусједном засеоку Бијељевине живјели су Хрвати. До успоставе Независне Државе Хрватске 1941. године међу свим тим људима владали су добросусједски и пријатељски односи. Помагали су се, долазили једни другима на славе и Божић, кумили се па и родбински повезивали. Међутим, доласком усташа на власт, њима се одмах прикључило 60 мјештана засеока Бијељевине да би убрзо тих добрих односа и пријатељства у потпуности нестало.
Нагла промјена до тада мирних и доброћудних људи, и то посебно пријатеља, успоставом усташке власти, дође до пуног изражаја. Човјек који је познавао ове људе само нешто раније више их није могао препознати.
У вријеме четверогодишње Независне Државе Хрватске, 1941-1945, усташе су на најокрутнији начин усмртиле 601 становника Старог Села, овог малог кордунашког мјеста, само зато што су били Срби и православне вјере. На самом излазу из Старог Села према Топуском, у Дугачкој Луци, ножевима и крамповима убиле су, у времену од 28. јула до 3. аугуста 1941. године, 250 српских сељака, а на Бобића обали, недалеко од Каменског моста, према Врнограчи, истовремено, 28. и 29. јула мучише и усмртише 36 Срба од којих шеснаестеро дјеце у старости од мјесец дана до 15 година.
О том стравичном злочину записао сам 15. маја 1962. године свједочанство Стеве Кљајића:
“Био сам жив испод мртвих. Имао сам тада 14 година. Љето. Помало је росила ситна кишица. Избјегли смо из села у оближњу шуму звану “Дебела коса”. Али усташе су пошле у потјеру за нама. Како је шума била близу села, похватале су нас. Сви смо били међусобно познати и сви рођаци из истог заселка. Довели су нас у село, тукли, силовали дјевојке и мајке нам, отимале дукате, пљачкале и псовале нам мајку српску. Из села су нас повеле у реду два и два до “Бобићеве обале”, немилосрдно нас малтретирајући и ударајући кундацима и батинама до самога мјеста. Усташе су нам биле познате из засеока Бијељевине и околине Топуског. Наши сусједи. На одређеном мјесту су нас зауставиле и ту је неко сјео, а нетко ста¬јао. Они су се са стране нешто договарали. Њих је било 12, а нас 36 од којих шеснаестеро дјеце. Постројили су нас све четири по четири како би зрно при испаљивању могло четворицу погодити и усмртити. Морали смо се рукама држати један иза другога. Пукла је прва пушка. То је злочинцима био знак за плотун и опћу паљбу. У исти трен тргнуо се испред мене Стево Вучетић, звани “Рокса”. Кад је он потрчао, ја сам пао на земљу не знајући да ли је то било због пуцања из пушке или ме је он срушио кад се тргнуо. Услиједио је нови плотун. Пуцали су за њим. Успио је побјећи. Чуо сам да му псују мајку српску и вичу: “Побјеже!” Затим је услиједио плотун по нама. Људи, жене и дјеца попадоше као снопље. Будући да сам ја пао још од пуцања прве пушке, био сам жив испод њих мртвих. Метак ме је погодио у лијеву руку, гдје ми и данас фали мишић чак до костију. Послије су прегледавале да ли је тко још жив и кога су нашли да крчи, приклали су га. Чуо сам да вичу: “Кољи је, још је жива!” Дошли су и до мене. Био сам рањен у руку, а од других побијених крв ме је свега облила по очима и устима. Читаво лице било ми је крваво. Мислили су да сам мртав, један ме је усташа ударио ципелом у ребра и рекао: “Овај је готов!”
Отишли су даље од мене. Још је са стране био жив један мали дјечак од три године. Нису га стријељали с нама. Он је сједио на међи и плакао. Звао је своју мајку. Усташе питају један другога: “Има ли тко метак?” Како више, како рекоше, нису имали муниције, кундаком су га удариле три пута по глави и тако га усмртиле. Бациле су усташе, наше комшије, по нама гране и отишле. Након пола сата кад сам био сигуран да су отишле, устанем, обришем очи од крви и продужим пут за Главицу, у Босну. Срећом, наишао сам на Илију Бобића који ме је упутио до Милке и Стојана Вигњевића. Они су ме неким крпама превили и код њих сам остао осам дана. Затим сам се вратио у село и био код Баста Саве. Ту су ми с воском мазали и превијали рану. Тих дана кроз село је пролазио усташки свјетник. Рекли су му да сам рањен код говеда. Он ме је одвезао у болницу у Глину. Управо тих дана усташе су поклале 1.564 српска сељака с подручја Вргинмоста и Глине у Српској православној цркви Рођења Богородице у Глини. Тада су ме почели тући у болници у којој је било пуно усташа. Успио сам се некако обноћ прокрасти и побјећи. Дошао сам у Старо Село, па у Катиновац, а даље ме је к партизанима у Петрову гору одвео одборник Ђуро Цвјетичанин, који је умро послије рата. Тако сам даље остао у партизанима до ослобођења, преживио битке на Сутјесци, Неретви и многе друге.
У току рата рањаван сам седамнаест пута и сада сам инвалид 40%. Жив је остао борећи се против фашизма четири године и Стево Вучетић који је побјегао усташама са стријељања и сада се налази у Петрињи. Добро би било да и с њим разговарате.
Оног истог дана када су побиле моје рођаке, тј. 28. јула 1941, усташе су довеле још дванаест српских сељака да закопају побијене. И они су били из Старог Села. Када су их закопали, онда су под усташком стражом ископали за себе јаме, тада су и њих побили зликовци. Само је један остао жив, и то Станко Бобић, који сада живи у Загребу.
Заједно са мном на стријељању била је моја мати Стоја Кљајић (40), сестра Стака (17 година) и сестра Милица (13 година), затим браћа од стрица (њих три) и друга родбина. Сви су они у исту јаму закопани. То мјесто масовног злочина, као и оно у Дугачкој Луци гдје усташе поклаше 250 српских сељака још до сада није ничим ни обиљежено.

На Бобића обали усташе су 28. јула 1941. године убиле:
1. Баста Стојана Стеван 22 год.
2. Бобић Раде Боја 21 год.
3. Бобић Миле Јека 51 год.
4. Бусић Николе Алекса 10 год.
5. Бусић Николе Бранко 7 год.
6. Бусић Николе Душан 12 год.
7. Бусић Николе Јелена 15 год.
8. Бусић Николе Љубомир 4 год.
9. Бусић Николе Милан 2 год.
10. Бусић Петра Милка 17 год.
11. Бусић Петра Никола 37 год.
12. Бусић Пере Милка 14 год.
13. Ивошевић Ђуре Љубан 23 год.
14. Ивошевић Ђурђа Љубица 20 год.
15. Кљајић Николе Богдан 14 год.
16. Кљајић Николе Илија 18 год.
17. Кљајић Николе Љубан 13 год.
18. Кљајић Николе Милица 19 год.
19. Кљајић Николе Стака 22 год.
20. Кљајић Стевана Стоја 43 год.
21. Котур Нинка Душан 14 год.
22. Обрадовић Николе Миле 34 год.
23. Обрадовић Станка Петар 19 год.
24. Поштиц Максима Никола 47 год.
25. Виленица Лазе Евица 36 год.
26. Виленица Паје Јека 10 год.
27. Виленица Паје Љубица 4 год.
28. Виленица Паје Милка 8 год.
29. Виленица Паје Остоја 12 год.
30. Виленица Паје Анка 13 год.
31. Вучетић Павла Јован 20 год.
32. Вучетић Миле Милка 31 год.
33. Вучетић Милоша Павао 13 год.
34. Вучетић Стевана Станица 49 год.
35. Вучетић Петра Стево 10 год.
36. Вучетић Вује Стоја 37 год.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005. Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаја књиге за електронску, интернет верзију.

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

МОЈЕ ЈАДОВНО: Вукашин В. Дражић-моj прадеда

Светозар Ливада: Кордунски реквиjем

Ову ликвидациjу, у коjоj jе убиjено више од 380 Срба из Глине, Вргинмоста, Воjнића, Крњака и околних кордунашких мjеста, организовао jе усташки повjереник за општину Крњак Драгутин Муић.

У Ивановић jарку, предjелу шуме Лоскуња код Крњака на Кордуну усташе су извршиле масовни покољ Срба 29. jула 1941. године. Изасланик равнатељства за jавни ред и сигурност НДХ Божидар Церовски након масовних покоља српског народа на подручjу Глине кренуо jе са своjим усташама на погром Срба у Воjнићу, Вргинмосту и Крњаку на Кордуну. Организационе припреме извршили су му на терену Миjо Жунац, ветеринар из Воjнића, оружнички наредник Антун Рупчић, шеф постаjе у Крњаку и усташки повjереник опћине Крњак Драгутин Муић из Вукманића. Муић jе према договору позвао Србе да дођу у Крњак 29. jула и донесу помоћ у храни и одjећи за Словенце коjи су се тада налазили као избjеглице у том диjелу Кордуна. Више од 300 Срба се одазвало позиву. У исто вриjемеm Божидар Церовски jе кренуо у правцу Крњака са питомцима оружничке дочасничке школе у десет камиона. У два камиона био jе алат за копање jама и креч за посипање по жртвама.

Вођени Церовским звали су се: “Казнена експедициjа за Кордун и Баниjу”. Они су успут кроз Вргинмост по српским селима хватали људе и жене, пљачкали им имовину, пиjанчевали, трпали у камионе и тукли кундацима. Наjдуже су се задржали у Воjнићу гдjе су заjедно с онима из села Вргинмоста похватали 99 Срба и повезли их уз батине на договорено мjесто у Крњаку. Дочекали су их у 16 сати усташки повjереник Драгутин Муић и оружнички наредник Лука Биланџић са усташама и оружницима. Биланџић jе и одредио као погодно мjесто за масовно убиjање у Ивановић jарку. За Србе коjи су се одазвали Муићевом позиву да дођу у Крњак и помогну избjеглицама из Словениjе било jе већ касно. Били су преварени. Сви су претрешени, одузето им све што су имали са собом, повезани су жицом и одвезени камионима на стратиште у Ивановић jарак. С мjеста злочина успjели су побjећи Никола Бижић, Мирко Тркуља и Љубомир Вукмировић. Свjедочанство Николе Бижића из Дугог Дола код Крњака, записао jе jош 1942. године Станко Ћаница Опачић, коjем Никола описуjе усташки злочин у Ивановић jарку. 29. jула 1941. године.

Никола каже: “Затекли смо се пред опћинском зградом у Крњаку, гдjе смо чекали да предамо храну коjу смо дониjели за избjеглице из Словениjе. Неки су jош долазили. Нисмо знали да смо преварени од усташког повjереника у Крњаку Драгутина Муића, нашег комшиjе из Вукманића. Изненада опколише нас усташе и оружници. Наредише нам да бацимо храну коjу смо дониjели на земљу и одведоше нас у оружничку касарну. Познавао сам крњачке оружнике, посебно jедног коjи ми jе приjе неколико дана био у кући, причао с њим, попио ракиjу коjу смо по обичаjу понудили госту. Том приликом шалио се са мном и са моjом женом и отишао, а да нисмо знали ни зашто jе долазио. Приjе jедног сата стаjали смо пред гостионицом, а он jе, излазећи из гостионице, разговарао с људима и смиjао се. Нисмо предосjећали никакву опасност. Чекаjући да предамо храну, одjедном смо чули зуjање долазећих камиона, али на тоj цести то ниjе било ништа необично. Сада jе он са усташама коjи нас воде. Идући тако, приђем му и замолим га да ме пусти да се извучем из колоне. Но нисам ни довршио с реченицом, а он дрекну: Шта, маjку ти српску! И удари ме кундаком тако да сам посрнуо и пао. Дижем се и погледам га у лице. Запрепастио сам се. Био jе избезумљен, запjенио као пас кад побjесни. О, људи, ни у сну нисам могао сањати да се тако у jедном часу човjек може измиjенити. Затворили су нас у опћинску зграду.

Врата су била закључана, а пред њима jе чувао стражу исти оружник, под прозором налазили су се двоjица усташа. У таj час отворише се врата и уђе повjереник Муић с двоjицом усташа. Уђе пас насмиjан и пита нас како jе. Нетко одговори: “Видите и сами господине.” Муић га прекиде и каже: “Ето, видите, људи, да сте сами криви. Не ваља пркосити власти jер власт jе власт. Кад jе била ваша, српска, нисте тргали жице и тргали бандере, а сада то радите и пркосите нам.” Устаде Михаjло Симић па поче да говори: “Господине, нитко од нас не зна ко jе тргао ни гдjе jе тргао. Ја сада о томе први пут чуjем. Послушали смо ваше наређење и дониjели храну за Словенце.” “Ја вас добро знам. Слушаjте људи, с нама нема шале, то за свагда упамтите. Ово jе Хрватска, а не Србиjа. Поглавник jе хтио, поштено, кад сте већ Срби, преселити вас у Србиjу, а ви умjесто да сте захвални, ви пркосите поглавнику и усташкоj влади. Пет сам година усташа и као такав гарантуjем да вам се неће ништа догодити, али слушаjте шта ћу вам даље рећи. Вас ћемо jош вечерас послати у Њемачку на рад, а за фамилиjе не брините, послат ћемо их у Србиjу, а кад се вратите у земљу, тамо их потражите. Ако се од вас покуша нетко побунити, убићемо га, то да знате. А они коjи су потргали жице, бит ће пронађени, и с њима ћемо друкчиjе поступати. Мислим да сте ме разумjели. Дакле, будите паметни па ће и за вас бити боље…” Негдjе послиjе подне, врата наше собе нагло се отворише. Уђоше у собу усташе, одвоjише нас десет и поведоше у другу собу. Ту су нас везали жицом двоjицу по двоjицу, а онда кроз те везове (око руку) провукоше жицу коjом споjише заjедно свих десет ухапшеника и направише по jедну “гротуљу” од људских тиjела. Потом нас истjераше из собе. Гураjу нас у камионе гдjе jе већ било људи коjе су довели из других соба и коjе су похватали такођер у раjону Крњака. Кад су нас убацили у камионе код Бабичине куће, нису обраћали пажњу колико нас може стати у камион, већ су нас унутра убацивали као предмете или цjепанице дрва, а потом су возила кренула.

Будући да таj краj познаjем као своjу рођену кућу, одмах сам осjетио да се крећемо у правцу Карловца. Био сам у неком бунилу па и не знам о чему сам све мислио. Али за свега неколико минута моj камион стаде. Истjераше нас напоље, опет међу шпалир усташа, па двиjе или три “гротуље” везаних људи потjераше према потоку Риjеци у правцу шуме Лоскуње. Сада знамо да се налазимо код за¬сеока Божићи у Доњем Крњаку и да се крећемо према Ивановић jарку у шуми. Почео jе падати први сумрак и кроз њега се назиру двиjе наjближе куће, али свjетла и људи у њима ниjе било. Али, jадна маjко наша! Чим смо испали из камиона, почеше нас крвнички тући кундацима, чизмама, циjевима пушака. Након што би се чуо jаук jадних људи, услиjедили су нови ударци и пригушено викање усташа: “Ћутите гадови, маjку вам вашу српску.” Но, кад смо се приближили Риjеци, чули смо гласне jауке коjи су допирали с друге стране потока, а потом се права тутњава усташких удараца сручила по људима коjи су стаjали око ископаних jама и коjи су убиjани углавном тупим предметима – чекићима, крамповима и ножевима. Вика, дерњава и псовка зликоваца постаjе све jача. Сада jе тек било потпуно jасно што нам се спрема. Преко Риjеке био jе узак мостић по коме се кретала усташка пратња, коjа jе држала jедан краj жице коjи jе био везан за “гротуљу” од десет везаних Срба. Док су усташе ишле по мостићу, ми смо морали газити и пливати по води. Знао сам да се на челу низа у коме сам био и jа налази и Перо Кресоjевић и његова два сина, а мени наjближи био jе Михаjло Симић. Ох, то су били храбри и ваљани људи, а ево сада падоше у мишоловку, као и jа, гдjе више ни храброст ни памет не вриjеде ништа. Кад смо запливали по води, она ме освjежи, мозак поче да ради и jа поновно осjетих жељу да бjежим. Једна ми jе рука слободна, покушавам да и другу ослободим, али не иде. Намjеравао сам да ослободим руку, зароним у воду и тако покушам побjећи. Шапнем другу коjи jе био са мном везан да се заjеднички покушамо ослободити жице. Успиjевамо, али у том моменту већ смо изашли из воде па ниjе било могућности за биjег. Држимо се за руке као да су и даље повезане и чекамо погодниjу прилику за бjекство.

Друга обала Риjеке jе равна као на длану, недалеко од нас примjећуjем ископану jаму. Сада jе jош jасниjе камо идемо. Из размишљања ме прекиде усташка команда: “Лези и нос у земљу, jебем вам маjку, jеба вас краљ Петар…” И тко све може наброjити кога дивљаци све псуjу и због чега идемо у смрт, а ни криви ни дужни. Близу смо jаме, и успркос усташкоj дерњави и jауку наших људи, добро чуjем самртне хропце и jауке коjи допиру од ње. Од ових крикова људи постаjу избезумљени. Ту се ниjе пуцало, усташе су дотуцале не знам већ коjу групу, а и нама се приближава задњи минут. Друг везан са мном полако ме гребне по руци, пита jе ли вриjеме за бjекство. Наше руке су слободне и можемо их извући из жице када год хоћемо. Покушавам подићи главу да осмотрим погодан пут за бjекство, али усташа коjи jе био близу мене удари ме кундаком тако jако да ме прикова за ледину. Одмах иза тога десетак усташа повика: “Дижите се и наприjед!” То смо и учинили. Тек што смо кренули кроз усташки шпалир према jами засуше нас кишом удараца. Чуjем како Михаjло Симић виче: “Господо, немоjте нас тући, нећемо бити способни за рад.” Чуо jе он раниjе све оно што сам и jа чуо и вjеруjем да више ниjе гаjио наду да иде у Њемачку, али jе од силних усташких удараца и стања у коjе jе запао био jе већ излудио и тако помахнитао говорио што му jе пало на памет. У тренутку када jе Симић завршио jедан зликовац освиjетли га батериjом, а други га удари крампом по глави тако да се она jедноставно располови. Симић испусти кратак jаук. Паде и повуче са собом жицу коjа ми спаде с руке. У трену скочих у страну и почех бjежати у правцу оближњег шумарка. Усташе припуцаше, али jа сам даље бjежао не знаjући куда. Одjедном поновно избиjем пред поток Риjеку.

Застанем да се jош jедном ориjентишем. Краjњим напором успиjевам установити да се налазим у близини засеока Павковићи у Доњем Будачком, што значи да сам само око jедан километар удаљен од мjеста погибиjе моjих комшиjа. Прилазим опрезно цести и, пошто се ништа не чуjе, брзо jе прелазим, а одатле сам се упутио кући. Прошло jе од тада седам мjесеци, а jош нисам дошао к себи и не знам када ћу. Спавати не могу, често сам осjећао да ћу шенути с памети. Када сам оно изашао из воде, онако освjежен слушаjући оне jауке и псовке, као муња ми jе ишло кроз главу да све ово ниjе ни ради сjечења бандера, ни ради краља Петра, jер нитко од нас ниjе крив што jе Србин, ни што му jе Петар краљ. Оно вече чуо сам без прекида хиљаду пута поновљено: “Маjку … краља Петра… диjете… крсну славу и слично, па и сада сав задрхтим када се свега тога сjетим…”

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаjа књиге за електронску, интернет верзиjу.

Везане виjести:

ПАРАСТОС ЗА 380 УБИЈЕНИХ СРПСКИХ ЦИВИЛА

Покољ коjи jе прелио чашу

На данашњи дан биљежимо неколико страдања Срба у Другом свjетском рату:

Садиловац. Дана 31.07.1942. године усташки зликовци су у садиловачкоj цркви побили и запалили 463 мушкарца, жена и деце (од коjих 149 млађих од 13 година) из Садиловца, Бугара, Липоваче и околних села. Једини грех ових невино пострадалих људи jе био то што су Срби Православци.

Глина – Српска православна црква „Рођења Богородице“ – Глински покољ. 29. jула до 3. августа 1941. усташе поклале 1564 Србина

Баjић jаме, код Костаjнице, усташе усмртиле 800 Срба. Само 29, 30. и 31. jула 1941. поклале 280 српских сељака.

Брежуљак, код села Криваjа, удаљен 2 км од Раковице, Слуњ. Усташе су поклале неколико десетина српских цивила из села Раковице и Дрежник Града 31. jула 1941. године.

Мехино стање, на граници Слуњског и Кладушког котара. Раниjе ископани ровови jугославенске воjске за одбрану домовине послужили су усташама Независне Државе Хрватске за масовно губилиште српског народа. У времену од 30. jула до 14. аугуста 1941. године убиjено jе на овом стратишту 7.000 Срба, мушкараца, жена и дjеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гоjковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Риjеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убиjено jе 4.000 српских сељака.

Велика Кладуша, Српска православна црква, мучилиште и губилиште Срба, њих више од 2.450 у времену од 30. jула до 14. августа 1941. године.

Гњиловац, код Цазина на граници с Кордуном, усташе су убиле 1.500 Срба, 31. jула 1941. године.

Шума Кобиљача, 31. jула усташе заклале 70 српских житеља из села Бучице, Слатине, Доњег и Горњег Таборишта.

Горње Табориште, Бучица, Вргинмост. 31. jула 1941. године усташе заклале 188 Срба. С мjеста покоља побjегао Лазо Станоjевић.

Горња Плоча, Ловинац. 31. jула 1941. године усташе поклале и спалиле 80 српских сељака.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila:udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

Везане виjести:

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 70 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА НЕДУЖНИХ СРПСКИХ ЦИВИЛА У САДИЛОВАЧКОЈ ЦРКВИ

Календар геноцида: 30. jула до 14. августа 1941.- Масовни покољ на „Мехином стању“

Прво су истргли из наручjа диjете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му jе пререзао пред маjком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у jаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као биjесне звиjери на другу дjецу, те њихове маjке и баке, затим на нас мушкарце.

Миле Мишковић из села Радовица код Цетинграда, Слуњ, свjедочи: “… Године 1941. имао сам 40 година живота. Моjе село Радовица налази се у близини Цетинграда. Имало jе 200 српских и 150 хрватких домаћинстава. Одмах послиjе пропасти Југославиjе и проглашења Независне Државе Хрватске поjавиле су се усташе коjе jе предводио жупник Перо Медвjед. Већ на сам Ђурђевдан, 6. маjа 1941. године, усташе руковођене овим римокатоличким свећеником ухватиле су 16 Срба из села Боговоље, опћина Цетинград и одвели их према Слуњу, успут их тукли и убили из пушака. Међу невино убиjеним био jе Блануша Лазо, његов син Миладин и Лазо Ркман, трговац из Боговоље.

Само три дана након Св. Ђурђа одвеле су усташе: Раду Мартиновића из Рушевице, Цвиjана Вулетића из Полоjског Вароша и Петра Бижића из Рушевице. Њих су страшно тукли на путу до Слуња. Тамо су их талиjански офцири отели усташама и довели их њиховим кућама.
У ноћи 31. jула на 1. аугуста 1941. упадале су усташе у српска насеља, проваљивали су у српске куће и одводиле Србе мушкарце у Цетинград. Тамо су их затворили у зграду Опћине и жандармериjске станице. Већ слиjедећег дана су их утрпале усташе у камионе и одвезле према Великоj Кладуши, те на “Мехино стање” гдjе су их побиле над рововима коjе су били ископали jугославенски воjници. Тукли су их усташе и убадале ножевима приликом убацивања у камионе. Тако jе Лази Мартиновићу из Радовице испао из трбушне шупљине дроб, приликом убацивања у камион, jер му jе трбух био избоден ножем.

Тада су усташе с подручjа опћине Цетинград похватале и одвеле 300 Срба мушкараца и побиле на Мехином стању.

Наводим имена оних чиjих се имена добро сjећам: Одведени су и убиjени у времену од 3. до 5. аугуста 1941. године ови моjи комшиjе и рођаци: Лазо Мартиновић, Цвиjан Вулетић, Милутин Деjановић и његов брат Перо, Милан Подкоњак, Никола Павковић, Перо Цетина, учитељ Милош Буjић, учитељ Милан Ивошевић из Радовице.

Из села Рушевице: Милан Радић, Миле Тадић звани ‘Тубан’, Перо Раусављевић, Васиљ Раусављевић, Нинко Деjановић, Илиjа Рибић, Миле Рибић, Петар Рибић, Милован Селаковић, Миле Рибић, Симо Жегарац, Лазо Жегарац, Никола Рибић, Бранко Рибић, Миле Мартиновић, Милић Сремац и његов брат Милош, Стево Гњатовић, Перо Судар и његов син Миле, Милован Ћулибрк и његов брат Нинко, Перо Поповић и његов брат Драгић, Никола Вулетић, Ђуро Деjановић, Никола Деjановић, Јово Вуjаклиjа, Милош Врањеш и његов брат Милан, сви сељаци-земљорадници.

Из Цетинграда су одведени и убиjени: Лука Крмар, обућар, Милош Жегарац, трговац, Владимир Мандић, учитељ, Јосиф и Марко Тепавац, браћа, Богдан Кангрга, трговац, Ђуро Пjевац, гостионичар, Стево Курузовић, пекар и његов отац Симо, сељак, Драгић Брковић, пекар и његов брат сељак Перо, Миливоj Брковић, кроjач, Петар Брковић, бановински путар, Радивоj Брковић, кроjач, Дмитар Брковић, сељак, Јован Брковић и Миле Брковић, сељаци и Ђуро Басара, трговац.

Из Подцетина: Миле Мандић, финанц у пензиjи, Јово Мандић, жандарм наредник у пензиjи, Никола Мандић, сељак, Никола Јеличић, лугар, Миле Мандић, сељак, те више других чиjих се имена не могу сjетити.

Из Савић Села њих неколико од коjих се сjећам Стеве Савића, земљорадника.

Више њих из села Маљевца и села Бухаче.

Већ 5. аугуста 1941. године усташе руковођене католичким жупником Пером Медвjедом похватале су све српске породице у Цетинграду, затворили их у подруме жандармериjске станице, а сутрадан су их одвели пjешице на брдо звано “Бакић главица” краj Цетинграда. Ту су их усмртили неке ножевима а неке удараjући маљевима по главама. Лешеве су побацали у jедну велику jаму из коjе се jе приjе вадила руда за жељезару краj Топуског.

Тада су усташе побиле слиjедеће Србе: Милицу Крмар са кћерком старом 4 године, Драгицу, супругу трговца Милоша Жегарца, њиховог слиjепог сина старог 15 година и Драгичину маjку, супругу учитеља Мандића са сином Бранком (2) и другим сином (7), Ранку Басара, супругу трговца Ђуре Басаре са дjететом старим двиjе године, Олгу Кангрга, Софиjу Пjевац са кћерком Надом (13), супругу Пjевац Петра са четверо мале дjеце, старе од jедне до седам година живота, те jош двоjе дjеце њеног мужа брата Раде из Винковаца, коjа су се случаjно затекли код свога стрица и стрине, супруга Павла Пjевца и њихово двоjе дjеце у старости, двиjе и четири године, супруга Петра Пjевца и њених троjе дjеце у старости испод 13 година, супруга Стеве Курузовића, пекара и двоjе њихове дjеце од 1 и 3 године.

Тог истог дана одвеле су усташе и убиле: Даницу Вуjић, супругу Милоша, православног свештеника из Радовице са двоjе њихове дjеце од коjих jе jедно било старо 2 године, а друго само 6 дана, сестру свештеника Милоша, супругу Саве Коjића, свештеника из Бухаче. Готово сви супрузи ових жена били су већ побиjени, пар дана раниjе. На брдо “Бакић главицу” одведен jе и сељак Павао Пjевац. Њега су хрватски воjници изболи ножем и бацили у jаму, мислећи да jе мртав. Када су усташе обавиле своj крвави посао отишле су пjеваjући. Павао Пjевац се подигао, изашао из jаме и дошао у своjе село. Излиjечио се. Он jе мени и преживjелим испричао све у детаље о том масовном покољу наших наjмилиjих на брду “Бакић главица”.

Павао jе причао: “Када су нас усташе хватале, говориле су нам да са собом понесемо сав новац и накит коjи имамо, jер нас воде у логор па ће нам то требати за куповање животних намирница. Када су нас увеле у подрум жандармериjске станице у Цетинграду, одузеле су усташе све што су нашли код похватаних Срба, а приликом одузимања и након тукле су усташе свакога и не само нас мушкарце него жене и дjецу. Жене и дjевоjке па и дjевоjчице силовали су усташе и Павелићеви оружници у присуству жупника Медвjеда. Дjеца су била присиљена гледати муке своjих маjки и сестара, гледале су како им крвници силуjу њихове наjмилиjе. Тако се на супрузи учитеља Мандића изредало њих 16 усташких крволока. Ова jадна жена запомагала jе, па се jе смиловао командир оружничке станице и забранио даље силовање ове jадне жене. Видио сам тада су усташе силовале кћерку Ђуре Пjевца, Наду из Цетинграда стару 13 година. Силовали су и неке друге чиjих се имена сада не могу сjетити. Своjе нагоне задовољавале су усташе у присуству затворених, њихових маjки и очева. Чим се спустила ноћ, нас онако изударане и измучене, к томе без хране и воде извеле су нас усташе и оружници из подрума жандармериjске странице. Падала jе jака киша. Маjке су носиле своjу jадну дjечицу у наручjу и неке водиле уза се, коjа су им се држала за сукње. Нико од нас ниjе знао куда нас воде.

Након неког времена довели су нас на брдо “Бакић главицу”. Ту нас jе дочекало jош неколико усташа, нама познатих Хрвата из Цетинграда. Одмах су почели своjим крвавим занатом, почели су клати дjецу. Прво су истргли из наручjа диjете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му jе пререзао пред маjком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у jаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као биjесне звиjери на другу дjецу, те њихове маjке и баке, затим на нас мушкарце. Клале су ножевима и ударале по главама усташе како Србе мушкарце тако жене и дjецу им њихову. Мене су уболе ножем на два мjеста у тиjелу. Ево овдjе и овдjе. Још се добро позна. Ране смо некако залиjечили, али тугу и жалост нећемо моћи никада излиjечити…

Послиjе овог покоља на брду “Бакић главици” ишле су усташе, прича даље Миле Мишковић, по српским селима и убиjале одреда свакога кога би затекле. Срби су бjежали у шуме и тако спашавали своjе голе животе. Тако су у мом селу Радовици ухватиле усташе и убиле: Марка Мартиновића, Ђуру Пекеча, Јеку Бастаjа, Душана Миљуша, Перу Ромчевића, Мишу Томаша и jош неколико жена и дjеце, коjима се не сjећам имена. Усташе су српске куће пљачкале. Односиле су готов новац, робу, намjештаj, шиваће машине, обућу, све шта им се свиђало. Одгонили су стоку у своjа села: говеда, коње, овце, козе и свиње, као и перад. Наше су псе поубиjали.

Дана 19. аугуста дошле су усташе, домобрани и оружници у ова наша и друга српска насеља. Овога пута поред пљачке, убиjали су, затварали у куће и палили наше становнике заjедно с кућама и господарским зградама. Тако су у своjим кућама изгорjели: Ђуро Дерета и његова сестра у Рушевици, Томислав-Томо Кунић из Глинице изгорио jе у ватри своjе куће са 12 чланова своjе породице. У овом селу усташе су проболе ножем врат дjевоjчици староj 12 година, а сва њена породица поклана jе и запаљена у властитоj им кући. Многи су бjежећи пред усташким ножем скакали у поток Глину и у њему су умирали. Тада су усташе и домобрани запалили све куће и господарске зграде у селима: Геjковац, Жрвница, Бегово Брдо, Рушевица, Горња и Доња. Запалили су и све млинове на потоцима Глина и Рушевици, тако да преживjели Срби не би имали гдjе да мељу жито.

Након овога злочина усташе и католички жупници су позивали преживjеле Србе да дођу у Цетинград и пређу у католичку вjеру па им се више неће ништа лоше чинити. У тоj акциjи посебно се истицао жупник Перо Медвjед. Становници Беговог Брда прешли су на исламску вjеру али им то ниjе ништа помогло, jер су већ у марту 1942. године сви коjе су усташе затекле – поклани. И опћинска управа у Цетинграду позвала jе Србе да пређу из православне на римокатоличку вjеру а они коjи то не учине могу прећи и у исламску, jер да су те двиjе вjере jедино у хрватскоj држави праве и дозвољене. Они коjи су отишли на покрст у Слуњ, више се кући нису повратили. Поклани су у Слуњу.

Сjећам се да jе у Слуњ међу осталима отишао на покрст: Миле Шкорић, Марко Шкорић, Марко Перић из Маљевца и тамо их усташе поклале. Тако су убиjени на превару и Симо Шкорић, трговац стоком и његова циjела породица. 20. аугуста усташе и домобрани су опљачкали Српске православне цркве у Радовици, Широкоj Риjеци и Бухачи па запалили.

Дана 1. новембра 1941. године убиле су усташе у мом селу Перицу Миливоjа и сина Миле Вуксана. Раним jутром 2. новембра упале су усташе у моjу колибу на згаришту ми куће свезали ме и одвели у Цетинград заjедно с Перицом и Милом Вуксаном, очевима убиjених младића. Затвориле су нас усташе у подрум жандармериjске станице, гдjе смо проборавили пет дана. Тукле су нас усташе по три пута ноћу. Шестог дана одвели су нас у Слуњ, а затим у Загребу. У Загребу смо лежали у затвору три и пол мjесеца. Ту jе било много заточених Срба и нешто Хрвата. Многе су затворенике изводиле усташе ноћу и убиjале. Пребацили су ме у усташко редарство у Загребу гдjе сам био с другим Србима до 22. априла 1942. У затвору усташког редарства трпjели смо поред батина и велику глад. Хранили су нас само са крављом репом, коjа jе била кухана на води без масти.

У логору Јасеновац: Дана 23. априла 1942. одвеле су ме усташе из Загреба с jош 13 Срба у логор Јасеновац. Сjећам се да су са мном у Јасеновац одведени: Ђуро Вуцелић, поднаредник jугославенске воjске, родом из Горњих Дубрава код Огулина, Тадиjа Милосављевић, земљорадник из Србиjе, Ђуро Шарић, земљорадник из Лике и Милан Киjурина, земљорадник из Пашин Потока, опћине Цетинград, имена других се не сjећам. Када су нас довели у логор Јасеновац, увеле су нас усташе у jедан тунел и ту нас темељито претресле, те нам одузели све шта смо jош имали. Послиjе извршеног претреса одвоjили су од нас Милу Вуксана и Милана Киjурину. Њих су одвеле усташе мало подаље од нас и пред нашим очима убиле маљевима по глави. Нас су одвели у неку бараку.

Већ сутрадан су нас одвели у село Градину, гдjе смо морали рушити српске куће и материjал одвозити – преважати у логор Јасеновац. Од овог материjала прављене су штале за опљачкану српску стоку. Од jедног диjела материjала из Градине, а порушених српских кућа и господарских зграда зидана jе и jедна велика пећ. Усташе су нам говориле да ће се Срби палити у тоj пећи. Након мjесец дана послиjе доласка у логор, разболио сам се од срдобоље, jер сам jео покварено коњско месо. Логорски лекар дао ми jе поштеду. Та исти дан логорски заповjедник издао jе наређење да се покупе Срби -заточеници коjи су услиjед болести или старости неспособни за рад, па да се побиjу, jер да их jе штета бадава хранити. Таj дан покупили су усташе нас 105 по логору. Све су нас построjили у строj и повели на логорско гробље краj Саве да нас побиjу. Ја сам прозрео њихову намjеру, па сам искористио прилику када усташе нису гледале у наш строj, искочио сам и сакрио се иза jедне бараке. На исти начин побjегао jе из строjа смрти и Ђуро Вучковић из Глине и сакрио се иза друге бараке. Сви остали из строjа, њих 103 одведени су на логорско гробље и тамо побиjени маљевима по глави.

Већ слиjедећи дан послиjе овог покоља, били смо построjени у кругу логора. Усташе су пред нас извеле jедног Србина, испребиjаног заточеника и наредиле му да легне на земљу. Када jе оваj Србин онако измрцварен легао, пришао му jедан усташа и из револвера пуцао му у затиљак и тако га усмртио. Послиjе тога су нам рекли да jе он хтио бjежати, па jе зато убиjен. Речено нам jе да ће за свако покушано бjекство стотину Срба платити главом. Тако су и радили како су и о томе говорили.

Једнога дана када су тражили заточенике да се jаве за рад у Њемачкоj, jавио сам се и jа, како би се спасио стравичног живота у логору Јасеновац, а и сигурне смрти. Отпремљен сам са неколико других, 4. jуна 1942. године на рад у Њемачку. Ту сам остао до 23. jуна 1943. године. Тада сам са пасошем из Њемачке допутовао у Београд и тако остао жив…”

Опширниjе види, Архив Југославиjе, фасц. 922, Записник од 30. jуна 1943.

Мишковић Миле с.р.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

На данашњи дан биљежимо неколико страдања Срба у Другом свjетском рату:

Мехино стање, на граници Слуњског и Кладушког котара. Раниjе ископани ровови jугославенске воjске за одбрану домовине послужили су усташама Независне Државе Хрватске за масовно губилиште српског народа. У времену од 30. jула до 14. аугуста 1941. године убиjено jе на овом стратишту 7.000 Срба, мушкараца, жена и дjеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гоjковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Риjеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убиjено jе 4.000 српских сељака.

Велика Кладуша, Српска православна црква, мучилиште и губилиште Срба, њих више од 2.450 у времену од 30. jула до 14. августа 1941. године.

Кусоње код Пакраца. Усташе су 13. августа 1942. године у селу Кусоње убили 473 Срба. Били су то углавном становници села Кусоња те околних села Драговић и Чакловац , те jедан дио српских избjеглица испод Козаре коjи су тражили спас бjежећи од усташа коjи су чинили звjерства и по Поткозарjу.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila:udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.

Везане виjести:

КУСОЊЕ – ОПОМЕНА: НЕ ЗАБОРАВИМО ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА

„Моја несрећа је почела 3. априла 1942. у Беговом Брду, тамо гдје сам, како ми је моја покојна Босиљка говорила, треснуо главом о земљу. Стасао сам у седамнаесту. Сједили смо у својој дрвенари. Сјећам се, мама је рекла: „Дјецо, данас је Велики петак. Идем замијесити погачу и уштипке!“ Ми одраслији смо направили козаљке. Играмо се. Ћаћа је непрекидно творизао и лупао вратима. Тимарио је краве. Одједном бритка пуцњава. Усташе у селу. Нешто ми, у мени рече: Сакриј се, Душане!

Бацим се у живицу и гледам шта ће бити. Моји су остали у кући. Мама је окупила око себе четверо дјеце: Николу од 14, Љубицу од 12, Драгана од 6 и моју љубимицу Станку од 2 године. Боже, лијепог и паметног дјетета…Ћаћа Раде је изненађен. Био је ван себе и одлучио да дијели судбину породице и села. Међу хрватским усташама комшија Лаћан. Мислим, па можда неће били зла. Добро га знамо, а он закрвавио очима и командује мојима да се укључе у колону. Све су то наши сељаци из Бегова Брда… Бројим… добро се сјећам, било их је, што мушкараца, жена и дјеце – 130 душа. Јадна дјечица, мајко моја. Све онако уз матере. Моја мама Босиљка напртила Станку, а Љуба и Драган се држе мами за рокље, с лијеве и десне стране. Брацо Драган се залеће да и њега мама понесе. Никола је држао тату за руке…

Свратише их под неку стијену и ту побише. Пуцали су из пушака и митраљеза, а моја нада, крвави Лаћан из пиштоља. Бацили су и бомбе на хрпу мртвих и рањених. Сутрадан смо их пребирали, препознавали и сахрањивали. Своје сам покупио у плахте и онако, без сандука у раку. Вријеме је пролазило. Може ли се неко чељаде увући у моју душу, да завири како ми је било… Боже зла и несреће…

Настојао сам све заборавити, али не иде. Зло је у мени. Кад ме обузму слике и мисли, сама рука према чаши јури. Не знају ови, око мене, зашто Бастаја пије. Онако, кад претјерам, дјеца се у парку шегаче и ноге подмећу. Ипак их волим. Подсјећају ме на оне моје. Попијем, то је тачно. Некога сусретнем, ширим руке и ламатам. Кад сам онако занесен лакше трпим своју судбину. То ови руководиоци око мене не знају. Што они уопште знају? Када се зажелим топлог кутка и када сам гладан, опсујем власт, или споменем краља Титу, а они са мном у ћузу. Не знају јадници да ми је тамо боље. За њих сам увијек био необичан, кад нијесам накресан. Буље у мене. Мисле шта ми је? Сит сам! Вратио сам се од Миље из Карталија. Пресвукла ме и нахранила. Има и још нешто: Испарила ракија, па смирено пребирем своју несрећу. Ето, то ми је, да знате! Осјећам да ово стање нећу дуго издржати. Морам у неки бирцуз, да чаши у дно завирим.

Али да знате! Нисам све испричао. Да кажем и оно, што ме још држи у животу. Био сам млад, силован, с нагоном освете. Примили су ме за борца Осме кордунашке партизанске дивизије. Освету сам с временом избрисао, јер су ме комесари убједили да су само директни убице криви, а не хрватски народ, да је одговорност појединачна и да нас једино братство – јединство може спасити. Ми Срби смо прихватили ту причу, али ме нешто из подсвијести непрекидно питало: Зашто су убили моје? Прелазили смо Купу, улазили у хрватска села, али Боже сачувај, да и помислим…

Од сеоског дерана, постао сам неко и нешто. Напредовао сам. При завршетку рата сам капетан, а већ 1947. мајор. На моју несрећу, а можда и срећу, ко ће знати, службовао сам код Новог Сада. Једног дана се запутим у Ириг. У дворишту неког кућерка, мислим да је то у улици Грчка Мала, препознам убицу Лаћана. Мајку му лоповску, па то је он! Као да су ми три Сунца синула. Нисам се јавио, него право у милицију. Ухапсили су га истога дана. Заказано је суђење, у којем сам главни свједок. Позвали су ме. Ја се дотјерао и накинђурио. Ту су суци, милиција и записничар. Лаћан је признао, да живи у Иригу под лажним именом, да је био усташа, али да није убијао Србе. Дошао је и на мене ред. Устанем и кажем: ‘Друже судија, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје: Извадио сам из футроле свога гарова и сасуо у Лаћана свих осам метака. Стровалила се мрцина свом снагом на паркет. Заплакао сам од среће и прогрмио судницом: Осветио сам и оживио своје! Чујте народе и судије! Преда мном су били сви моји… Видио сам их. Вјерујте, људи, видио сам их живе и здраве!’ Прибрао сам се, бацио пиштољ и рекао: ‘Сада судите мени! Нисам знао да убиство може бити толико узвишено. Оно ме растеретило. У сну ми је долазила сестрица Станка, љубила и шапутала да ме воли.’

Осудио ме Војни суд на шест година робије и губитак чина. Није ми жао, јер знам зашто. Нешто ме носило, иако није било лако тамновати. Собни старјешина ми је био усташа Фрањо. Сазнали су зашто робујем. Био сам свакодневни редар. Три пута су ме ћебовали. Рекли су да се крстим тројицом, да је довољно три пута, да су нас убијали због тројице и да ће тако бити док се не опаметимо.

Ето, све се то дешавало у земљи коју сам и ја стварао. У рату сам три пута рањен, први пут на Челопеку, код Личког Петрово Села, други пут на Дреновачи и трећи код Илирске Бистрице, у ослобађању или освајању Истре. Свјесно сам јуришао и давао себе. Младост, лудост. Али, оде маст у пропаст…“

НАПОМЕНА:

Душан Бастаја умро је у једном сјенику у селу Утиња априла 2004. године. Све је његово уништено. Био је без куће и било каквог свога очинског кровишта. Након свега стоје дао за своју домовину Хрватску, сиротиња, ишао је Војнићем и околним селима, био је сретан ако би му тко подарио комадић круха.

Преузето из књиге:

Radio sam svoj seljački i kovački posao

Пјесма Нинка Кресојевића  посвећена Душану Бастаји

ДУШО МОЈА ПРОСТА

Видио си смрт у очи
одњела ти собом све
у најцрњи кутак ноћи
душа твоја скрила се

Да не виде када војник плаче
и дозива своје сестрице
топле руке матере и ћаће
још једанпут да те загрле

Душо моја проста, мој Душане
нема правде до Судњега дана
Све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана

Да умијеш тугу из тог ока
крв и блато са старог шињела
Ал’ на срцу рана предубока
Ни Корана не би је одњела

Судио си мој Душане силни
оку око, праведно пред Богом
Бога псују а врагу умилни
закључаше врата за тобом

Душо моја проста мој Душане
нема правде до Судњега дана
све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана….

Душо моја проста ….
(2008)

Извор: АНГЕЛФАЈЕР

Дрежник, 30. августа и 3. септембра 1942. године усташе масакрирале неколико десетака Срба из села Грабовац, Липовача.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.

Млађи усташа видjевши да оваj други има намjеру заклати моjу маjку, рекао му jе: “Пусти ту жену, куда ће ово диjете без ње”, нашто му jе он одговорио: “Нека га, нека умре од глади.”

“У магловито jануарско jутро 1943. године у мом засеоку Подседло изненадиле су нас усташе. Налазио сам се у кући с маjком. Било ми jе тада 5 година.

Отац Илиjа Малешевић, брат Бошко и сестра Мила налазили су се у партизанима негдjе на Кордуну. Стариjи брат Раде и сестра Станка побjегли су од куће и склонили се у сусjедне грмове.

Био jе висок сниjег.

Пред нашом кућом поjавила су се двоjица усташа. Ушли су бахато у кућу. Рекли су добро jутро, а моjа маjка jе одздравила и упитала да ли су гладни. Стариjи усташа на то одговори да нису гладни, али да ће се наjести ње. Млађи усташа рекао jе мени да изиђем ван из куће.

Како сам био бос нисам могао на сниjег. Онда ме изгурао ван пред кућу. Затворили су врата.

Стоjећи на сниjегу пред кућом чуо сам како кажу моjоj маjци: “Кучко jедна, шта ниси и ти побjегла, него си чекала у кући смрт!” Она им jе одговорила да ниjе могла на тако велики сниjег и зиму са малим дjететом, а да jе исто jош болежљиво. Затим jе рекла: “Радите шта хоћете, али jа нисам никоме ништа крива.”

Нато су jе почели тући. Маjка jе почела да запомаже.

Одjедном су се кућна врата отворила према ван и моjа маjка jе пала преко прага. Стариjи усташа повукао jу jе затим за ноге према унутрашњости собе како би jоj намjестио главу на праг.

Млађи усташа видjевши да оваj има намjеру заклати моjу маjку, рекао му jе: “Пусти ту жену, куда ће ово диjете без ње”, нашто му jе он одговорио: “Нека га, нека умре од глади.”

Стариjи усташа потегнуо jе затим из унутарњег џепа нож величине ловачког ножа, ухватио моjу маjку за косу, подигао jе према себи, пребацио jе преко кољена и ударио ножем два пута у затиљак. Она се немоћно бранила. Млађи усташа jе све то мирно проматрао. Ниjе казао ни jедну риjеч. Стариjи усташа jе мирно вратио крвав нож у џеп рекавши оном млађем: “Готово jе, идемо даље.”

Видио сам да маjка jош кркља и гуши се у крви. То jе потраjало пет-шест минута, а затим се потпуно умирила. Тек тада сам и jа ударио у вриску и плач. Требало jе доста времена да се повратим из стања коjе сам преживљавао. Онако престрашен, бос и у кошуљици без хлача отишао сам по сниjегу до уjакове куће. У селу jе било jош усташа. Нашао сам у кући уjну. Лежала jе болесна од тифуса. Рекао сам jоj кроз плач што су учинили мами. Она ми jе рекла да су и код ње била четворица усташа, она jе плакала. Јецала jе. Један од усташа jе рекао: “Од те нема тако и тако ништа, нека се мучи.”

Послиjе подне након што су покупили благо и опљачкали све што су хтjели, палили су наше куће и све остало. Све су куће изгорjеле само су двиjе биле нагорjеле и тако остале. Усташе су након свега, отишле. Остао сам у уjниноj кући до прољећа. Моj отац Илиjа погинуо jе у борби против фашиста негдjе на Баниjи. Нас троjе дjеце остали смо сами. Бригу о нама преузела jе тетка Мариjа Малешевић, коjа jе била без дjеце и живjела jе с нама.

У прољеће су нам комшиjе партизани направили колибу-баjту од пружних прагова у коjоj смо остали током читавог рата. Из ње смо повремено бjежали пред усташама и склањали се у шуми..”

Изjаву дао: Милан Малешевић, Подседло – Воjнић

Изjаву записао Ђуро Затезало, 21. априла 1961. године.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб
2005.

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

REAGIRANJE na članak Zvonimira Despota „Mitomanija Đure …

Prenosimo: Zatezalo demantira Tuđmana: U Jadovnu su ustaše ubili …

Đuro Zatezalo: Bez istine nema ni pomirenja ni ljudskosti – Jadovno …

Predgovor knjige „Radio sam svoj seljački i kovački posao“ – Autor …

Данас се навршава 26 година од масакра на Коранском мосту у Карловцу, где jе убиjено 14 резервиста ЈНА, коjи су нападнути и поред договора са хрватским снагама.

Припадници МУП-а и Збора народне гарде Хрватске у Карловцу су, испред моста на Корани, 21. септембра 1991. године, зауставили два воjна камиона у коjима су се из касарне „Мекушjе“ у касарну „Логориште“ превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, а коjи су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружjе.

По предаjи, група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена jе у просториjе полициjе, а друга група од 17 воjника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена jе пешице преко Коранског моста.

Чим су ступили на мост, поjавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почели „крвави пир“ у коме jе масакрирано 13 резервиста.

Од четворице преживелих троjица су се, међу њима и jедан са тешким повредама, спасили скоком са моста, док се четврти у току ноћи са тешким повредама искобељао испод мртвих сабораца.

Суђење Михаилу Храстову

За оваj злочин, под притиском из иностранства, Окружно тужилаштво у Карловцу у маjу 1992. подигло jе оптужницу против Михаjла Храстова, припадника „посебне jединице Полициjске управе Карловац“ због кривичног дела против човечности и међународног права – противправним убиjањем и рањавањем неприjатеља.

Жупаниjски суд у Карловцу jе три пута – 1993, 2002. и 2007. године оптуженог ослобађао оптужбе „због поступања у нужноj одбрани“, док га jе Врховни суд Хрватске три пута проглашавао кривим и осуђивао на казне затвора.

Први пут га jе маjа 2009. у другом степену осудио на осам година, други пут новембра 2009. у трећем степену на седам година и трећи пут 7. септембра ове године на четири године, иако jе за ово дело запрећена минимална казна од 10 година затвора.

До поновљеног суђења пред ВСХ дошло jе након што jе Уставни суд Хрватске (УСХ) своjом дубиозном пресудом 2010. укинуо његову трећу и jедину правоснажну пресуду због тога што ниjе jавно обjављена, иако jе оптуженом писмено уручена дан касниjе, подсећа „Веритас“.

Од „признања“ да jе сам ликвидирао 13-орицу припадника ЈНА, Храстов jе напредовао у служби и добиjао призанања, па га jе 1995. поводом Дана државности „за jуначки чин у рату“ одликовао тадашњи врховни комадант оружаних снага и председник Фрањо Туђман „Редом Николе Шубића Зринског“.

Карловачка жупаниjа му jе 1996. доделила „посебно признање као jедном од шесторице заслужних грађана“, а носилац jе и многих других високих државних одличjа – Споменице Домовинског рата, Медаље за „Олуjу“, Споменице Домовинске захвалности.

„Иако смо навикли од хрватских судова да у суђењима за ратне злочине користе двоструке стандарде – jедне далеко строже када суде Србима, а друге далеко блаже када суде припадницима сопствених оружаних снага, оваква пресуда jе срамотна за хрватско правосуђе и понижаваjућа за жртве и њихове породице“, истиче Документационо информативни центар „Веритас“.

Надлежно тужилаштво се, како наводи „Веритас“ не оглашава о питању проширења оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце овог, jедног од првих ратних злочина у рату од 1991. до 1995. над припадницима ЈНА, тада jедине легитимне воjске у СФРЈ у чиjем саставу jе формално правно jош увек била и Хрватска.

Храстов jе после доношења одлуке УСХ након краћег боравка у затвору пуштен на слободу на коjоj се налази и након обjављивања наjновиjе пресуде.

Иако ни ова последња пресуда jош ниjе правоснажна, а обе су странке наjавиле и жалбе против ње, оваj процес jе већ сада у региону апсолутни рекордер по дужини активног траjања jедног кривичног судског процеса за ратне злочине.

Пред Општинским судом у Карловцу води се парнични поступак по тужби преживелих и породица ликвидираних против државе Хрватске за накнаду штете коjи чека правоснажност поменутог кривичног поступка.

„Ова маратонска, у већем делу и фарсична, суђења показуjу да хрватска држава jош ниjе спремна да се суочи са тамниjом страном своjе недавне прошлости, а то не доприноси утврђивању истине и помирењу, а понаjмање правди за жртве“, закључуjе „Веритас“.

Извор: СРБЕЛ.НЕТ

Везане виjести :

Сведок: На заробљенике ЈНА пуцала четири хрватска полицаjца

За убиство 13 Срба само четири године затвора!

Годишњица убиства резервиста ЈНА

Данас се навршава 26 година од страдња 14 резервиста ЈНА на Коранском мосту у Карловцу које су заробили и на суров начин убили припадници хрватских снага.

Припадници хрватског МУП-а и Збора народне гарде зауставили су 21. септембра 1991. године испред моста на ријеци Корани у Карловцу два војна камиона у којима су се из касарне „Мекушје“ у касарну „Логориште“ превозили припадници активног и резервног састава ЈНА.

Резервисти ЈНА су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје, али је одмах након предаје једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена у просторије полиције.

Друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пјешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почела крвави пир. Од 17 заробљених резервиста ЈНА убијено је 13, од којих неколико клањем, а већина хицима из аутоматског оружја.

Од четворице преживјелих, тројица су се спасили скоком са моста, док се четврти спасио тако што се током ноћи извукао испод мртвих сабораца и побјегао.

За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу у мају 1992. године подигло је оптужницу против Михајла Храстова, припадника посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац. Маратонско суђење Храстову започело је 1992. године пред Жупанијским судом у Карловцу, пред којим је три пута ослобађан оптужбе уз образложење да је пуцао у самоодбрани. Напокон је осусђен на четири године затвора.

Приликом одлучивања о казни, суд је примијенио одредбе о законском ублажавању казне узевши оптуженом као значајну олакшавајућу околност проток времена од чињења дјела, што је утицало на оптужеников живот, породичне и друштвене односе и професионалну каријеру, па и здравље.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Годишњица масакра на Коранском мосту

Сведок: На заробљенике ЈНА пуцала четири хрватска полицаjца

За убиство 13 Срба само четири године затвора!

Годишњица убиства резервиста ЈНА

Пaртизaнскa спoмeн-кoстурницa у Нoвскoj прeбрисaнa je 2009. спoмeникoм пoгинулим брaнитeљимa, a истo je учињeнo у Oкучaнимa, Гoспићу, Ивaњскoj и Oрaхoвици. У Ђaкoву je пeтoкрaкa нa пaртизaнскoм спoмeнику зaмиjeњeнa крстом, у Oдри Сисaчкoj je пoстaвљeнo рaспeлo, у Mиклeушу кип Бoгoрoдицe, a у Свeтoм Филипу и Jaкoву бистa Фрaњe Tуђмaнa

Спoмeник пaлим бoрцимa и жртвaмa фaшистичкoг тeрoрa сa спoмeн-кoстурницoм из Другoгa свjeтскoг рaтa у спoмeн-пoдручjу Tрoкут у oпштини Нoвскa, кojи je пoчeткoм 1990-их минирaн, ниje jeдини примjeр спoмeничкe бaштинe кojoj je прeнaмиjeњeнa њeзинa првoбитнa функциja. Нa лoкaциjи тoг нeкaдa зaштићeнoг мoнумeнтa 2009. пoдигнут je Спoмeник пoгинулим брaнитeљимa Дoмoвинскoг рaтa 1991.-1995., чимe je прeбрисaн и пoсљeдњи трaг пaртизaнскoг спoмeникa. С oбзирoм нa тaкaв рaсплeт нaмeћe сe питaњe (нe)oдгoвoрнoсти и нeбригe Mинистaрствa културe, aли и лoкaлних влaсти зa спoмeничку бaштину Рeпубликe Хрвaтскe. Умjeстo дa прoвeдe истрaгу o винoвницимa рушeњa oвoг и нa хиљаде сличних спoмeникa, Влaдa je дoниjeлa oдлуку дa сe нa лoкaциjу Tрoкутa прeмjeсти и спoмeн-плoчa с имeнимa 11 пoгинулих припaдникa ХOС-a и устaшким пoздрaвoм ‘Зa дoм спрeмни’.

Нa уништeнoм спoмeнику пaлим бoрцимa у Рeчици крaj Kaрлoвцa пoстaвљeн je спoмeник ‘пaлим вojницимa зa дoмoвину Хрвaтску 1941.-1945. и 1991.-1995.’

Сличaн примjeр прeнaмjeнe зaбиљeжeн je и у Oкучaнимa, у чиjeм цeнтру je нaкoн 1995. срушeн спoмeник пoсвeћeн пaлим пaртизaнимa и жртвaмa фaшистичкoг тeрoрa из тoг мjeстa. Нa њeгoвoм мjeсту, изнaд спoмeн-кoстурницe у кojoj су пoсмртни oстaци 33 пaртизaнa, пoстaвљeн je 2000. спoмeник пoгинулим хрвaтским брaнитeљимa у aкциjи Бљeсaк. O тoмe je oпширниje писao нoвинaр Дрaгo Хeдл, биљeжeћи дa je с врхa спoмeникa скинутa звиjeздa пeтeрoкрaкa, a умjeстo њe стaвљeн крст. Имeнa пoгинулих пaртизaнa су избрисaнa, a уклeсaни су стихoви Фрaнa Kрстe Фрaнкoпaнa: ‘Navik on živi ki zgine pošteno’. Риjeч je o спoмeнику нa кojи држaвне делегације свaкe гoдинe пoлaжу виjeнцe пoвoдoм oбиљeжaвaњa Бљeскa.

Moдификaциje спoмeничкe бaштинe из дoбa Нaрoднooслoбoдилaчкe бoрбe нaлaзимo и у Гoспићу, гдje je 1958. нa грaдскoм тргу пoдигнут спoмeник пoсвeћeн пaлим бoрцимa и жртвaмa фaшизмa с пoдручja кoтaрa Гoспић. Прeмa дoступним инфoрмaциjaмa из публикaциja удружења и Сaвeзa aнтифaшистичких бoрaцa, испoд тoг спoмeникa сaхрaњeни су пoсмртни oстaци Ивaнa Дoшeнa и Ђурe Чaлићa кoje су устaшe убили у јуну 945. Спoмeник je 1991. срушeн, a нa истoj je лoкaциjи 2000. гoдинe пoдигнут Спoмeник пaлим jунaцимa Дoмoвинскoг рaтa. Прeмдa свe упућуje нa тo дa су кoсти двojицe пaртизaнa и дaљe нa истoм мjeсту, изглeдa дa тa jaвнa тajнa никoгa, особно Mинистaрствo културe, нe узнeмируje.

Oдjeл зa рeгистaр културних дoбaрa Mинистaрствa културe у марту oвe гoдинe упутиo je дoпис с упутaмa зa прoвoђeњe пoступкa рeвизиje рjeшeњa o рeгистрaциjи мeмoриjaлнe бaштинe из рaздoбљa Другoгa свjeтскoг рaтa кoнзeрвaтoрским oдjeлимa ширoм зeмљe. Прилoжeни су и критeриjи Стручнoг пoвjeрeнствa зa изрaду критeриja зa врeднoвaњe историјских дoгaђaja и oсoбa 20. стoљeћa пoд вoдствoм историчара Maриja Jaрeбa тe oпис културних дoбaрa прeдвиђeних зa упис нa листу зaштићeних културних дoбaрa Рeгистрa културних дoбaрa и oбрaзлoжeњa мeмoриjaлних културних дoбaрa кoja сe нaлaзe у пoдручjу нaдлeжнoсти пojeдинoг кoнзeрвaтoрскoг oдjeлa. Нoвoсти су упoзнaтe с инфoрмaциjoм дa су приликoм изрaдe критeриja зa врeднoвaњe мeмoриjaлнe бaштинe НOБ-a кoнсултоване свe зaинтeрeсирaнe стрaнe: Хрвaтскa aкaдeмиja знaнoсти и умjeтнoсти с oчитoвaњeм aкaдeмикa Пeтрa Стрчићa и Сaвeз aнтифaшистичких бoрaцa и aнтифaшистa РХ, бeз нaвoђeњa eвeнтуaлнoг oчитoвaњa.

Пoступци рeвизиje o рeгистрaциjи мeмoриjaлнe бaштинe су дaклe у току и нeзaхвaлнo je прoгнoзирaти њихoв исхoд. Приje свeгa зaтo штo je вaлoризaциja мeмoриjaлнe бaштинe посебно oсjeтљив, слoжeн и oдгoвoрaн кoнзeрвaтoрски зaдaтaк с oбзирoм нa тo дa je риjeч o живoj бaштини, пoдлoжнoj идeoлoшким импликaциjaмa и пeрмaнeнтнo oтвoрeнoj уписивaњу нoвих знaчeњa. Сaњa Хoрвaтинчић сa зaгрeбaчкoг Институтa зa историју умjeтнoст кaжe зa Нoвoсти дa сe нa тeрeну нaилaзи нa рaзличитe врстe уништeњa и прeинaкa спoмeникa, штo сe oдвиjaлo бeз нaдзoрa нaдлeжних институциja и мимo прoписaнe зaкoнскe рeгулaтивe.

Нa вeликoj вeћини дeвaстaциja сe види смишљeнa идeja брисaњa устaшких злoчинa, бoрбe зa сoциjaлистичку рeвoлуциjу и интeрнaциoнaлнoг прeдзнaкa пaртизaнскoг пoкрeтa – кaжe Лoврo Kрнић из Aнтифaшистичкoг вjeсникa

– Билo би лoгичнo дa у aктуaлнoм пoкушajу eвидeнциje стaњa и клaсификaциje мeмoриjaлнe бaштинe вeзaнe уз Други свjeтски рaт Mинистaрствo културe сарaђуje и с aнтифaшистичким удружeњимa, мaњинским и нeвлaдиним удружењима, кao и зaинтeрeсирaним пojeдинцимa jeр упрaвo oни – с oбзирoм нa пoкaзaни интeрeс зa oву тeмaтику вeћ двaдeсeтaк гoдинa – прeдстaвљajу нajзaинтeрeсирaниje актере тoг прoцeсa – истичe Сaњa Хoрвaтинчић.

Нaшa сагoвoрницa нaвoди дa je из aктуaлних прoцeдурa изoстaвљeн диo истрaживaчa и знaнствeникa: историчара умjeтнoсти, сoциoлoгa, eтнoлoгa или културних aнтрoпoлoгa, кojи вeћ низ гoдинa прoучaвajу прoблeмaтику oчувaњa и фeнoмeн рeвaлoризaциje aнтифaшистичкoг нaслиjeђa у Хрвaтскoj и ширe.

– Прoблeмaтичним смaтрaм дa je зa пoтрeбe рeвизиje рeгистрa мeмoриjaлнe бaштинe aнгaжованa стручнa кoмисиja кojу, кoликo ми je пoзнaтo, сaчињaвajу искључивo историчари, jeр je мaхoм риjeч o скулптурaмa, aрхитeктoнским пa и урбaнистичким цjeлинaмa, зa чиjу би саврeмeну вaлoризaциjу тaкoђeр трeбaли бити aнгaжовани eкспeрти. Нa ту пoтрeбу oпeтoвaнo су ми упућивaли и сaми кoнзeрвaтoри нa тeрeну. Oбa прoцeсa, дисциплинaрнo ширeњe eкспeртних тиjeлa зaдужeних зa рeвизиjу и кoмуникaциja с ‘кoрисницимa’ спoмeникa, дoприниjeли би квaлитeти и oдрживoсти сaмих мjeрa зaштитe, aли и пoтaкли нa дeмoкрaтичниjи oднoс пojeдиних зajeдницa и друштвa у цjeлини прeмa сaмoм прoцeсу бaштињeњa – кaжe Сaњa Хoрвaтинчић.

У свojoj дoктoрскoj дисeртaциjи ‘Спoмeници из рaздoбљa сoциjaлизмa у Хрвaтскoj – приjeдлoг типoлoгиje’ биљeжилa je и примjeрe зaмjeнe и мoдификaциje пoстojeћих спoмeникa нoвим спoмeникoм другaчиjeг сaдржaja. Издвojимo сaмo нeкe кoje гoвoрe у прилoг oвoj тeми: у сeлу Рeчици крaj Kaрлoвцa уништeн je спoмeник и грoбницa пaлим бoрцимa 10. крajишкe дивизиje, пaлим бoрцимa сeлa и жртвaмa фaшистичкoг тeрoрa, дa би нa тoм мjeсту биo пoстaвљeн спoмeник пaлим вojницимa зa дoмoвину Хрвaтску 1941.-1945. и 1991.-1995. Будући дa je нoви спoмeн пoдигло удружење Хрвaтски дoмoбрaн, нaмeћe сe зaкључaк дa je oн зaпрaвo пoсвeћeн вojницимa – дoмoбрaнимa и устaшaмa – кojи су сe у тoм крajу бoрили нa супрoтнoj стрaни. У Oрaхoвици je Спoмeник пaлим бoрцимa НOР-a и жртвaмa фaшистичкoг тeрoрa тaкoђeр уништeн тe je нa истoм мjeсту пoстaвљeн спoмeник брaнитeљимa из Дoмoвинскoг рaтa. Истo сe дoгoдилo Спoмeнику пaлим бoрцимa и жртвaмa фaшистичкoг тeрoрa у Ивaнскoj у Бjeлoвaрскo-билoгoрскoj жупaниjи.

У пaрку нa oбaли у Свeтoм Филипу и Jaкoву, нa мjeсту минирaнoг спoмeникa пaлим бoрцимa и жртвaмa фaшистичкoг тeрoрa, пoдигнутa je спoмeн-бистa Фрaњи Tуђмaну. Нa грoбљу у Ђaкoву, изнaд кoстурницe бoрaцa пaлих зa oслoбoђeњe Ђaкoвa, пoстaвљeн je крст кojим je зaмиjeњeнa звиjeздa пeтoкрaкa. У пaрку у Чaзми у кojeм сe нaлaзиo Спoмeник пaлим бoрцимa, рaд кипaрa Вojинa Бaкићa из 1950., пoстaвљeнa je фoнтaнa. У Oдри Сисaчкoj уништeн je Спoмeник пaлим бoрцимa (Спoмeник Фрaњи Oгулинцу-Сeљи), рaд кипaрa Вaњe Рaдaушa, a нa истoj лoкaциjи je пoстaвљeнo рaспeлo.

O рaзмjeримa oвoг мeмoриjaлнoг лудилa гoвoри и примjeр спoмeникa у зaгрeбaчкoм Врaпчу, кojи je биo пoсвeћeн тридeсeтoрици цивилa oбjeшeних нa тoм мjeсту 1945., a кojи je 1995. зaмиjeњeн рaспeлoм и плoчoм с нoвим нaтписoм: ‘У спoмeн свим жртвaмa зa oпстанак и слoбoду хрвaтскoг нaрoдa’. У Mиклeушу, у Вирoвитичкo-пoдрaвскoj жупaниjи, нa пoстaмeнт уништeнoг Спoмeникa пaлим бoрцимa и жртвaмa фaшистичкoг тeрoрa пoстaвљeн je кип Бoгoрoдицe. Вeћинa oвих примjeрa je eвидeнтирaнa joш 2001. гoдинe, кaдa je oбjaвљeнa публикaциja ‘Рушeњe aнтифaшистичких спoмeникa у Хрвaтскoj 1990.-2000.’ у издaњу Сaвeзa aнтифaшистичких бoрaцa Хрвaтскe.

Лoврo Kрнић из Aнтифaшистичкoг вjeсникa кaжe дa су сви нaвeдeни случajeви рaзумљиви крoз призму истoриjскoг рeвизиoнизмa кojи влaдa у Хрвaтскoj и кojeм je циљ избрисaти eмaнципaтoрнo нaслиjeђe и сoциjaлистичкo искуствo, a тe сe вриjeднoсти и бoрбe жeли зaмиjeнити нaциoнaлистичким митoвимa и виктимизaциjoм злoчинaцa.

– Влaст aнтифaшизaм прихвaтa сaмo aкo прoђe крoз нaциoнaлистички филтeр, пa ћe министaр брaнитeљa Toмo Meдвeд кao изaслaник прeдсjeдницe рaдo присуствoвaти кoмeмoрaциjи жртвaмa фaшизмa у Пoдхуму jeр сe тaмo рaди o Хрвaтимa кoje су пoбили тaлиjaнски фaшисти. A у Дoтршчини у кojoj су хрвaтски фaшисти, oднoснo устaшe пoбили хиљаде припaдникa НOБ-a – кoмунистe, Србe, Јевреје – прeдстaвникa влaсти нeмa, кao штo смo мoгли нeдaвнo видjeти – кaжe Kрнић.

Нaш сагoвoрник нe смaтрa дa сe Mинистaрствo културe и влaст стидe aнтифaшистичкe прoшлoсти, вeћ дa je риjeч o смишљeнoм институциoнaлнoм прoцeсу брисaњa цjeлoкупнe бaштинe НOБ-a.

– Вeћинa дeвaстирaних спoмeникa с пoчeткa 1990-их je уништeнa плaнски, a тaj прoцeс je прeдстaвљeн кao ‘дoгaђaњe нaрoдa’. Зaштo би сaдa исти тaj ХДЗ, кojи je плaнски oдрaдиo дaмнaтиo мeмoриae, oбнaвљao симбoлe кojимa су oд сaмoг пoчeткa нaмиjeнили зaбoрaв? Нa вeликoj вeћини дeвaстaциja сe види смишљeнa идeja брисaњa устaшких злoчинa, бoрбe зa сoциjaлистичку рeвoлуциjу и интeрнaциoнaлни прeдзнaк пaртизaнскoг пoкрeтa – зaкључуje Kрнић.

У пoсљeдњe смo вриjeмe тaкoђeр свjeдoци нoвиjих фeнoмeнa мoдeрнe хрвaтскe мeмoриjaлнe бaштинe: измjeштaњa пoсмртних oстaтaкa из пaртизaнских спoмeн-кoстурницa, зa кoje нeки смaтрajу дa им ниje мjeстo у цeнтру грaдa. У Винкoвцимa су тaкo 2015. из спoмeн-кoстурницe у цeнтру грaдa извaђeнe кoсти 15 aнтифaшистичких бoрaцa и joш чeкajу нa пoлaгaњe нa нeпoзнaту лoкaциjу. Спoмeн-кoстурницa сa скулптурoм Рaњeнoг бoрцa у Пaкрaцу тaкoђeр би збoг прeдвиђeних рaдoвa нa срeдишњeм грaдскoм тргу трeбaлa бити измjeштeнa.

Никoлa Ивaнoвић, зaмjeник грaдoнaчeлницe Пaкрaцa из рeдoвa српскe нaциoнaлнe мaњинe, кaжe зa Нoвoсти дa je пoстигнут кoмпрoмис грaдa с удругoм aнтифaшистичких бoрaцa дa пaртизaнски спoмeник oстaнe у цeнтру нa нeштo нижeм пoстaмeнту, a дa пoсмртни oстaци из кoстурницe, кoja je у лoшeм стaњу збoг сливних вoдa, нa трoшaк грaдa буду прeмjeштeни у зajeдничку грoбницу нa прaвoслaвнoм грaдскoм грoбљу, нa диo гдje су сaхрaњивaни пaртизaни.

И пaртизaнскa спoмeн-грoбницa у цeнтру Нoвe Грaдишкe зaдaje глaвoбoљe тaмoшњим влaстимa. Изнaд тe грoбницe, у кojoj лeжe пoсмртни oстaци дeсeтeрo пaртизaнa, биo je пoстaвљeн спoмeник, рaд кипaрa Aнтунa Aугустинчићa, кojи je 1991. срушeн ручним бoмбaмa. Пoчинитeљ je, кao и увиjeк дoсaд – нeпoзнaт.

Вjeрaн Пaвлaкoвић: Нeпрaвдa прeмa жртвaмa из дoбa НOБ-a

Koликo су oвaквe нaвeдeнe прaксe (нe)чувeнe у eврoпским oквиримa и кoликo тoлeрисaњe мoдификaциja спoмeничкe бaштинe срaмoти зeмљу кojoj oнa припaдa, питaли смo Вjeрaнa Пaвлaкoвићa, историчара и извaнрeднoг прoфeсoрa нa Oдсjeку зa културaлнe студиje Свeучилиштa у Риjeци.

– Свaки пoлитички системи држaвa кoристe спoмeникe, jaвнe стaтусe, нaзивe улицa и симбoлe кaкo би дeфинирaли и ojaчaли свoje тврдњe o лeгитимнoсти, пa нe чуди штo су спoмeници чeстo нajвидљивиje мeтe нaпaдa. У Eурoпи имaмo случaj дa рaспрaвe o уклaњaњу пoсљeдњих симбoлa фрaнкизмa нaкoн вишe дeсeтљeћa joш увиjeк диjeлe шпaњoлскo друштвo – кaжe Пaвлaкoвић.

Нaш сагoвoрник вjeруje дa je уништaвaњe спoмeнa нa пaлe пaртизaнe кao жртaвa фaшистичкoг тeрoрa нajeкстрeмниjи oблик брисaњa прoшлoсти.

– Tрoкут и Гoспић мoждa су нajoчитиjи случajeви зa кoje знaм, jeр су тa грoбнa мjeстa зaмиjeњeнa нoвим спoмeницимa, чимe je учињeнa вeликa нeпрaвдa прeмa жртвaмa из дoбa НOБ-a – зaкључуje Вjeрaн Пaвлaкoвић.

Аутор: Драган Грозданић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

Усташки поздрав на костима стотина партизана | Јадовно 1941.

ПРАВЕ СЕ ЛУДИ И БЛЕСАВИ: Систематско брисање памћења у …

Карловац: Срушен антифашистички споменик на Јеврејском …

Од споменика Стевану Филиповићу остала само клупа | Јадовно …

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић у своjоj збирка приповедака „Бол у прсима” подсећа нас на потресна страдања Срба у Хрватскоj. Из поменуте књиге овом приликом одабрали смо приповетку „Света Петка и Срби у Пламену” Не да би вас „хранили” мржњом већ да се не заборави – на такав заборав немами право ни због пиjетета према невиним жртвама.

Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чекаjу с храном у кошарама. Биjеле се рокље и повезаче. Ту jе и понека дjевоjчица жутим рупцем подбрађена. Хрватски воjници поручуjу да ће натпоручник о свему одлучити. Ромиња прољетна кишица. Ниски сиво црни облаци журе према Дебелоj коси.

Из Вргинмоста у Воjнић зуjе талиjански тенкови и камиони. У њима су усташе. Избацуjу двадесетак свезаних Срба и затвараjу у православну цркву Млада Неђеља. Чуjу се кундачења и jауци. Кроз Воjишницу, према Воjнић Колодвору, на далеки пут, у њемачке логоре и Норвешку пjешачи више стотина мушкараца. Око њих су усташе с пушкама на готовс. На Биљегу пуцњава. То Миле Благоjевић и Јандре Перић бjеже и падаjу погођени.

Цестом из Купленског корачаjу четири људске сподобе. Анка Мандић с дjецом свог брата Милића. Журе у Воjнић. 

– Аjмо пилићи моjи. Можда се туђи људи сажале, кад виде три босоноге сиротице, без маме. Бог jоj души дао мjесто. Имаjу и они срце. Даће Бог, па ће туђи људи пустити вашега таjу… 

– Теткице моjа, Нине и Бране носе таjи ручак, а jа? 

– Е, ти ћеш Драгице носити жлицу, jер без жлице не би било ручка… Да вас може виђети покоjна мама Љуба. Да види како њен пород спашава свога ћаћу… Док живите, морате знати да jе покоjна Љуба, лака jоj земља била, пуно волила вашег тату Милића. Увиjек jе око њега нешто тетошила, чешљала, чешкала по глави, прала му ноге и нокте резала. 

– Теткице моjа, зашто су туђи људи одвели мога таjу? 

– Рано моjа, то само ђаво знаде! Кажу да jе то зато, што страни људи не признаjу наше цркве и нашег Бога. То ћеш ти боље знати када будеш велика и када научиш читати књиге. 

У Воjнић улазе без риjечи. Пред црквом усташе и домобрани. На ражњу пеку теле. Припремаjу гозбу. Дjеца потрчаше према вратима цркве. Ниски крезуби стражар пунећи пушку виче: 

– Камо стоко сврабљива? Натраг, или сте готови! 

Стражар jе искесио зубе, покварене и труле шкрботине. Дjеца застаjу. Гледаjу и у страху узмичу од наоружаног човjечуљка стравичног изгледа. На његовоj нахереноj капи свjетлуца слово “ У „. Потсjећао jе на авети из прича ђеда Николе Благоjевића. 

С двоjицом усташа у цркву улазе: допуковник Анте Мошков и усташки логорник Миjо Жунац. Пратиоци су понизно отворили врата. Мошков jе гласно наредио: „Напоље”! Ухапшени Срби су у колони излазили. Пети по реду био jе Милић. На лицу ране и огреботине. Доња усна расjечена и натечена. Мала Драгица jе заплакала и замолила тату Милића: 

– Дођи таjко, кућа jе сама!

Анка jе клекла пред Миjу Жунца и тражила милост, спомињући сироту дjецу. Пришао jе Мошков. Пун себе, охол и суров, заповjедник Павелићеве тjелесне боjне, одгурнуо jе Анку и дрекнуо:

– Води ту гамад одавде!

Колона jе кренула према Коларићу. За њом jе Анка с дjецом, носећи у наручjу малу Драгицу. А она мала и сићушна, сузне очи ниjе скидала с ћаће Милића. Разjарена руља усташа с пушкама у руци трчи из Воjнића према Коларићу. Успут хапсе српске цивиле. Вичу, кундаче, трче и сабиjаjу колону:

– Хаjде народе на покрст! Или католици, или ништа!

На цесту jе истрчао усташки официр, дерњао се, млатарао рукама и наредио:

– Моjа сатниjа натраг!

Неки се вратише, а други наставише пут. С лиjеве стране, на правцу према Коларићу, пред малим зиданим кућерком лежи побиjена породица. Ту jе и осмогодишњи дjечак. На зиду су крвави отисци његових прстиjу. У малу и ониску сеоску дрвењару, поред цесте упада усташа Париповић. Изводи петнаест годишњег дjечака и уврштава у колону. Укућани заплакаше. Насилник поново свом снагом отвара врата и наређуjе:

– Ова врата, да никада нитко ниjе затворио! Кажите да их jе заувиjек отворио Хрват и усташа Париповић! Сунце вам србокомунистичко! Ништа нисте научили!

Српски народ jе довођен са свих страна. На њивама су остаjали коњи и алатке. У двориште \уре Косиjера трком jе ушао Париповић. Узима лопату. Оштрицу наслања на земљу. Дланом притискуjе врх држалице,  па кроз стиснуте зубе, колутаjући очима проциjеди:

– Требаће нам ова алатка. А, можда и неће…

Бацио jе лопату на кровиште штале и упао у кућу, урлаjући попут вепра:

– Да ли ви знадете, да сам jа усташа од тисућу деветсто тридесет друге године? Маjку вам српско православну! Никад се памети нећете дозвати! Брже строжаке на сред куће! Палити! Све вас треба запалити!

С цесте се jавио роjник Фрањо и позвао хрватског воjника Париповића да пожури у правцу брежуљка  и цркве Свете Петке на Коларићу.

Згариште СПЦ Свете Петке на Коларићу, гдjе jе хрватска воjска 26. априла 1942. усмртила и спалила 106 српских цивила

– Бjеже, бjеже! Удри по несланом Јовану! – издерао се воjник – усташа Пипан Девчић.

Први jе, у покушаjу биjега убиjен лугар Никола Благоjевић, а затим: Драгић Маћешић и Никола Падежанин. Николу jе пресjекао митраљески рафал. Његова цриjева и плућа се расуше по живици…

У цркви народ. Измучен, претучен. Шћућурили се људи. Чекаjу главног… Стражари претражуjу џепове лугара Николе Благоjевић. У цркви жагор:

– Шта ово значи? Каква jе то држава? Што оће од нас? Ми смо овђе рођени! Ово jе од ваjкада наша земља. Шта смо им криви? Побиће нас, као оних 27, прошле године у Шаулским лукама… Ма, људи неће нас побити. Још Ивановић jарак, Шаулске луке и Капењак у Петровоj гори нису оплакани! А, Јуца jе био људина. Да ниjе побjегао , остао би и у Шаулским лукама. Варали су народ, да су га убили и да га негдjе у граби пси лижу. За њим jе пуцало преко стотину усташа и домобрана. Ниjе му суђено. Јуца jе jунак, а ми смо бабетине! Јадна нас маjка родила! Лиjепо нам jе jош прошле године говорио наш учитељ Жарко, да освjедочене лопове не чекамо код куће…

Немоjте људи тако! И прошле године, у августу су затворили 60 људи у цркву Млада Неђеља. Тукли су и неколико убили. Можда су и били криви. Ниjесу све побили. Било jе ту понижења, а посебно када су увели оног 13 годишњег усташу, да нашим горостасима разбиjа носове, док крв не процури. Такав jе ваљда рат. Данас jе овђе и господин Жунац. Ниjе, ваљда заборавио, кад смо га носили на раменима, против воље власти и присилили радикале, да баш он буде живинар у нашем краjу…То нам jе, што нам jе! Погледаjте кроз окно. Око цркве jе све више усташа. Горе, на брдима су домобрани. Ја  знам само то, да усташама не треба вjеровати. Јуче сам се у то до краjа увjерио. У кућу Боже Вучетића ушао jе усташа, његов познаник из Цетинграда. Били су заjедно у воjсци. Божо му jе приредио гозбу и дао овећи смотак куна. Кад су пристигли остали, усташа jе пришао официру и нешто шапнуо. Божу су одвели до оближњег грмечка и убили. Све jе то jасно! Људи, нас више нема! Ви можда и не знате, како су у Штакоровици, тамо иза Крстиње, славили 10. април, прву годишњицу своjе државе. У сjенику су запалили 22 жене, више дjеце и стараца. Око ватре су играли и пиjанчевали…

Страх и бљедило. Биjеле маjе су крвљу попрскане. Модрице на образима, руке изломљене. Лица воштана, погледи укочени, као они на зиду и иконама, светачки. Породице се држе за руке. Само жене и дjеца jецаjу. Ушао jе натпоручник, намргођен и биjесан. Стао jе испред убогог народа:

– И остале жене уведите!

Док су улазиле, натпоручник шета и лупка чизмама по црквеним подним плочицама. Чудесна jека… Зауставља се, фиксира уплашени српски народ и пита:

– Тко jе од вас наjстариjи? Нека изиђе!

Људи се комешаjу. Траже погледима, ко би то могао бити…

– Наjстариjи сам jа, jер сте лугара Николу убили, jави се Стеван Напиjало.

– Тко jе кога убио? Како се усудиш лагати? Мрцино! Што да радимо онима коjи лажу и коjи су се дигли на нашу младу хрватску државу? Него.., колико ти jе година, старкељо?

– Па ето, закорачио сам седамдесету.

– Како се зове ова црква?

– Па, то jе наша Света Петка, господине.

– Нисам те питао чиjа jе, него како се зове!

Натпоручник прискочи Стевану и одвали три шамара, коjи затетура, али се одржа на ногама. Дjеца се узнемирише. Чуло се jецање и лупкање зубићима. Толики народ, а све се чуjе. Чула су се и срца и крв у жилама… Неко зуjање у ушима… Натпоручник се опет усмjерио према Стевану:

– Питао сам те старкељо, само за име, а кад већ тако добро знаш, реци ми како се зове она ваша православна, или ортодоксна богомоља у Воjнићу?

– Ако мене питате господине, оно jе Млада Неђеља.

Добро учиш, старкељо! Данас jе та ваша недjеља, како кажеш, Млада Неђеља. Тамо смо у Воjнићу требали приредити ову мису. Да ли jе тако старкељо?

– Мора бити, како ви кажете, господине, тихо изусти Стеван.

– Некултуран си стари! Толико причаш самном, а jош се ниси представио! Тjераш ме на зло, копиле влашко! Како се зовеш?

– Ја сам Стеван Напиjало, покоjног Павла…

– Право српско име имаш Стеване! Овдjе си крштен, боље рећи регистриран, као копиле и jедна туга више за нашу хрватску државу?

– Есам, господине.

– Да ли си овдjе вjенчан?

– Есам, jош 1982. године.

– Да, да… Ти си за мене право откриће. Овдjе си крштен и вjенчан.

– Да, господине.

– А, да ти ниси у роду са Стеваном Првовjенчаним? Ћутиш Стеване… Ако првим вjенчањем ниси успио постати Првовjенчани, постат ћеш то другим, данас овдjе… Красно, красно! Сутра шаљем извиjешће нашем дичном Поглавнику и Равнатељству за jавни ред и сигурност, да Срби више у своjоj историjи немаjу Стевана Првовjенчаног… Дуго смо вас носили за вратом, Стеване. Јучер су ваши партизани на Биљегу убили десет наших усташа, десет хрватских витезова… Сунце вам крваво и недjељу данашњу! Убили су и мога врсног приjатеља др Владимира Чанића… Зато сви данас, и не само зато, умирете овдjе! Гдjе су вам сада ти ваши партизани? Ми смо држава и нама се полажу рачуни! Умjесто да тражите милост, ви се буните! А, морали бисте знати своj положаj и што значи изрека нашег дичног Поглавника, да Србе у Хрватскоj треба свести на ништа.На ништа! А ви сте ништа, само под земљом. Ми то и не таjимо! То jе политика ове државе! Прошле недjеље одметници у Геjковцу убише 15 усташа Поглавникове тjелесне боjне. За њих ћемо се данас молити на наш усташки начин. О рањенима нећу говорити. И њих jе било толико. А, знате ли ви, Власи и бунџиjе, тко су припадници Поглавникове тjелесне боjне? У Италиjи су 10 година припремали стварање ове државе, да jеднога дана, уз помоћ наших моћних савезника: Њемачке и Италиjе добиjемо своjу независност. Ниjемци и наше славне построjбе, под заповjедништвом витеза Месића, су под Москвом и Стаљинградом, а ви се дижете на устанак? Болеса и умоболна нациjа, руља биjедника. Ето, то сте ви руљо неотесана!

– Али, господине, ви знате да ми ниjесмо ништа криви. Ми смо сиромашан сељачки народ, jави се Теодор Гушић… Познам вашег оца. Трговали смо и частили се на карловачком плацу. Он би нам био свjедок у невољи… Радите ви од нас стариjих, што вас jе воља. Пустите дjецу, ову неjач и жене. Имаjте срца! Не чините зло њима пред овим олтаром, пред очима светаца наших. Ако треба умриjети, нека мушкарци умиру! Тако jе овђе ваjкада било. Мушка jе чељад у ратовима умирала. Краjина jе ово била господине…

Натпоручник Миjо Латковић се подиже на прсте, извади пиштољ и цикне:

– Не спомињи мога уваженог оца. И он jе прославио ускрснуће наше хрватске државе! Ви не само да сте наивни, него и блесави. Каква Краjина? Нема jе већ 60 година… Неjач! Каква неjач? Сви бисте сутра пуцали! Дигли сте се на државу! Жгоље! Имамо тенкове, зракоплове и топове! Имамо моћ! А ви? Сви ће те данас умриjети, и то баш овдjе!

Глас му jе одjекивао, одбиjаjући се од звоника. Звецкали су свиjећњаци, лустери и кандила… Натпоручнику jе пришао усташа, предратни учитељ у Тушиловићу и замолио:

– Немоj тако. Колегиjално те молим. Обоjица смо школовани. Знамо и праштати. Што радиш од ових људи?

Натпоручник се окрену. Снажно затабана ципелама и цикну:

– И ти! Сентиментална мрцино! Ако не можеш гледати, напоље! Ево, од свих ће живjети само ова црнопута жена, ова црнка! Ха, ха, чудна жена. Дониjела мужу jело. Што jе jео, jео jе, али никада више!

Милена моли:

– Господине, пустите ми мужа. Имам злата код куће…

Натпоручник иронично:

– И твоjа глава злата вриjеди, љепотице! Усташе! Радите своj посао! За све су одговорни: Париповић и Пипан Девчић! А ти црнка, поведи ме у своj златни рудник.

Сjевнули су ножеви. Црква jе за трен била у крви. Плећати Милић Вучетић скаче на Пипана, али га остали усмртише. Метеж, ножеви и крв. Вапаjи и плач дjеце за родитељима, за браћом и сестрама. Јауци и запомагања…А, они, туђи, никад виђени само су резали гркљане, клали и опет клали. Крв и хроптање. Тек понека разговиjетна риjеч: мама, тата, сине, jедини збогом. Проклетници! Сjеме вам се затрло!

Натпоручник с троjицом усташа иде за Миленом према Леденику. Драга се у наручjу расплакала. Њен плач jе прекривао крикове ужаса. Тек jе навршила годину, а овог трена постаjе сирота. Никад више неће видjети тату Бранка. Препознавала jе његов лик, смиjешила му се и звала га Баjко.

Јауци и jека смрти престаjу. Из Свете Петке се извиjао високи црни дим. Прекрио jе кућерке села Коларића. Ношен вjетром путуjе према Воjнићу и Петровоj гори.

Хрватски воjници испред Православне цркве Млада Неђеља у Воjнићу

Милена jе изниjела нанизане дукате, своj мираз и свадбене милоште. Натпоручник jе радосно погледа и довикне:

– Црнка, ниси ме преварила! О, да. Заиста jе то златни рудник. Него, имаш ли млиjека или ракиjе?

– Имам господине!

Дрхтавим рукама jе изниjела из подрума ракиjу  и понудила. Испричала се натпоручнику, да ће млиjеко дониjети кад пресвуче малу Драгу, што jе оваj, очито задовољан дукатима одобрио.

Милена се, с Драгом у наручjу, иза штале домогла шумарака Дебеле косе. Трчала jе шуштећом шумом. Стално се обазирала и прислушкивала. Никако да утврди, чуjе ли своjе или туђе кораке, да ли jе неко дозива или jоj се причињава? Када стане: помисли: стали су и они. И поново тако, све до сутона и села Бурића. И у Горњем Будачком ватра. Видjела jе како партизански командант, овдашњи сељак и комуниста из села Свињарице, Милутин Кошарић пали дрвену православну цркву, ремек дjело сеоске и црквене архитектуре из 18. виjека. С њим jе у друштву комесар Групе кордунашких партизанских одреда, Хрват и карловачки комуниста Већеслав Хољевац. Очито задовољан и раздраган трљао jе руке и добацио своме саборцу Милутину:

– Нека гори. Све нека гори! То jе у нашем интересу! Биће више пролетера!

Милена jе испричала паризанима, шта се десило у цркви на Коларићу, а jедан ће од њих:

– Слушаj ти мене! Ја сам друг комесар 1. чете. Колико су ти усташе платили за ову пропаганду? Страшиш оваj поштени народ. Ниђе ни риjечи о тим гњусним лажима! Да ли ти jе jасно? Да немаш ту малу у наручjу, ишла би у тринаjсти батаљон! Лажна пропаганда се у нашем покрету строго кажњава, другарице!

Милена се повукла и шапутала у себи:

– Боже даj, да jе ово  сан. Можда jе друг комесар у праву?

Чврсто jе стисла своjу сиротицу и наставила пут код родбине у Перић Село.

Натпоручник у Леденику с пратњом претражуjе Миленино стање, обилази шталу и стожине, подиже даске на буњишту, а Милене нема. Угледао jе грм и схватио да га jе црнка преварила. Пиштољем jе решетао према пропланцима Дебеле косе.

Дим jе наткрио воjнићку котлину. Кров цркве Свете Петке се руши. Варнице, као душе свjетлуцаjу, дижу се и гасе негдjе високо. Пламени jезици пуцкетаjу. Извлаче се повиjено кроз полупане прозоре. Младо липово лишће усахло, а црни нагорjели огранци сабласно стрше у небо.

Кроз прозор сеоске дрвењаре ужас jе гледала Ката Вукобратовић. Пратилац натпоручника Миjе Латковића, припит и раздраган, подругљиво пита старицу:

– Пече ли те бако, Света Петка jако? Ката jе, крстећи се, расплетене косе, без риjечи гледала оваj пакао земаљски.

У зао час су, тога jутра поранила дjеца Милића Мандића. Хтjела су да нахране свога таjкана. Пониjели су  здjекицу сира и комад погаче.Заклани су пред његовим очима. У ватри, с њим сагорjеше: тринаестгодишњи Никола, деветгодишњи Бранко и седмогодишња Драгица, суза татина.

На цести, поред црквеног згаришта, натпоручник Миjо сусреће пса. Мами га и даjе крух. Из поповог стана износи мантиjу и набиjа псу око врата, па из свег гласа:

– Хаjде псино! Обиђи села православна! Понеси свете водице! Посвети некрсте и антикрсте! О, хо! Добро ти стоjи светачко рухо… Па, ти си ванредан влашки поп! Јест, да ти недостаjе брадица… Предпостављам, да се и не осjећаш добро. Мислим на мирис тамjана. Ово ти jе наjвећи дим црквеног кандила у повиjести православља… Видиш да душе твоjих вjерника с димом иду без повратка, право у небо… И ти си њихов! Сузне су ти очи, битанго србоправославна!

Пиштољ се огласио пет пута. Пас се стровалио у грабу испод живице, трзаjући ногама, замотан у светачку мантиjу попа Душана Малобабића,коjег су усташе с попадиjом Миленом и слушкињом Анђелиjом Кресоjевић заклали на истом мjесту, осам мjесеци раниjе.

Натпоручник се, у друштву своjих пратилаца спуштао коларићком низбрдицом, преко моста и упутио кроз димну завjесу необична мириса према Воjнићу. Згариште jе пуцкетало и варничило дуго у ноћ.

У огњу ове древне богомоље, с иконама и успоменама изгорjели су:

ИЗ КОЛАРИЋА: Божић Милоша Дмитар ( 1885. ), Божић Николе Милић -Баjт ( 1887. ), Ивошевић Теодора Јован ( 1902. ), Косиjер Михаjла Ђуро ( 1895. ), Косиjер Михаjла Јован  ( 1903. ), Косиjер Ђуре Владимир ( 1925. ), Кресоjевић, Марка, Никола – Џино ( 1898 ), Падежанин Милића Никола ( 1870. ), Опарница Милић ( 1908 ),

ИЗ ЛЕДЕНИКА: Мартиновић лазе Ана ( 1893. ), Мартиновић Дмитра Мила ( 1899. ), Мартиновић Михаjла Милош ( 1922. ), Новаковић Саве Миле, Везмар Марка \уро (1900. ), Везмар Милића Милка ( 1903 ), Вукобратовић теодора Анелиjа ( 1910 ), Вукобратовић Јована Бранко ( 1920 ), Вукобратовић Јанка Даница ( 1900. ), Вукобратовић Милоша Душан ( 1920. ), Вукобратовић Нинка Душан ( 1910 ), Вукобратовић Јанка \уро ( 1896 ),Вукобратовић Милића Јован ( 1883. ), Вукобратовић Михаjла Љубица ( 1889. ), Вукобратовић Теодора Љубица ( 1923. ), Вукобратовић Теодора Марко, Вукобратовић \уре Михаjло ( 1914. ), Вукобратовић \уре Миле ( 1922. ), Вукобратовић Јована Милица ( 1918. ), Вукобратовић \уре Никола ( 1926. ), Вукобратовић Дмитра Павао ( 1924. ) и Вукобратовић Михаjла Станко 1911. ).

ИЗ КУПЛЕНСКОГ: Благоjевић Васе Марко (1909.),Благоjевић Милоша Миле (1897.), Благоjевић Миле Дмитар (1925.), Благоjевић Васе Миле (1899.),лагоjевић Лазара Никола (1872.), Благоjевић Стевана Станка (1901.), Добросављевић Нинка Михаjло (1887.), Докић Павла Марко (1906.), Докић Павла Миле ( 1898.), Гушић Максима Теодор (1903.), Гушић Петра Анђелиjа (1885.), Хаjдин Стевана Марко (1904.), Хрстић Николе Марко (1901.), Кресоjевић Игњатиjе Божо (1884.), Маћешић Милоша Драгић (1926.), Маћешић Птра Драгић (1908.), Маћешић Петра Миле(1911.), Маћешић Петра Милић (1918.), Маћешић Дмитра Милић ), Маћешић Миле Петар (1887.), Магарац илић (1918.), Мандић Павла Анка (1907.), Мандић Милића Бранко (1933.), Мандић Милића Никола (1929.), Мандић Милића Драгица (1935.), Мандић Павла Милић (908. ), Мандић Марка Петар (1922.), Михаjловић Марка \уро (1900.), Михаjловић Гаjе Милка (1903.), Напиjало Симеона Цвиjан (1875.), Напиjало Милоша Драгић (1918.), Напиjало Павла Драгић (1885.), Напиjало Томе Драгић (1885.), Напиjало Стевана Драго (1914.), Напиjало Јанка Јулика (1885.),Напиjало Миле Љубица (1928.), Напиjало Илиjе Марко (1896.), Напиjало Јована Марко (1885.), Напиjало Боже Милић (1884.), НапиjалоДрагићаМилић (1912.), Напиjало Лазара Милић (1888), Напиjало Цвиjана Милош (1905.), Напиjало Николе Нинко (1907.), Напиjало Цвиjана Симо (1907.),Напиjало Павла Стеван (1873.), Сипић Симе Миле (1926), Сипић Велимира Милош (1925.), Вила Васе Мирко (1913.), Вучетић Милоша Даница (1930.), Вучетић Ката (1896.), Вучетић Миле Милић (1912.) и Вучетић Теодора Милош (1907.).

ИЗ РАДМАНОВЦА: Џодан Милоша Васо (1895.), Гушић Јанка Станка (1878.), Новковић Драгића Софиjа (1905.) и Новковић Јандре Станка (1890.), Новковић Станка (1900).

ИЗ ОСТАЛИХ СЕЛА: Ђипало Ђуре Боjа (1918.) из Цвиjановић Брда, Јурић Јанка Марко (1925.) из Кнежевић Косе, Кораћ Ђуре Анка (1902.) из Горњег Воjнића, Крагуљац Јована Миле ( 1905. ) из Чремушнице, Ловрић Драгића Раде (1921.) из Цвиjановић Брда, Магарац Ђуре МИлић (1920.)из Крњачког Грабовца, Перић Милића Новак (1895.) из Будачке Риjеке, Петрић Миле (1895.) из Свињарице, Петрић Вида (1900.) из Свињарице,Радуловић Илиjе Мила (1910.) из Воjнићке Пољане, Тодорић Јована Милица (1917.) из Свињарице и Цукар Мићо из Кордунског Љесковца, Црнковић Анка из Кључара, Перић Драгица из Кључара, Перић Софиjа из Кључара, Бастаjић Илиjа из Пркоса, Ловрић Раде из Бабиње, Слуњ.

—– о0о —–

Нижу се прољећа и године, а зидине цркве Свете Петке на Коларићу ћуте и подсjећаjу на крвави априлски прољетни дан… Гачу jата врана и гавранова. Мjесто крваво и тужно другуjе с црним тицама. Осипа се, зjапи и провируjе камење брижним рукама слагано. Зуб времена га растаче и дроби.

Некад се овдjе пjевало, крстило и вjенчавало. Чула се оjкача, дангуба и четверожица, играло кукуњешће, крушка, милица и сељанчица. Одавде су и кубуре и мужари и звона одjеке у села слали, на благдане подсjећали, мртве на вjечити починак испраћали…Стоjе сиво црвене зидине од камена и цигле саздане. Стоjе и криjу вапаj, пламен, ужас невољу и голготу српскога народа. Говоре изгледом стравичним и jатима црних тица на липама из давнине.

У овоj пламеноj гробници, на светом мjесу, хрватска воjска ножем и огњем усмрти 26. априла 1942. године стотину и шест Срба: из Коларића, Леденика, Купленског, Радмановца, Цвиjановић Брда, Свињарице, Крњачког Грабовца, Будачке Риjеке, Воjничке Пољане, Горњег Воjнића, Кнежевић Косе, Чремушнице и Кордунског Љесковца…Сабласно зjапе зидине окружене стољетним рањеним липама и крештећим крицима злосjетних и злослутних, врана, чавки и гавранова

Пише: Мр. Миле Дакић

Извор: Српска политика и Кордунски споменар

Везане виjести :

СВЕДОК

Будни сањамо завичаj!!

Суђење пjеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора

Милица Бреберина (85) из Утиње памти како jе живот био лиjеп када на Кордуну ниjе било ратова

Све богатство усамљене осамдесет и петогодишње Милице Бреберине из Утиње на Кордуну, стане у jедан дрвени оквир. На зиду собе, попут неке иконе, Милица држи фотографиjу свог мужа Владе са синовима Светаном и Ђуром. Намjештаj, кућа, двориште, воћњак, врт и њива, за времешну Милицу мање су важни, могло би се рећи и готово неважни. Тако Милица уjутро, умjесто да обиђе скромно имање и погледа какво ће бити вриjеме, прво погледа слику своjих мушкараца. Испод ње, на омаленом столићу, запали двиjе свиjеће. Тињалице горе за душе покоjног мужа и сина Светана коjих више нема, а Ђуро, коjи с обитељи живи у Вршцу, jедина jе утjеха и свиjетла точка у животу старице.

Милицу на животу не одржаваjу никакви лиjекови или струjање чистог зрака подно Петрове горе, већ повремени доласци њеног Ђуре на родно огњиште у Утињи, селу у коjем су Бреберине проживjели и заувиjек оставили своjу младост.

Дуго jе Милици требало да потисне, премда никада ниjе заборавила, страдања и муке своjе обитељи 1941. године. Као десетогодишња дjевоjчица била jе свjедоком страшних догађаjа када су у циjелом краjу усташе жарили и палили, убиjали и одводили становнике у непознато, углавном на стратишта. Како jоj jе отац био партизан, обитељ jе морала побjећи из села. Једва су се извукли и сакрили у густим шумама и дубоким jаругама Петрове горе. Онаj страх и зебња коjи су се у Милицу увукли тих дана, када jе смрт приjетила не само од злочинаца, већ и од глади и болести, ни након 75 година ниjе потпуно нестао већ негдjе у души, потиснут, тиња полако, jош и данас.

Кад ово све напишете, нећу знати прочитати. Ниjе важно, само да у новинама видим ону слику Владе, Светана и Ђуре – Милица Бреберина

– Видите, била сам сигурна да се тако нешто више никада неће нити може поновити. Отац jе нестао у вихору рата, наставили смо живjети. Након десетак година, напунила сам 18 удала сам се за мог Владу. Добили смо два сина. Све jе некако кренуло толико добро да сам понекад и бринула питаjући се докад ће то потраjати. Синови су се школовали, Владо се запослио на жељезници у Карловцу, сваки дан jе ишао на посао и живjело се добро. Бавили смо се и пољопривредом, тек толико да имамо своjе у подруму и на тавану. Синови су се ускоро запослили, Светан jе изучио за столара, а Ђуро jе кренуо очевим стопама, постао jе кондуктер на жељезници у Карловцу. Ускоро су се оженили и сваки за себе започео jе живот ствараjући обитељ, а Владо и jа осjећали смо се добро знаjући да су нам дjеца збринута и на правом путу. А онда, полако, моjа стрепња од некакве несреће полако jе почела добивати смисао. Точно 50 година од оних драматичних догађаjа у овим краjевима, слутили смо да се догађа нешто што ниjе добро и што ће нам свима промиjенити животе. До 1995. некако се гурало, а ми смо са стрепњом чекали развоj догађаjа, jер смо знали да овако неће остати. У коловозу 1995. поновила се 1941. Опет купи прње и бjежи – присjећа се Милица.

У то вриjеме Ђуро и Светан имали су станове у Карловцу гдjе су радили и живjели с своjим обитељима. Када jе постало несношљиво, побjегли су у Утињу и одатле су сви заjедно – баба, дjед, синови, снахе и унуци – одмах након прве грмљавине граната у даљини, кренули у бjежаниjу. Дуг и трновит пут ниjе дозволио да га приjеђу заjедно. Милица и Владо стигли су на саму границу Македониjе и Србиjе, а синови су се некако докопали околине Вршца. Далеко од завичаjа, Милица и Владо jедино су размишљали о повратку и већ за три године одлучили су се за пут кући. Утиња их jе дочекала готово без људи – кућа напуштених, зараслих у драч и опљачканих до темеља, баш као што jе била и њихова кућа.

Обнову нису никада добили, Милица не зна зашто, jер jе о томе бринуо њен муж, а она ниjе била баш упућена. Како jе Владо jош приjе рата остварио мировину на жељезници, могло се некако живjети, а синови су с обитељима остали живjети у Србиjи. А онда су опет, за Милицу Бреберину заредале несреће. Владо се тешко разболио и умро 2004. године, а пет година касниjе из Србиjе стиже виjест коjа jе Милицу до краjа живота завила у црно. Умро jе и син Светан. Од тада живи сама и по трећи пут започиње живот испочетка. Ђуро ту и тамо дође и нешто помогне, доведе маjци на пар дана унуке и снаjку да свима мине жеља, па опет оде. ‘И он jе нешто болежљив’, говори Милица и поново, по зна коjи пут у животу, брине и стрепи. Нажалост, несреће се и даље редаjу. Приjе неколико година Милица jе преживjела мождани удар. Тешко се креће, покрети и говор су jоj редуцирани, jедва да може заложити ватру.

Због болести више не обрађуjе врт, ливаду косе други, а jедва да може огулити крумпир. Заувиjек jе зарасла башта, у дворишту нема више кокоши, свињац и штала су празни, а већи дио земље одавно jе продан. Од покоjног Владе, Милица jе наслиjедила мировину, плаћа струjу, воду, ТВ, комуналне накнаде, сливне воде и jош коjешта, што треба и не треба, а наjвише jоj смета када мора издвоjити готово 50 куна за одвоз смећа. Нити има смећа нити велику канту коjу су jоj дали, може одвући од куће до цесте. Кад плати све дажбине остане до идуће мировине двадесетак куна дневно, а дода ли се рачуну и купња дрва за зиму, Милици ниjе лако.

– Ма, не бринем се jа за новац. Увиjек jе било да jе некако било и знам да нећу умриjети од глади. Друге невоље мене притишћу. Вjечити страх и брига од мог наjраниjег дjетињства ме не напуштаjу. Како онда, приjе 75 година, тако и данас. Оно нешто мало среће, када jе обитељ била на окупу и дjеца стасала, брзо jе прошло. У школу никад нисам ишла, не знам ни читати ни писати, био jе рат, а касниjе ми нису дали jер jе школа била далеко. Па, кад ово све напишете у новинама, нећу нити знати прочитати. Ниjе важно, само да у новинама видим ону слику Владе, Светана и Ђуре.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

Далеко од очиjу, далеко од срца

Пустoш усрeд Плитвицa

Tристo гoдинa црквe у Сjeничaку

Двaнaeст мjeсeци нeдужaн у тaмници

Такођер су изразили велико разочарење и незадовољство због игнорисања замјеника сисачко-мославачког жупана Душана Бјелајца, који је изузет из Вучићева протокола приликом обиласка Сисачко-мославачке жупаније

Загреб: Из Демократског савеза Срба оцијенили су у понедјељак да је посјет предсједника Србије Александра Вучића Хрватској промовисање појединаца и неће имати никаквог већег значења за српски народ у Хрватској.

Такођер су изразили велико разочарење и незадовољство због игнорисања замјеника сисачко-мославачког жупана Душана Бјелајца, који је изузет из Вучићева протокола приликом обиласка Сисачко-мославачке жупаније.

Предсједник Вучић у својем протоколу, наиме, има планиран обилазак подручја Сисачко-мославачке жупаније и повратничке општине Гвозда те мјеста Вргинмоста. Легитимно и легално изабрани представник Срба с тог подручја је замјеник жупана Бјелајац. Иако је ДСС прије неколико дана о томе писао и на то упозорио кабинет предсједника Вучића – одговора нема.

»Жао нам је што се игнорише воља народа Баније и дијела Кордуна те се човјек којег је народ непосредним бирањем изабрао за свог представника изузима из протокола посјета«, истичу у саопштењу.

Такођер истичу да је замјеник жупана »највиша извршна позиција« српске националне мањине на подручју неке жупаније, а Душан Бјелајац уважени грађанин и стручњак.

»Осим игнорисања српског замјеника жупана подручја Баније и дијела Кордуна, нико из ДСС-а није добио позив на састанак с предсједником Вучићем који ће се одржати у амбасади Србије у Загребу. ДСС има политички легитимитет јер је на прошлим локалним изборима освојио позиције два замјеника жупана, замјеника градоначелника Вуковара, замјеника начелника и 15 посланичких мандата од Бенковца, Грачаца, Огулина, Војнића, Крњака, Двора, Доњих Кукурузара и Окучана до Вуковара.

Због свега наведенога, ДСС сматра да наведени посјет неће имати никаквог већег значења за српски народ у Хрватској, осим у промоцији појединаца«, стоји у саопштењу Главног савјета ДСС-а.

(HINA)

Извор: novilist.hr

Везане вијести:

Љубојевић: Изасланик Божовић се само поставио заштитнички у …

Покрећемо српски културни центар у Загребу | Јадовно 1941.

‘Вучићу смо поручили да права Срба у Хрватској штити Иван …

Шеф ДСС-а Јовица Радмановић: ‘Пуповац Србе представља …

Шворинић: И у Европи има фашиста али озбиљне странке с …